Pravoslavni fundamentalisti

„Kakvi su to ’istiniti hrišćani’ u Esfigmenu, može svako od poklonika Svete gore i sv. Hilandara da vidi kad naiđe pokraj Esfigmena i kaže tim zilotima jedno ljudsko: Kali mera! – a oni vas pogledaju ’kao krme sekiru’“, piše u svojoj knjizi o zilotima u Srbiji umirovljeni vladika zahumsko-hercegovački Atanasije. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi zilote nazivaju raskolnicima, jereticima, ratobornim i isključivim. Ziloti, što na grčkom znači revnitelji, gotovo istim rečima opisuju SPC koju nazivaju državna crkva. Sveštenik Stefan Nikolić objašnjava da monaštvo i vernici revnitelji u Srbiji ne priznaju SPC.

Kako članak navodi, „ziloti se, kako naglašavaju, bore za čistotu pravoslavne vere. Sve pravoslavne pomesne crkve, osim njihovih koje nazivaju ’istinskim pravoslavnim crkvama’, po njihovom mišljenju su početkom 20. veka poklekle pred iskušenjima: napadima komunističkih vlasti, promenom crkvenog kalendara, ekumenizmom i ’crkvenim modernizmom’“. Ovo je čist primer jedne fundamentalističke grupacije. Nešto slično nalazimo i u zvaničnoj crkveno-državnoj ideologiji Saudijske Arabije, vehabizmu, najekstremnijoj varijanti islama. Nužno je, ipak, shvatiti da ovi fundamentalisti nisu „ekstremni“ sa stanovišta religije – oni su, štaviše, jedini koji svoju religiju shvataju bukvalno i veoma „čisto“, da se tako izrazim. Oni ne odstupaju od kanona vere, tumače je najčešće veoma bukvalno i vrlo ih je teško, ako ne i nemoguće, ubediti u nešto drugo. Dakle, nisu oni ekstremisti, već je ostatak vernika (velika većina) – sasvim doslovce grupa „loših“ vernika, kako je primetio veći broj autora savremene ateističke elite.

Biblija, primera radi, naređuje verniku da, ukoliko bilo ko koga zna odluči da napusti hrišćanstvo, njega ili nju kamenuje na smrt – treba samo pročitati. „Ekstremisti“ prosto shvataju takve naredbe veoma bukvalno, oni ih se pridržavaju, za razliku od mejnstrim vernika koji – na sreću – biraju da ignorišu takve groteskne naredbe. Vehabija će ozbiljno shvatiti da je kazna za apostaziju u islamu smrt. On je doslovce ozbiljnije pročitao Kuran. Zeloti, u suštini, predstavljaju religiju u svom pravom svetlu, predstavljaju ono najgore što je ova kolekcija misli (ili nedostatka istih) u stanju da sprovede. Religija, ukupno, na sreću, nije takva, a odgovor na pitanje „zašto?“ dao je još davno Bertrand Rasel – zbog „napada slobodoumnih“, zbog razvoja humanizma i prosvetiteljstva, koji su uspeli da ovakve grozomorne ideologije sateraju u ćoškove opskurnih manastira i još opskurnijih država.

Komentari čitalaca na gorepomenuti članak mnogo govore (i inače je od skoro antropološke važnosti čitati komentare čitalaca pomenutog dnevnika): „Ziloti su savest SPC. Oni moraju da postoje – i to u obliku i kojem sami žele da se organizuju. Bez njih bi se celo naše, srpsko pravoslavlje pretvorilo u „pozlaćene“ vladičanske dvore, sa sveštenicima -biznismenima u italijanskim cipelama i za volanima brzih nemačkih kola… oni stoje kao znak istinske nekorumpirane pravoslavne vere i upozorenja našim crkvenim političarima/sveštenicim… i zato su nam više nego potrebni“! Pročitati sledeći komentar je upravo zato bilo poput daška svežeg vazduha: „Čemu crkva (samim tim i ziloti) i organizovana religija uopšte kada bog, kako ga uobičajeno definišemo, ne postoji u smislu da nema nikakav efekat na život ljudi i materiju u kosmosu? Molite se nečemu što ne postoji, a što je još gore, kažnajavate sebe i druge spram božijeg zakona. To je samomučenje. Potpuno detinjasto i nepromišljeno. Možete imati jaku veru da negde u galaksiji Andromeda postoji tanjir pun špageta koji kruži oko najveće zvezde. To niko na planeti Zemlji ne može niti opovrnuti niti dokazati da je tačno. Jednostavno verujete u takvu stvar. Kakva korist od toga? Boga nema, opustite se i mirno spavajte“.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)