Pomaknute „stvari“

I kao u svakoj lirici, i ovde je pesnik u pitanju, ova lirska poezija je sušta subjektivnost, i u tom smislu ona ne „pomiče“ samo druge, prema njima samima, već„pomiče“ i svet iz samog sveta, i same stvari iz samih stvari, i ova „pomaknutost“ sveta i stvari u ovoj zbirci, kao i u prve dve, čini se, kod Maje Dakovićje do kraja izvedeno, ili je ona na tome putu da to izvede do kraja i time izgradi svoju duboku „putanju“ u poeziji. Njena poezija, čini se, jeste u tom utemeljenju, u toj vezi sa našim postojanjem, i time u tome najvećem zamahu, bez koga i nema poezije. Ali, to je drugačije kod svakog pesnika. I, naravno, to je drugačije i kod nje.

Ovde imam u vidu mišljenje jednog filozofa, koji govori o tome da je za razumevanje izvora umetničkog dela neophodno imati u vidu i samog umetnika i suštinu umetnosti i samo umetničko delo, i tek u tome „trojstvu“ može se govoriti o posebnosti jedne poezije, ili jednog slikarstva, itd.

Ali, ovde bih izneo neka opažanja o poeziji u ovoj zbirci. Ono što nas „udaljava“ od surovog realizma i svakodnevnosti ili to što nas u ovim pesmama „odiže“ od toga jeste ta neka „opaska“, neka „neskladnost“ koja se ugrađuje u to iskustveno i „stvarstveno“ koje je prisutno u ovim pesmama. I to stoji umesto celog toga iskustvenog, to su stari Grci nazivali alegorija, to što stoji umesto toga drugog, na koje upućuje. Naravno, pesme Maje Dakovićnisu alegorije u nekom žanrovskom smislu. Ali i jesu alegorije u jednom opštem smislu (cela umetnost je alegorija i simbol) – ove pesme se izdvajaju iz toga pragmatističkog i praktičnog Ega – time nas ove pesme pomiču iz „prvog“ plana, iz te prve „preokupacije“ naše i to posreduju.

Nisam siguran da to Maja Dakovićradi namerno. Ali ona prosto oseća tu razliku između „stvari“ i reči, i „stvari u rečima“, i „reči“ u stvarima, to je drugačije postojanje stvari i reči, od prostog „opažanja“ stvari. I prema tome filozofu, o kome je većbilo reči, „stvari su tek u rečima stvari“. A to je njihovo postojanje. Ali time se stvari ne gube. Naravno, ovde nije mesto da se u to zalazi. Samo sam želeo da sam razjasnim svoj „utisak“ koji sam stekao čitajući ove pesme, da je, naime, u njima jedna „pomaknutost“ sveta i stvari i svakodnevnog života (i to je, naravno, u rečima), to se sve tematizuje u pesmi, i u poetskom govoru, i o toj svakodnevnosti Maja Dakovićgovori iz unutrašnje dispozicije koja vodi i prema lepom, lakom i prema igri i iznenadnosti, i koja se tako čuva, i nas same čuva. Ona ima snage da nas zadržava kod sebe i da nas upućuje prema nama i ostavlja nas nama samima. Tako se otkidamo od toga strahotnog, uobičajenog, okrutnog i sl. Ali, možda smo tako upućeni prema još strahotnijem.

Maja Dakovićoseća snagu reči i sve što se dešava s njima. To je ona izrazila u prve dve pesme, prva se zove Reči, a druga Reč. Ali ona govori o rečima i u drugim pesmama. Evo prve pesme: „rečkoja postoji / rečkoja se njiše / rečkoja diše / reču senci / rečkao svetlost na vodi / rečkoja vrca / rečupetljana u Mesečev srp / rečumotana u vreo papir / uvređena reč/ povređena reč/ rečkoja se muči / rečkoja izdiše / i koja ne postoji više“. Nenad Grujičiću pogovoru ovoj zbirci, ističe da su za Maju Dakovićreči „nadljubavna supstanca“ i da ona „vodi brigu“ o rečima i „o njihovoj upotrebi u pesmi i svakodnevici, o njihovoj vidljivoj i nevidljivoj moći“.

