Porast broja najtežih, heroinskih zavisnika

 Sve ostale droge, koje se takođe javljaju, iz tih grupa organskih droga su Kokain kao predstavnik jedne specifične, takozvane gospodske droge, koja ne stvara fizičku zavisnost, ali posle dužeg perioda dovodi do određenih psihijatrijskih poremećaja, odnosno do izmena emocija, čestih akutnih psihoza, hroničnih psihoza paranoidnog tipa itd. Zatim Canabis (Marihuana), Hašiš, kanabinoidi kao organska droga koja se puši, koja isto ima svoje određene efekte bez fizičke zavisnosti i koja po nekim starim definicijama spada u te lake droge. Međutim, ne postoje lake i teške droge, postoje stimulativne supstance i nestimulativne supstance. Tu je dalje serija kombinacija neorganskih i droga tipa amfetamina, odnosno ekstazija koji je najčešće zastupljen na ovim prostorima. Amfetaminska droga, stimulativna, koja održava budno stanje, može da bude veoma opasna u smislu raznih poremećaja srca, podizanja pritiska itd. i to su te povremene naprasne smrti kod mladih ljudi koje se dešavaju u tim nekim posebnim okolnostima, najčešće zbog kardiovaskularnih smetnji. heroin, ekstazi i canabis to su najčešće zastupljene droge, pri čemu je heroin ubedljivo najopasnija droga u svim elementima zavisnosti i fizičke i psihičke. Prestankom uzimanja heroina obavezno se javlja apstinencijalna kriza, što govori o fizičkoj zavisnosti, a po izlešenju apstinencijalne krize još dugo vremena postoji mogućnost recidiva zbog te psihičke vezanosti, jednostavno srođenosti sa životom sa opijatima.

Kako i zašto neko postaje zavisnik?

To su individualne stvari, to je stvar karaktera. Ne postoji neka definicija koji je profil narkomana. Kakva je to ličnost? Sigurno, ličnost slabih potencijala, slabih inhibicija, slabih kočnica, slabe lične identifikacije, sa potrebom za traženjem identifikacije sa grupom i u grupi koja nameće neke mehanizme ponašanja, što je i koketiranje u početku sa narkoticima. Znači, povremeno uzimanje, a posle toga, normalno, i stalno uzimanje, zapravo jeste fenomen nastajanja narkomana. Danas praktično ne postoji klasičan profil. Naši pacijenti su iz svih struktura, iz svih životnih doba, od maloletnika do recimo ljudi u četvrtoj i petoj deceniji, koji prvi put ptobaju narkotike. Nema nekih posebnih karakteristika polnih, da ima više ili izuzetno više ili izuzetno manje nečega. Zastupljene su sve socijalne strukture, sve obrazovne strukture, od onih iz kriminalnog miljea do onih ljudi koji se bave viskoko sofisticiranim poslovima. Bilo je čak i ljudi koji su u finansijskim organizacijama, bankama itd. Oni imaju strašne probleme pa dolaze na vikend lečenje. Jednostavno se više gubi ta crta koja je postojala nekada, pa se kaže klasičan profil narkomana izgleda ovako, klasičan socijalni milje epidemiološke neke kategorije je taj, starosna granica ta, pol najčešći taj itd. To je sada totalno izmiksovano i praktično ne postoje neki parametri kojima bi mogli da tvrdimo da je nešto više ili manje.

Stalni porast zavisnika

Da li je u Braničevskom okrugu broj zavisnika u porastu ili u opadanju?

