Pozivanje korisničkog servisa

Silne izborne godine učinile su svoje. Ne nerviram se uopšte. Smeškam se kad obećavaju. Uglavnom ne slušam kad se zaklinju. Silno se zabavljam kad obilaze sela, gacaju po blatu ili ulaze u kuće napravljene od kartona. Jedino na šta i dalje nisam imuna jesu – žene. Što se političara tiče, to su ona humanoidna stvorenja koja postoje samo pred izbore i o kojima se tada neumereno priča.
Nema veze što smo ćutali o (ne)ravnopravnosti. Nema veze što smo tvrdili kako je epiduralna anestezija nepotrebna, jer je „porođajni bol prirodan“ (zaboravili smo, istina, da kažemo kako je i umiranje od boginja/tuberkuloze/čira na želucu/… isto tako „prirodno“). Nema veze što smo se sve do izbora ponašali kao prototipi balkanskog mačo domaćina. Sve to, dakle, nema veze. Jer, sad smo, eto shvatili da su žene tu, da će možda da glasaju za nas i da bismo stoga mogli da im se obratimo.
U tom smislu, jedan predsednički kandidat se (ah, kako inovativno), dosetio da obiđe porodilište. Uručio je „deset kompleta bebi opreme i kolica za novorođenčad“ i mladim majkama poručio: „Rađajte što više dece.“
Rađajte, dakle, jer ovo društvo vodi računa o vama. Rađajte, jer će vaši muževi/očevi te iste dece uvek biti tu da vam pomognu, nikada im neće biti mrsko da operu suđe, opeglaju veš ili dovuku bakaluk sa pijace. Rađajte, jer je u zemlji Srbiji nemoguće da žena dobije otkaz kad ostane trudna. Rađajte, jer žene u Srbiji pre zaposlenja ne potpisuju ugovor kojim se obavezuju da ne ostanu trudne. Rađajte, jer su naša porodilišta bolja od najboljih. Rađajte, jer je vašoj deci garantovano da ih neka budala neće poslati u rat i vratiti vam ih u limenim sanducima.
Rađajte! Jer, u Srbiji, bol je prirodan. Ne samo porođajni.
Kažu u vestima da je jedan nemački direktor završio na sudu zbog toga što je dao otkaz nepušačima. Dotični je na mesta otpuštenih nepušača doveo pušače koji su se, kako je istakao, bolje uklopili. Silno me je zabavila ova priča, i to ne samo zbog toga što spadam u grupu onih koji tvrde kako je antipušačka histerija širom sveta prevršila sve mere. Ovaj put uopšte nije o tome reč. Oduševljena sam obrazloženjem direktora: „Nepušači samo remete mir u našoj firmi. Naši nepušači su se po čitav dan zbog nečega žalili, a ja ne volim zakerala i mrgude.“
Radim u firmi u kojoj nema zakerala i mrguda (istina, nema baš ni nepušača), ali ono malo iskustva s drugim radnim sredinama uverilo me je da zaista nema ništa gore od takvih – nadrndanih, nezadovoljnih, frustriranih i uvek spremnih da svoju frustraciju podele sa svima oko sebe. Zbog toga, podržavam nemačkog direktora i predlažem da se i domaći rukovodioci pozabave psihološkim stanjem svojih zaposlenih.
Nevolja je jedino što bi u tom slučaju, kad bi se neko dosetio da zaista otpusti sve mrgude, dve trećine šaltera, polovina kafana i 90 odsto blagajni u supermarketima ostalo bez radne snage. Jer, ta mrgodnost ovde veze nema s pušenjem. To nam je valjda urođeno.
U uvodnom komentaru najtiražnijeg ženskog magazina (jednog od onih jeftinih, pa samim tim i tiražnih, i uticajnih), novinarka se silno jedi zbog toga što se na sve strane vrši „nasilje nad javnom reči“, odnosno što u medijima „žena psiholog postaje psihološkinja, trener – trenerica, sudija – sudinica“.
„A da za početak probamo da branimo ženska prava tako što se nećemo sprdati sa ženama i nazivima njihovih zanimanja? Onda ćemo lakše naći momke, biće nas više u Skupštini, neće gledati u nas dok menjamo gume na automobilu kao da igra mečka, ići ćemo u kladionicu…“, piše u tom uvodnom komentaru tog magazina.
A meni sve nekako toplo oko srca. Sad konačno znam ko je kriv što žene teško nalaze momke, što ih nema više u Skupštini i, uopšte, što im se dešava sve što im se dešava. Nisu krivi muškarci, nisu krive žene koje se mire sa svojom zlehudom sudbinom, nije krivo vaspitanje bazirano na pretpostavci da je žena biće niže vrste. Ma kakvi… Isključivi krivci su oni koji smatraju da žene imaju pravo da budu psihološkinje, sociološkinje ili profesorke; oni koji tvrde da im srpski jezik to ne samo omogućava, već i nalaže, zbog famoznog slaganja po rodu, broju i padežu.
