Urbanistički i arhitektonski haos u Prištini dostigao je vrhunac u godinama nakon rata. Masovna ilegalna gradnja stambenih objekata bez obavezne infrastrukture – parkinga, igrališta, zelenih površina, pretvorila je Prištinu u grad po meri investitora. Pre par godina grupa devojaka bila je primorana da usled neredovnog vodosnabdevanja gradskih naselja u fontani na centralnom prištinskom Trgu Majke Tereze ručno pere veš. Ovaj umetnički performans grupe Haveit – Nema vode, ali ima fontana ukazao je na posledice neplanskog i neodrživog razvoja glavnog grada.
P { margin-bottom: 0.21cm; }„Pitanja javnih prostora i održive energije su problemi sa kojima se suočavamo ne samo u Prištini nego i u Beogradu, Skoplju, Tirani, pa i u Berlinu. Projekti regeneracije raznih javnih prostora od strane umetnika i aktivista, koji su od gotovo neupotrebljivih postali najinteresantnija mesta u Berlinu, jesu ono što možemo da pokušamo da sprovedemo u Prištini“, izjavio je gradonačelnik Prištine Ahmeti tokom nedavne posete Berlinu.
Za razliku od civilnih inicijativa, čiji prostor za urbane ili umetničke intervencije u Prištini do daljeg ostaje sužen, različiti politički sektori pokazali su svoj potencijal pretvarajući Prištinu u urbano selo koje se u 21. veku, umesto humanim razvojem, bavi rešavanjem najosnovnijih komunalnih problema. Politički sektor pokazao je izvanredan potencijal prilikom promena imena ulica u Prištini, koje su se od vremena raspada Jugoslavije menjala shodno promenama vladajuće ideologije i nastanku novih heroja nacije, te je tako moderna istorija najmlađeg glavnog grada Evrope ostavila trag i na duh grada. Pravi nazivi ulica često su nepoznati i samim stanovnicima, a tačke za orijentisanje su znamenitosti grada, spomenici, zgrade upadljivih boja ili restorani i kafići. Politički sektor je nebrojeno puta pokazao i svoj ucenjivački potencijal. Primera radi, pokret Vetevendosje je nakon preuzimanja vlasti u Prištini više puta bio izložen pritiscima i ucenama upravnika gradskih deponija iz redova političkih protivnika, koji su blokirali odlaganje otpada i remetili normalno funkcionisanje grada.
U Prištini, gde je nekada živelo oko 40.000, trenutno živi jako mali broj Srba. Nakon dve godine na vlasti, gradonačelnik i njegov kabinet nisu inicirali niti jedan projekat koji se bavi srpskom manjinom ili procesom pomirenja srpske i albanske zajednice. „Sa njima sarađujemo u smislu pružanja opštinskih usluga, razgovaramo o kanalizaciji, đubretu i ostalim problemima sa kojima se ljudi svakodnevno suočavaju. Postoji dosta projekata civilnog društva na kojima zajednice sarađuju. Mi pokušavamo da radimo svoj posao. Nije važno da li se neko zove Slobodan ili Šper, važno je da ima kanalizaciju, vodu, dobru komunalnu službu“, objašnjava Ahmeti.
Potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestiteljka za Kosovo, Ulrike Lunaček, smatra da je kooperacija, a ne konfrontacija princip koji bi trebalo da primenjuju i kosovski Albanci i kosovski Srbi: „Žao mi je što dugi niz godina Vlada Kosova nije ništa uradila kako bi započela saradnju sa kosovskim Srbima. Bilo bi sjajno kada bi se npr. u školama učila oba jezika. Vidimo da je neophodan dijalog između građana i greška je što niko nije insistirao na saradnji na tom nivou“, zaključuje Lunaček.