Nigde nije u opadanju, svuda je u porastu pa i u Braničevskom okrugu je u porastu, naročito heroinski zavisnici su u porastu iz svih stuktura, znači i urbanih i seoskih. Braničevski okrug je veoma bogat u odnosu na ostale okruge. U Srbiji samo to još diktira mogućnost dostupnosti narkotika potencijalnim korisnicima. U usponu su mnogo ih ima, to postaje, to jeste jedna generalno epidemiološka kategorija koja osvaja svet, „normalno“, tj. očekivano, a očekivano je i ovde. Ono što smatram da ne postoji još uvek ovde, to je adekvatan pristup tome. Mi ćemo formalno uraditi mnogo stvari, ali suštinski nećemo ništa uraditi. To je vrlo karakteristično za naše društvo, da ćemo puno toga formalno da uradimo. Neće nas mrzeti ni da pravimo tribine, ni da imamo puno pisanja o tome, ali kada malo sklonite prašinu vi ćete videti da za sve ove godine, a to je sigurno jedno 15 godina u ekspanziji, narkomanije u Požarevcu, da ovaj medicinski centar i uopšte strukture medicinske u ovom okrugu i u ovom gradu nisu ništa preduzele na eventualnom podizanju nivoa lečenja u bolničkim uslovima u smislu otvaranja pri psihijatrijskom odeljenju, jednog određenog odeljenja za lečenje samo opijatskih zavisnika i uopšte zavisnika u okviru toga i savetovalište, u okviru toga poboljšati još na neki način. To su stvari, kao što se u hirurgiji recimo sala i sve ostalo oprema za laparoskopsku hirurgiju što je budućnost i što ova bolnica mora da radi, pa se prema tome i okreće prema tome. Tako je normalno da i u psihijatriji kao grani koja se bavi između ostalog i adikcijom zavisnošću, da se u 21. veku sa svim parametrima koje imamo, a znamo da će toga biti još više i da će biti još veći udar, mi moramo kao zdravstveni radnici, kao lekari psihijatri i kao uopšte rukovodstvo neke bolnice i centra, uopšte ljudi koji se bave zdravstvom u ovom regionu, od gradskog veća pa nadalje da ozbiljno sednemo i razmotrimo mogućnost savremenog lečenja adikcije zavisnosti u nekim boljim uslovima. Postoje mehanizmi lečenja, postoje nove tehnike lečenja u medicinskom smislu koje se sprovode uglavnom u privatnim bolnicama, obzirom da Fond to ne pokriva, međutim postoji mogućnost, kao što je u Ljubljani na primer, da pri kliničkom centru, odnosno pri psihijatrijskoj bolnici, sprovode te savremene metode lečenja u smislu brze detoksikacije opijatske zavisnosti. Mislim da to treba ozbiljno razmotriti, da je to jedan od načina pristupa tome, da se moramo mrdnuti malo od klasičnih metoda lečenja koje se zovu simptomstske i koje su praktično sedativna lečenja u trajanju od 10-12 dana, posle toga oni izlaze u medicinskom smislu zdravi, nemaju više znake apstinencijalne krize, ali postoje mogućnosti brzog recidiviranja, nekorišćenja adekvatnih lekova koji se mogu da nametnu posle toga, neimanja određenih mehanizama, javljanja lekaru ovde, većse to svodi na klasičan dolazak ambulantnog lečenja, kao i svi ostali pacijenti. To je ipak jedna posebna kategorija. Moram da kažem i da među nama lekarima, psihijatrima, ne samo u ovom okrugu, nego i u Srbiji, postoji jedan animozitet prema tim bolesnicima, što je po meni neprihvatljivo. Ako je to Svetska zdravstvena organizacija, ne smao ona, nego je bolest ušla u sve šifarnike bolesti i usvojeno da je to bolest kao i svaka druga, ima svoju šifru, onda moramo prema tome tako i da se ponašamo, odnosno prema tim pacijentima kao prema bolesnim ljudima. Na stranu sve te socijalne deformitete koji oni imaju, na stranu možda o i kriminalni milje, to nas kao lekare ne treba da interesuje, to treba da interesuje organe gonjenja, da li je bilo dela ili nije, sudstvo, tužilaštvo, nas kao lekare ne sigurno, mi o tome ne treba da pričamo.

Pre će se u društvo reintegrisati bivši robijaš, nego bivši narkoman. To je nešto neverovatno. To nije samo karakteristika našeg društva, to je i karakteristika nekih drugih društava, ali moram da priznam da je jako izraženo kod nas. To je jedan primitivan stav, primitivizam koji ne zavisi od naše edukacije, čovek je primitivan i ako ima fakultetsku diplomu može da bude primitivan u smislu nekog pogleda na život, malograđanštine, provincijalizma. Provincijalizam nije geografski pojam nego stanje duha. Ako to stanje duha dominira, ta malograđanština dominira ovde, onda ćemo imati strašan problem da ljude, tih 5 do 10 posto kojih se izleče, problem da ih resocijalizujemo da ih reintegrišemo u društvo. Bilo je takvih slučajeva gde nemate pravo ako ste bivši narkoman i počnete da radite, dobijete grip i onesvestite se od temperature, svi kažu da ste ponovo uzimali drogu. Nema šanse da vas neko ubedi u suprotno. To su naši primitivizmi i sa time ćemo se boriti.

