Privatna nostalgija

Ona se, naravno, ne ogleda u prostim izjavama kako je nekada svim narodima, pa i Srbima i Hrvatima, kao onima koji su SFRJ rasturili, bilo bolje u zajedničkoj domovini, već pre svega u onom blago ironičnom, ponekad čak i pokroviteljskom epskom, pripovedačkom, duhu koji vlada ovim romanom. Jer, ako se po nečemu Jergovićev opus izdvaja u savremenom mnogoglasju hrvatske, pa i srbijanske proze, onda to svakako jeste ljubav prema pripovedanju. Ona prosto plavi i nosi pred sobom svaku vrstu isključivosti i besmisla. Tako i u slučaju Srde, i kao romana i kao lika, čija je sudbina samo povod da se zadre u dubinu i širinu jugoslovenskih (hrvatsko-srpskih, možda je ispravnije reći) sukoba i šizmi, ali i da se oni osvetle kroz velik broj različitih sudbina, od kojih je svaka tako tipično ovdašnja i tako poznato tragična.

Jergovićevo majstorstvo u kumulativnom pripovedanju, koje je demonstrirao u Srdi, ne može se uporediti ni sa jednim pišućim autorom/autorkom sa ovih područja. Njegove narativne digresije često za cilj imaju autorski komentar, mada se takođe čini da su same sebi dovoljne. Kako bilo, stiče se utisak da je kontrola kojom pripovedač drži konce priče u rukama potpuna. Srda je poput Tristrama Šendija, s tom razlikom što je narator strog prema priči i oseća da mora da je dovede do kraja. Upravo to osećanje konačnosti, koje je zajedničko i autoru i čitaocima, kao iskaz, ali i svest o onome što je bilo dok je bilo neke vrste hrvatsko-srpske državne zajednice, obavezalo je Jergovića da roman završi, odnosno da zadrži priču u svojim rukama i da je ne prepusti strastima svojih likova. Zbog toga u narativu i postoji takav suvereni glas pripovedača koji će nam ukazivati dokle je spreman da ide, u koje zabrane neće zalaziti, odnosno na koji će nam način prezentovati epilog.

Zamišljena kao vrsta rašomonskog pripovedanja o jednom ubistvu, Srda ipak nije detektivski roman. Čak ni prosede koji Jergović bira ne liči na krimić. Na koncu, sasvim je irelevantno ko je ubio Srdu Kapurovu, a svaki je čitalac voljan da po sopstvenom nahođenju odluči ko je zapravo ubica. U jednakoj meri u kojoj je Srda samo prosjakinja koja pleše na jednoj zagrebačkoj raskrsnici, i njene ubice – ili njen ubica – jeste samo jedan od likova u romanu, u istoj meri važan koliko i ostali. Čak ni pet fokalizatora, oko kojih se vrti pet poglavlja romana i čiji je Srda zajednički imenitelj, nemaju potpuni primat nad ostalim likovima kojima roman obiluje. Svaka, pa i najmanja sudbina, ma koliko ovlašno dotaknuta, važan je činilac u mozaiknoj strukturi znanja i poznanja onoga što bi se nazvalo privatna istorija Jugoslavije 1918-1991, ispričana kroz događaje u Zagrebu i Beogradu u periodu od 1991. do 2005.

Zaista se čini, posebno imajući u vidu širinu zahvata kojim se u Srdi kreće kroz istoriju, da roman nije napisao jedan čovek, odnosno da mu je prethodilo ogromno istraživanje. Međutim, pomenuta ironijska distanca, ali i paraliterarna igra sa umetnutim persiflažama autora poput Kiša ili Mana, otkrivaju ukorenjenost Jergovićevog teksta u književnost, a samim tim i u onaj vid ideosinkretičkog mišljenja i kreacije kojim se ova ljudska delatnost razlikuje od svake druge. Jergovićeva Jugoslavija, re-kreirana u Srdi, nalikuje možda mojoj ili vašoj, ali se u istoj meri razlikuje od one koja je stvarno postojala. Zbog toga ovaj roman nije nostalgičan prema Jugoslaviji, već prema onome što je Jugoslavija predstavljala za svakog od čitaoca, ali i za autora, a to se umnogome razlikuje od predstava o bivšoj državi koje u svojim mitemama koriste vladajući establišmenti u Hrvatskoj i Srbiji.

Srda pjeva, u sumrak, na Duhove predstavlja događaj u savremenoj južnoslovenskoj književnosti, ne samo zbog toga što svojim čitaocima daruje neponovljivu priliku da saučestvuju u gradnji sveta koji im je istovremeno poznat i nepoznat, već i zbog toga što pokazuje da postoje stvari poput dobrog i duhovitog pripovedanja koje nikada neće izaći iz mode.