Pobeda pokreta Vetevendosje u Prištini uticala je na novu raspodelu političke moći na Kosovu. Treća vodeća stranka sa šesnaest poslaničkih mesta u parlamentu percipira se kao najsnažnija opozicija republičkoj vlasti. „Ja sam bila puna nade kada su postali partija“, objašnjava Lunaček i dodaje „oni nisu korumpirani i imaju kreativne ljude za koje sam se nadala da će postati kreativna opozicija i doprineti da parlament postane funkcionalna demokratska institucija u kojoj postoje konstruktivna kritika i progres. Suzavac u parlamentu je apsolutno neprihvatljiv.“ Oštro protivljenje pokreta dogovorima postignutim u Briselu i implementaciji sporazuma uz nasilnu opstrukciju rada parlamenta preti da uruši krhke institucije mlade države i destabilizuje odnose sa srpskom manjinom na severu.
Potpisivanje drugog sporazuma u Briselu u avgustu 2015. kojim se predviđa formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) izazvalo je velike proteste opozicije na Kosovu koje je predvodio pokret Vetevendosje. Predstavnici pokreta smatraju da ovakav sporazum i politika dijaloga između Beograda i Prištine ne vodi integraciji severa u kosovske institucije, već stvaranju nefunkcionalne države. Ahmeti kaže da pokret u principu nije protiv dijaloga, već je protiv dijaloga bez principa: „Ovaj dijalog nije zasnovan na jednakosti strana koje u njemu učestvuju. Srbija nas ne tretira kao ravnopravnog partnera, ne priznaje nas kao državu, u svom Ustavu Kosovo tretira kao deo Srbije. Kosovo i Srbija su dve nenormalne države. Naš stav je da treba normalizovati dve zemlje, a normalizacija njihovih odnosa doći će kao posledica. ZSO stvara nefunkcionalnu, podeljenu državu i to nije dobro ni za nas, ni za Srbe“, izričit je Ahmeti.
Međutim, za pokret koji koristi nasilne metode političke borbe i već mesecima blokira rad skupštine bacanjem suzavca teško je poverovati u iskrene namere Samoopredeljenja da smiri strasti u političkom životu Kosova. Urednica portala KoSSev Tatjana Lazarević smatra da je najveća opasnost u tome što se ta vrsta nasilja prenosi i na ulice Kosova: „Parlament Kosova je već sedam meseci u blokadi zbog protesta pokreta Vetevendosje. Vetevendosje koristi nasilje – Molotovljevi kokteli, suzavac u skupštini, a čak su i privatna imovina ministara u Vladi Kosova i zgrade državnih institucija bili meta napada njihovih pristalica. Ta vrsta nasilja prenosi se i na ulice Kosova. Srbi povratnici takođe su meta napada, o čemu se malo govori u medijima. Kako će Vetevendosje, kao najsnažnija opozicija koja je direktno odgovorna za nasilje, rešiti pitanje nenormalnosti Kosova i pomoći manjinama da se osećaju sigurno“, upitala je Lazarevićeva.
Samoopredeljenje insistira na direktnom dijalogu između Srba i Albanaca sa Kosova, bez mešanja Srbije, kao jedinom mogućem načinu normalizacije odnosa i izgradnje poverenja između zajednica. AnalitičarVeća za demokratizaciju politike Bodo Veber smatra da je učešće Beograda u normalizaciji odnosa Srba i Albanaca na Kosovu neminovno. „Nerealno je očekivati dijalog između Srba i Albanaca bez mešanja Srbije. Raspad Jugoslavije počeo je manipulacijom kosovskih Srba od strane Beograda, tako da taj odnos ima i istorijsku komponentu. Zbog istorije diskriminacije i segregacije zajednica na Kosovu, nije moguće očekivati moderno civilno društvo bez institucionalnih garancija za Srbe. Da li je to fer prema kosovskim Albancima – ne. Da li postoji drugi način – ne“, izričit je Veber.
Ono što takođe ne uliva poverenje u politiku Samoopredeljenja je puno reči malo dela. Kao pokret centralne levice, čak i u opštinama u kojima su na vlasti, pokazali su nedovoljno solidarnosti sa srpskom manjinom, a bilo kakva vrsta direktne saradnje dveju zajednica, za koju se nominalno zalažu – ne postoji.
Autorka je slobodna novinarka iz Berlina koja prati zbivanja na Balkanu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