Želeo bih da još nešto kažem o ovim pesmama i o Maji Daković. Naime, u tom „pomaknuću sveta i stvari“ i „zemlje“ imamo jedan postupak koji se samo nazire. Ali, to je značajno za ovu poeziju i posebno za ovu zbirku. Naime ona oseća da je sve tako kako je, i da time vlada neka strahotna neumitnost, i da je tu, s nama, neophodnost svega toga što je s nama i što nas okružuje. Ali ona isto tako oseća i sebe, i to sa sobom, da nije sve tako kako je dato, da smo i mi u tome svetu, da smo i uznemireni i u tim pitanjima o svetu i sebi, time smo mi u jednom užasnom izdvajanju iz toga sveta, i u jednom iskoraku iz toga sveta, i to je ta naša suprotstavljenost svetu i, opet, to nije samo suprotstavljanje, veći naše postojanje, i to smo mi sami takvi, to je naše postojanje, to izdvajanje, i u tome smo i u promišljanju, i u svim tim procenjivanjima postojećeg sveta, koji nije apsolutno nezavisan od nas samih. I taj postupak koji se ovde u ovoj zbirci može nazreti, to bi se moglo nazvati „izlazak iz udobnosti i svakodnevnosti“, i „logike“ zdravog rezona. A to se na planu „govora“ i smislenosti i prepoznavanja tog smislenog izražava u tim „iskliznućima“ iz uobičajenog toka govora; iz „stiha“ kao ekstatičke govorne forme i uspostavlja se jedna svojevrsnost. Ali ni to nije potpuno određenje toga što radi Maja Dakoviću ovim pesmama. Jer cela pesma i cela zbirka je uznemirujuća i slobodna je i ponekad se čini isuviše slobodna, i nije zapuštena, mada to spolja može tako izgledati. Pesma je kultivisana i odmerena i umna i racionalna, to ima u vidu i Nenad Grujičić. Ali je pesma i iracionalna – ali i to je odmereno i izmereno i sasvim je tačno zapažanje i pisca pogovora ovoj zbirci, da su njene pesme izuzetno kultivisane, u pitanju su „kultivisani lirski krugovi“. Ali je u svojoj smelosti i bezmerno nedokučiva, itd. I to se pokazuje u tome njenom iskakanju iz „logike“.

Ali ona to ne radi smišljeno, većsam rekao da to ide kod nje spontano, i ova zbirka je oličenje njene spontanosti, i spontanosti njenih uvida, i spontanosti njene duše i njenog unutrašnjeg iskustva, i toga što se i u filozofiji zove spontanost svesti ili transcendentalni spontanitet svesti. To se može ilustrovati bilo kojom pesmom iz ove zbirke, i ovde, kad o tome govorim, imam u vidu pesmu, koja se zove Demijurg: / lav / neobjašnjive snage / demijurg / finalna klasifikacija / odron i skrivena fantazija / pesma kao jauk ili frustracija / nebo-nedodirljivo-plavo / zašto – demijurg / kuda – demijurg? / lav, neobjašnjive slabosti / u misli-nerešen./ Moglo bi se reći da je ova pesma drastična u tom pogledu. Ali evo i ove sasvim kratke pesme koja se zove Poseta: / dotičem li klavirske dirke / il piščeve magične prste / sanjam li to ja / ili mi reči dolaze u posetu?/ I u drugim pesmama „vidljiv“ je taj „postupak“ kojim ona izgrađuje svoje pesme. Upravo, u tome je moguće uočiti taj „osnov“, koji ih drži i koji ih „kultiviše“, ako bi se tako nešto moglo reći, i njene pesme su „kultivisane“ pre njihovog nastajanja i one zato kao da su odjednom nastale. Zato, možda to i ne bi smeo nazvati „postupak“, možda bi se to pre moglo nazvati „govor u stvarima“, koji se izborio za sebe, i za svoju otvorenost.

Ili je to govor „u kome su stvari tek stvari“, to je onda jedan nezavršeni govor koji nikad ne može biti završen. I stvari onda, ma koliko bile završene u našem gledanju, nikad i nisu završene u govoru i pesmi. I to bi bila neka napomena o tome šta bi mogla biti poezija Maje Daković.

Ili, bi se pri tome možda moglo reći, polazeći od shvatanja toga filozofa koji govori o izvoru umetničkog dela, da se u tome moraju imati u vidu umetnik, umetničko delo i sama umetnost, i mogli bismo reći, da se ovde, kod određivanja poezije Maje Dakovićmoraju imati u vidu i Maja Dakovićkao pesnik, njene pesme i njene zbirke poezije da bismo doprli do suštine njene poezije, a onda opet vraćali se njenim pesmama i njoj kao piscu. To je kretanje „ukrug“ i naravno, sama „kritika“ njene poezije morala bi tako da se kreće. Pa bi u tom smislu imajući ovo poietično stanovište, moralo se početi i to što počne kao da se i nezavršava.

Ovaj prikaz mogu završiti Bašovom konstatacijom, da je lako napisati pesmu koja će se dopasti svima. Ali je teško napisati pesmu koja će se dopasti nekolicini. Da li će se ova zbirka Maje Dakovićdopasti svima, ili samo nekolicini, to će svakako pokazati naredno vreme.