Evropsku politiku uglavnom određuju događaji i godišnjice. Međutim, dok su događaji često nepredvidivi, sa godišnjicama to nije slučaj. Evropa će se za pet godina osvrnuti na stotu godišnjicu od početka Prvog svetskog rata, koji je odneo nezapamćeni broj ljudskih života i pokrenuo niz događaja koji su doveli do formiranja Evrope kakvu danas poznajemo. Svetski lideri su možda već rezervisali određene dane u avgustu 2014. za obeležavanje te godišnjice. Lako je predvideti da će se sastati u Sarajevu kako bi se osvrnuli na surovi dvadeseti vek u Evropi.
Ali kako će Sarajevo izgledati za pet godina? Da li će i dalje biti prestonica zemlje čiji građani nemaju pozitivan stav prema budućnosti i čiji su političari u potpunosti izgubili kontakt sa izbornim telom, ili ima nade da će evropski lideri iskoristiti ovu godišnjicu da objave uspešnu integraciju preostalih balkanskih zemalja u Evropsku uniju?
Anketa koju je sproveo Galup daje nagoveštaje o stanju javnog mnjenja u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida i deset godina nakon okončanja rata na Kosovu. Stiče se utisak da rezultati istraživanja pokazuju da će sledećih pet godina predstavljati preloman period za budući razvoj regiona.
Iako većina građana veruje da ne postoji verovatnoća za nastavak oružanog konflikta u regionu, javnost, sa izuzetkom stanovnika Kosova i Albanaca, ne gaji optimizam i postoje nagoveštaji da će u budućnosti vladati mir, ali da neće biti napretka. Istovremeno, stalno se smanjuje poverenje u političku elitu, kao i u nacionalne i evropske institucije. Životni standard većine građana je opao prošle godine, i u javnosti je još zastupljeno shvatanje da se ljudima pruža više prilika u inostranstvu. Prisutnost pesimističnog raspoloženja među mladima jeste zabrinjavajuća, a takođe dominira mišljenje da su korupcija i loše rukovođenje vladom široko rasprostranjeni.
Svi oni koji smatraju da je njihovo osnovno zanimanje veličanje stabilnosti u regionu, treba da razmotre sledeće podatke. Ono što izaziva čuđenje jeste činjenica da većina građana Bosne i Hercegovine smatra da njihovi lideri nisu zainteresovani za pridruživanje države EU. Takođe, većina građana svih zemalja u kojima su sprovedena istraživanja veruje da se njihove države kreću u pogrešnom pravcu. Na primer, manje od deset odsto Hrvata, za čiju zemlju postoji verovatnoća da će se pridružiti EU u bliskoj budućnosti, zadovoljno je situacijom u državi.
Stoga, region na raspolaganju ima dve opcije: jedna je program „šokantne integracije“, u okviru kojeg bi sve zemlje Zapadnog Balkana ušle u Uniju, a druga predstavlja put u nepoznato. Nada da ove zemlje mogu same da ostvare ambicije predstavlja opasnu iluziju. Cilj EU u regionu ne može da bude samo postizanje i održavanje stabilnosti, s obzirom na činjenicu da bi stalno prisustvo EU kao kolonijalne sile u delovima regiona kao što su Bosna i Hercegovina i Kosovo moglo da izazove dodatne probleme, naročito ako se ne bude nazirala šansa za dobit. Uopšteno govoreći, odlaganje integracije Srbije u EU moglo bi da za posledicu ima uvođenje fantazija nadahnutih Titom u srž spoljne i bezbednosne politike te zemlje.
Stoga, demoralizacija balkanskog društva diktira sopstvenu dinamiku koja podrazumeva da najbolji i najinteligentniji građani vide budućnost van svojih zemalja, a „stabilnost“ postaje samo drugo ime za političku i ekonomsku stagnaciju. Ukoliko lideri zaista planiraju da se sastanu 2014. u Sarajevu, treba da stupe u akciju što pre. Ratifikacija Lisabonskog ugovora omogućava uvođenje elementa vizionarskog realizma u evropsku politiku, budući da su uklonjene sve institucionalne prepreke za buduće proširenje Unije. Za razliku od prošle godine, danas znamo precizan broj država na Balkanu, a rezultati ankete koju je sproveo Galup pokazuju da sve one žele da se pridruže EU. Lekcija koju je EU naučila iz rezultata poslednjih parlamentarnih izbora u Bugarskoj jeste da nasuprot uvreženom mišljenju uticaj Brisela na nove države članice raste nakon što se one pridruže Uniji. Odluka Unije da ukine vize građanima Srbije, Crne Gore i Makedonije, kao i činjenica da je Jorgos Papandreu, glavni arhitekta strategije za evropske integracije Balkana, ponovo na vlasti u Grčkoj, predstavljaju još jedan izvor optimizma.
Međutim, za Balkan sada važi fraza „sada ili nikad“. Liberalizacija viznog režima može da bude strateški korak ka „šokantnoj integraciji“, ali ako nakon toga EU ne sprovede smelu političku akciju, to bi predstavljalo samo prividnu promenu. Ukratko, došao je trenutak da se umesto jednostavnog obeležavanja godišnjica postaramo da se odigraju pozitivni događaji.
Autor je saradnik na Institutu za društvene i humanističke nauke u Beču i bivši izvršni direktor Međunarodne komisije za Balkan
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