Mnogo tragičnih slučajeva

Tokom 2008. godine zabeleženo je dosta „overdoza“, smrtnih slučajeva, to je veliki broj, koji je razlog?

Puno je bilo overdoza u zadnje vreme, zadnjih šest meseci, oko 12 overdoza, smrtnih ishoda. Još uvek odnos prema tome nije adekvatan, slažem se da u lečenju overdoze učestvuje nekoliko lekara i urgentni i psihijatar i anestreziolog i eventualno za reanimaciju posle toga, ali je činjenica da mi nemamo dežurnog psihijatra. Isto govori u prilog tome kako društvo gleda na problem. Psihijatri i neurolozi dežuraju naizmenično dan za danom i pokrivaju i psihijatriju i neurologiju i sada zamislite mog kolegu neurologa, koji se sa time nikada nije sreo i koji dežura danas u bolnici kada ima dve overdoze. Prvo ja tvrdim da on i ne zna koji se lek daje, što i ne treba da zna. Više će znati urgentni doktor koji radi tamo u prijemnoj, što opet nije njegovo da sve to radi, on nije specijalista, on je lekar opšte prakse, slučajno zna to iz iskustva, ali nije kompetentan da se bavi time. To je isto jedan problem koji se nameće. Mi smo pokušali to sada da izmenimo, da novom rukovostvu Zdravstvenog centra skrenemo pažnju, da je suštinska stvar da se zbog celog tog pritiska na psihijatriju, pogotovu zbog bolesti zavisnosti koje su u ekspanziji i o čemu se svaki dan piše, ali se ništa ne preduzima bitno, da bar tu uradimo nešto, da imamo, što je nekada i bilo do pre dve – tri godine, da svakodnevno psihijatrija dežura, da je psihijatar dežuran na psihijatriji svakodnevno. Prvo zbog takvih stvari, ali ne smao zbog takvih stvari, veći zbog hroničnih psihoza, koje stalno dovodi policija, ali primarno zbog bolesti zavisnosti koje su u porastu i zbog tih overdoza sa smrtnim ishodom, koji ih je za nekoliko meseci 12 bilo u Požarevcu. Tto nameće potebu da se prema tome odnosimo nekako suštinski, da smo sve probali da uradimo što je do nas, da smo najkompetetnije ljude postavili da se sudare sa time, da smo obezbedili najkopentetnije lečenje, najbolje lečenje u ovim uslovima koje imamo, a sve to mi ne radimo. Smatram da je jedna jedinica pri psihijatriji koja će se baviti bolestima zavisnosti isto tako potrebna ovom okrugu, obzirom na sve veću ekspanziju svega ovoga. Mislim da bi nekako i mi kao lekari pružili više i bili odgovorniji u nekom suštinskom smislu, odgovorili tom izazovu i da bi smo mogli ne samo da dajemo intervjue i držimo tribine i pričamo koliko je to opasno i kako se leči a da suštinski ništa ne preduzimamo, jer suštinski se ništa ne preduzima. Znači forma i suština su odnos prema tome i odnos prema sebi, odnos prema civilizaciji u kojoj živite, to je u krajnjoj liniji jedna od definicija inteligencije, razlikovanje bitnog i nebitnog, suštinskog i površnog. Milsim da su to neke stvari na koje javnost treba da utiče koliko može. Ja shvatam da su neke od situacija malo i teške i u ekonomskom smislu, ali ne može niko da me ubedi da jedna ispravna organizacija, bez obzira na ekonomsko stanje, da ne može da se odradi.

Kako počinje lečenje jednog zavisnika, da li se oni prijavljuju i sami i kada to obično čine?

Obično dolaze kada dođe do kraja, kada dođu do nule, do podruma, kada više nemaju šta da prodaju, kada čak budu i krivično gonjeni zbog nekih banalnih krađa. Kažem, ne radi se o kriminogenim tipovima, većsu jednostavno u pitanu krađe od prijatelja mobilnog telefona… Kada se iscrpe svi ti materijalni resursi da se to radi i onda kada većpostaje neko uživanje koje narkotici pružaju, nestaje i postaje obaveza da se svakodnevno uzima i pravi kombinacija kako da se dođe do toga, to je onda momenat kada najveći broj pacijenata dolazi prvi put i javlja na lečenje. Zato mi nemamo pravu evidenciju koliko ih ima ovde u okrugu jer svi nisu ni došli na lečenje, neki su recidivirali više puta pa su se lečili, neko nikada nije došao. To je jedna vrlo rastegljiva brojka o kojoj možemo da baratamo. Uvek svakog meseca imamo po nekoliko pacijenata ovde na odeljenju koji su na lečenju, da li novih ili recidiva, uvek je jedno 10 posto postelja, nekada i više vezano za bolesti zavisnosti.

