Princip i interpretacija

 Tu iluziju kretanja u suprotnom smeru od toka vremena, trebalo bi imati u vidu. Jer svečanost obeležavanja jeste i interpretacija događaja, a u toj interpretacija ogleda se spremnost jednog društva na odgovornost. To, pak, što nam se čini da u prošlost putujemo kao u budućnost, znači da je nismo ozbiljno tumačili.

Pogledajmo samo kako bedno prolazi pred nama mukla ceremonija povodom dva veka od rođenja genijalnog pesnika Petra II Petrovića Njegoša, kao sahrana kužnog ili krivca. I šta se tu sahranjuje? Ništa drugo do stid jednog društva u kojem su doskora najglasniji bili oni što su pretili da će razoriti Meštrovićev spomenik Njegošu na Lovćenu, i upotrebljavali, iz istorijsko-političkog konteksta „istražene“, pesnikove stihove za sopstvenu nacionalističku, ratnohuškačku histeriju i pripremu za pokolj Bošnjaka. Ta mukla ceremonija, interpretacija je novije srpske istorije, i takva je jer su ceremonijalmajstori isti oni koji su zloupotrebili Njegoševu nevinost.

Kako stoji stvar sa svečarskim sećanjem na ubicu austrougarskog prestolonaslednika, na Gavrila Principa i Mladu Bosnu, revolucionarnu jugoslovensku organizaciju u okrilju koje je on delovao i sa čijim je drugim pripadnicima do smrti tamnovao u K.und K? Prema onome što se o tome u medijima govori, posredi je nerazrešiva dilema: da li je reč o teroristi ili heroju? A pitanje o Principu je principijelno: može li jedan atentator biti borac za slobodu? Na to pitanje, savremena naša kultura ne može da iznedri jasan odgovor. To je dijagnoza o gubitku njene orijentacije.

Drama Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob“, upravo objavljena u izdavačkoj kući Samizdat B92, pokušaj je interpretacije Principovog atentata. Na samom početku, autorka o svom komadu veli: „Zasnovan je na istinitim događajima, arhivu, zapisima sa suđenja i brojnoj istorijskoj građi. Ipak je predmet čiste fikcije i u njemu ne treba tražiti više od toga.“

Ta čista fikcija, ovde je, međutim, neizostavno, tumačenje. Kad kažemo tumačenje, šta uistinu kažemo? Pođimo od granične situacije, od Jedanaeste Marksove teze o Fojerbahu, u kojoj se kaže da su filozofi do sada samo različito tumačili svet, a da je stvar u tome da se on izmeni. Taj zahtev za promenom sveta, to je njegova radikalna interpretacija. Ona je, takođe, čista fikcija, tačnije, rečeno u duhu jednog Kornelijusa Kastorijadisa, čisto maštanje. Dakle, mašta, ta „čista fikcija“ drame Biljane Srbljanović, neophodni je uslov interpretacije, kao što je interpretacija neophodni uslov izmene stanja.

Oslobodilačko jugoslovenstvo Mlade Bosne, velikosrpski nacionalizam Crne ruke i nezrelost atentatora, tri su osnovna dramaturška vektora u politici drame „Mali mi je ovaj grob“. Za Srbljanovićevu, naime, nema sumnje da su Mlada Bosna i Pricip u njoj (i princip u njoj) – jugoslovenske orijentacije. Kada se, međutim , iz današnje perspektive, kad više nema jugoslovenske države ni jugoslovenskog društva, sagleda svrha ondašnjeg atentata, koji je, dakle, izvršen u znaku budućeg jugoslovenskog ujedinjenja, onda se uviđa da je ona istorijski obesmišljena. „Hteo je da osveti svoj narod, motivi za atentat su osveta i ljubav. Voli svoju zemlju, Jugoslaviju. A sve to ni za šta. Jugoslavija nije živa”, piše dramska književnica.

No, na istu stvar možemo pogledati s druge strane – iz groba Gavrila Principa, a ne iz groba Jugoslavije. Taj pogled prekorno šiba svojom vrelinom. Interpretacija je sada ovakva: naša novija istorija jeste obesmišljavanje Principovog principa – i to od onog trenutka kad ulica sa imenom Gavrila Principa, imenovana u socijalizmu, uz ime ulice Mlade Bosne, ostaje u našoj arhiteksturi bez imena onih ulica koje su se zvale po herojima narodnooslobodilačkog pokreta. Naša novija istorija jeste protivnarodna. I stoga je danas nemoguće ovde Principa smatrati herojem. Srbljanovićeva se ovim ne bavi. Držeći da je sam Principov princip uzvišen, ona njegov atentat interpretira kao čin kontaminiran suprotnim principom.

Iako je Princip Jugosloven, atentat je počinio, nezavisno od svoje oslobodilačke mladobosanske želje, kao marioneta Crne ruke, tajne vojne organizacije iz Kraljevine Srbije, čiji je glavešina Dragutin Dimitrijević Apis, istinski protagonista drame, onaj koji kaže: “Mali mi je ovaj grob”. Dakle, jugoslovenstvo Mlade Bosne kompromitovano je velikosrpskom taktikom, a izvršioci atentata toga, naprosto, nisu svesni.

Ovakva interpretacija, Biljani Srbljanović služi da pokaže kako se velikosrpska politika proteže tokom čitavog trajanja Jugoslavije, i kako rovari kroz samu ideju jugoslovenstva, da bi, na kraju, razorila i samu jugoslovensku državu, a zatim izvršila atentat i na premijera Zorana Đinđića, koji zemlju pokušava da integriše u jugoslovenski region koji se sada zove drugim imenom. Apis, stoga, izgovara rečenice Vojislava Koštunice, Aca Tomića i ostalih koji su u javnosti označeni kao tvorci ideološkog konteksta za atentat na premijera Đinđića. Ovde se, međutim, nagomilavaju dve interpretativne nejasnoće.

Prvo, ako Princip ubija austrougarskog zavojevača kao eksponent velikosrpske ideje, iste one koja će inspirisati genocid u Srebrenici, a ne, kako sam misli, kao jugoslovenski borac za slobodu, onda je taj atentat de facto, a ne samo de iure, zločin protiv čovečnosti. Drugo, ako je inspirator ubistva Franca Ferdinadna isti onaj duh nacionalizma i tajne policije koji dovodi i do atentata na premijera Đinđića, onda se stvara i analogija između Ferdinandove i Đinđićeve smrti.

Kako Biljana Srbljanović pokušava da razreši ovu semantičko-ideološku konfuziju? Tako što nam članove Mlade Bosne predstavlja kao tinejdžere, kao nedovoljno zrele ljude koji iz ljubavi prema velikoj ideji, u strahovitom samopožrtvovanju, čine gnusan zločin. Dakle,subjektivno, to su heroji. Objektivno – teroristi. Ta interpretacija se, dakle, ne izjašnjava. Ona samo produbljuje dilemu. Rekli smo na početku zašto je to dilema i zašto pred njom savremena srpska kultura ne ume da se izjasni. Zato što se odrekla samooslobodilačke jugoslovenske istorije, i sad ne može da je interpretira u duhu slobode.