Od danas, ja sam novinar. Uverena sam da će, zahvaljujući tom mom potezu, neko već sutra lakše naći momka.
Jedno meni jako drago stvorenje danas je „napunilo okruglu cifru“ i ušlo u neću reći koju deceniju života. Iako do mog rođendana ostaje još par meseci, uhvatila me klasična rođendanska depresija. Znam kako je danas tom dragom stvorenju, a znam kako će i meni tog dana biti. Da l’ zbog čestitki, atmosfere ili nečeg trećeg, tek, sve što te i inače muči, skupi se i tresne te u glavu baš tada. Već si u srednjim godinama, a svi te tretiraju kao „mlađu“ personu. Već su ti isceđene sve zalihe energije, a život bi tek trebalo da počne. Već ti je nestala svaka ambicija, a iza tebe ničega velikog zapravo nema.
I baš usred te depresije, na BBC Prime emisija u kojoj ljudi, praćeni TV ekipom, traže dom za sebe. Ovaj put, u pitanju su ljudi koji su otprilike moji i vršnjaci već pomenutog dragog bića. Normalno odeveni, ništa prebogato, ništa firmirano. Normalno izgledaju, ništa nervozno, ništa opterećeno poslom. Ljudi, dakle, kao i mi. Hoće da se skuće. Imaju, kažu, 600.000 funti. Sami zaradili. I traže kuću s velikim parkingom, četiri spavaće sobe, malom radnom sobom i mestom za bilijarski sto. Gledali su, gledali, ali ništa im se nije dopalo: te male im sobe, te staromodna im je kujna, te ne valja im kupatilo, te ne mogu da se smeste u tri spavaće i dve dnevne. Očaj im se u očima čita.
Moja prababa često je znala da kaže kako „nije sritan onaj koji puno ima, nego onaj kome malo triba“. U tom smislu, tešim se kako smo mi, čak i tako nesretno omatoreli, bez cilja i smisla, daleko srećniji od ovih sa BBC-ja. Kad nemaš 600.000 funti, ne treba ti ni bilijarski sto.
Tokom prošle noći, u jednom dahu, pročitala sam knjigu „Feliks“ Vladimira Kecmanovića. Uživala sam, progutala sam tu knjigu, iako je u pitanju jedno potpuno demodirano delo. Ništa ono „koliko sam riba prevrnuo“, kakve su im grudi, noge i ostalo. Ništa ono „te noći popili smo gajbu piva, a onda razmišljali o smislu života“. Ništa bes, ništa „ja tako pametan, a oko mene šljam“… Ukratko, ništa od onoga čime se pisci Kecmanovićeve (i moje) generacije obično probijaju u vrhove top lista najčitanijih. Demode.
Briljantna, kratka rečenica. Priča koju prosto „vidiš“ pred sobom i koja te vuče da okreneš i sledeću stranicu. Drama koja ne dopušta da je olako zaboraviš. Klasika, ali klasika koja se događa u našem vremenu, usred naših muka.
Sve to ulepšalo mi je dan. Ne prvenstveno zbog rečenice, priče, drame ili stvari o kojima su se kritičari već pozitivno izrazili. Sretna sam pre svega zbog toga što, zahvajujući „Feliksu“, još jednom uviđam kako je moguće da neko ko je rastao među ljudima koji reže i ujedaju, ipak zna da piše šapatom.
Već treći dan bezuspešno pokušavam da platim račun za kablovsku televiziju i internet. Najveći ovdašnji provajder valjda je u finansijskoj krizi, pa nema para da u dvomilionskom Beogradu otvori dve kancelarije – redovi su zbog toga jezivi, a čekanje pravi pakao. Finansijska kriza verovatno je uslovila i da najveći domaći provajder nema adekvatnu računarsku podršku – ako račun platiš u pošti, vrlo je verovatno da uplata neće biti evidentirana i da ćeš opet morati da uzmeš godišnji odmor kako bi stajao u redu. Najveći ovdašnji provajder ima problema i s telefonom: pozivanje korisničkog servisa podrazumeva višesatno okretanje brojeva i slušanje prigodne muzike i snimljenog glasa, sve bez ikakve vajde. U knjizi utisaka, postavljenoj u jedinoj kancelariji za čitav Beograd, korisnici besne i psuju, ali te beleške očigledno ne čita niko od nadležnih.
Postavlja se, dakle, pitanje zašto najveći ovdašnji provajder tretira svoje korisnike kao stoku. Odgovor je jednostavan. Može mu se. Kao i mnogim drugima na mestu na kojem živimo.
Večeras, hvala nebesima i zakonima koji tako propisuju, počinje predizborna tišina. Što se mene tiče, bilo bi divno kada bi tokom ta dva dana zaćutali svi i umuknulo sve. Da malo danemo dušom, da se malo pogledamo u oči, da malo odmorimo od zvona, sirena, motora, reči, dreke, kukanja, lupanja, treskanja, pucanja, svađanja, svega što je u vezi s izborima, ali i svega što nije.
Ššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššššš….
A, posle? Videćemo. Šta nam bog da.