Već ste napomenuli da se svega 5 do 10 posto zavisnika izleči. Ko spada u taj mali procenat?

Gde postoji intelektualni potencijal, gde postoji porodična relacija i gde postoji alternativa život, odnosno dobar posao. To su elementi koji garantuju da postoji mogućnost izlečenja. Ni to nije sigurno da može doći do recidiva. Ali tu gde imamo jasan intelektualni potencijal pacijenta, gde imamo obrazovnu strukturu koja razume, uviđa, koja je u dobrom porodičnom miljeu koji hoće da prati to lečenje da da podršku, ne da izigrava policajca, nego da im stvarno bude podrška u nečemu, normalno jedna razumna podrška i mogućnost gde postoji da taj odmah krene sa nekim poslom, znači da je većzaposlen negde, da ima perspektivu brzog ulaženja u obaveze, tu su dobri rezultati. To je ta grupacija izlečenih.

Holandska legalizacija lakih droga

U nekim evropskim zemljama, na primer u Holandiji, dozvoljno jekorišćenje pojedinih „lakših“ droga. Da li je po vašem mišljenju ovako nešto prihvatljivo i da li bi doprinelo eventualnoj većoj kontroli?

Ja ne mogu da preporučim to kao lekar, ali ja lično mislim da sve što jeste na neki način, kao što i jeste legalizacija prostitucije, nije nešto o čemu ne treba razmišljati. Kontrolisano je sve, prvo sa medicinskog aspekta. Lično smatram da sve što država kontroliše, mnogo manje stvara mogućnost za korišćenje manipulacija u neke kriminalne radnje, pranje novca itd. Ja sam boravio u Holandiji par puta, čak sam i studijski boravio, i posmatrao sam te njihove relacije i zanimalo me je kako uopšte i leče narkomane, jer ih dosta i ima. To je slobodna zemlja i puno toga je prepušteno pojedincu da odluči o sebi šta će raditi. Tačno je to da postoji legalizacija Canabisa, međutim, to je dozvoljeno u određenim mestima, to su „cofee shopovi“ i ne možete to da iznesete i da nosite sa sobom, dozvoljeno je korišćenje samo na tom mestu. Svaki holanđanin može da ima jednu stabljiku Canabisa u svom stanu, to je dozvoljeno. Možete da imate, ne možete da preprodajete, ali možete u jednoj saksiji da imate Canabis. Amsterdam kao evropska metropola 15 ili 16 godina nije imao pojam silovanja kao krivično delo, to nije zabeleženo, što govori o legalizaciji prostitucije. Broj krivičnih dela zavisnika je takođe smanjen. Sve to govori u prilog one teze da sve što nije zabranjeno manje je interesantno, ima nečega u tome. Ja ne mogu kao lekar da govorim u prilog tome, to će vam pre reći pravni, socijalni radnici u nekim sociološkim iskustvima, kako to stoji, a ja ne mogu da preporučujem nešto što lečim, ali u principu, nemam neke argumente protiv. A veoma je interesantno, da je sa zabranom pušenja u Holandiji, ne znam kako će rešiti „cofee shopove“, gde nije dozvoljeno pušenje cigareta a jeste pušenje canabisa, što je prosto nonsens. Postoje i nelogičnosti u visoko razvijenim društvima, pa vas sprovođenje oba zakona dovedu u jednu tragikomičnu situaciju, prosto ne znate šta je zdravije, da li je zdravije pušiti cigaretu ili pušiti marihuanu. Nezdravo je i jedno i drugo, a šta je manje loše? Da li će nikotinska zavisnost izazvati želju za probanjem nekih droga? Pretpostavljam ne, jer to nije dokazano. Očigledno je da korišćenje canabisa, kao jedne blaže droge, kod određene kategorije ljudi, izaziva želju za istraživanjem dalje, za probanjem drugih droga. Da li je duvanski dim stvarno serijski ubica ili su heroin, canabis i kokain serijske ubice, koje vrebaju, pri čemu apsolutno nemam ništa protiv zabrane pušenja u svim javnim institucijama. U javnim institucijama! Za mene kafana nije javna institucija, možda jeste subkultura, ali nije zvanična institucija.