Pronaći svoju vatru

Promocija Knjige osvete, sinoć u SKC-u, prošla je vrlo lepo. Uvek imam tremu pred takve događaje, jer promocije knjiga mogu da budu najdosadniji skupovi na svetu: umišljeni književnici, nadobudni kritičari i mali prostor iz kojeg se ne može pobeći, a pauzu ne daju (ovo je univerzalno upozorenje – ako nameravate da idete u pozorište, raspitajte se prvo da li predstava ima pauzu; ako ima, šanse su da je dobra – ne boje se da će ljudi pobeći na pola). U Klubu SKCA se te večeri okupila jedna fina grupa ljudi, neki rokeri, neki pametan narod, bio je i ambasador Kanade, koji je govorio na srpskom. Boža Andrejić, moj izdavač, delio je čokoladne bananice, ja sam puštao malo muzike – napravila se topla atmosfera, privremeno utočište od gadosti politike i agresivnosti života napolju.
Danas, evo, ima i medijskog odjeka (Politika, Blic, Danas), i onda će se to sve smiriti. Knjiga krene na svoj put, i ja samo mogu da joj mašem sa perona i poželim da nađe dobre čitaoce. To nisu obavezno oni koji će knjigu voleti – najbolji čitaoci imaju dijalog sa knjigom, neki se svađaju s njom, neki je maze, neki je bacaju, neki je paze. To mi je, kao autoru, uvek jedina želja: da čitaoci ne ostanu ravnodušni. Mora da se gori.
Ja i inače mislim da ljudi treba da bukte, da nađu neku svoju vatru, nešto oko čega su ostrašćeni, a to nešto mora da bude na dobrobit svima, a ne samo njima. Kad nestanemo, kad naš prah ode prahu, mislim da je važno da smo pre toga goreli, jer onda iza nas ostane dobar pepeo, iz koga će zlatne jabuke rasti, i medene trešnje, i mirisne kajsije. Iza onih koji su život proveli nezainteresovano, mlako, ili gurali svoje zlo, ostane neka prašina iz koje samo korov kidiše.
Evo me u Kragujevcu, mom rodnom gradu. Posle tolikih godina, ovde se nekako oseća pozitivna atmosfera. Po svemu sudeći, Kragujevac nikada nije imao boljeg gradonačelnika od Verka. On, kao i Palma u Jagodini, predstavljaju tu novu generaciju ljudi kakvi su nam preko potrebni: potiču sa lokaliteta kojim upravljaju, znaju šta je potrebno uraditi, uspevaju da pokrenu ljude. Nedavni ulazak trilinga asova u ovaj grad (Đoković, Divac, Kusturica), uz eventualni dolazak Italijana, pružaju realnu mogućnost da Kragujevac u dogledno vreme postane ekstremno zanimljiv.
Ali muči me jedan tužan detalj: Kragujevac odnedavno nema više svoju najstariju knjižaru. Delta je kupila jedno mrtvo preduzeće sa svim njegovim prodavnicama, a jedna od njih bila je i knjižara „Svetlost“. I tako se, i pored protesta lokalnih zaljubljenika u knjigu i kulturu, „Svetlost“ ugasila. Kao gimnazijalac, stajao sam pred tim izlogom i priželjkivao sam da moji dobiju neke velike pare na lutriji, pa da imam sve te knjige na policama. Grad u kojem je svojevremeno osnovano prvo srpsko pozorište, i začet univerzitet, da sada izgubi knjižaru.
Kasno je sada tražiti krivce za to. Neki kažu da je grad mogao da otkupi taj prostor i sačuva knjižaru. Drugi kažu da je Mišković mogao da pokaže malo više sluha za lokalne ustanove od značaja. Sve je to tačno. Ali je tačno i to da taj neveliki lokal u glavnoj ulici i dalje stoji prazan: ako je Kragujevcu stalo do istorije, i dalje nije kasno. Knjižare su danas čak i mesta koja obezbeđuju nespektakularno, ali dugo i postojano poslovanje – knjižari uzimaju 50 do 60 procenata od cene knjige, a da ne moraju da mrdnu prstom. Tim više sam zbunjen da niko ne kreće da popuni ovu prazninu. Izgleda da je to pitanje mentaliteta: nama je uvek bilo lakše kriviti druge, nego smišljati rešenja.
U rano jutro stižu mi dobre vesti iz Kanade. Moja urednica En Kolins, dobitnik je ovogodišnje nagrade za najboljeg urednika u izdavaštvu, između ostalog i za rad na mom novom romanu, koji će biti objavljen u martu iduće godine. Ponosan sam što uz sebe imam takvu ženu – ona ima lasersko oko i nežnu ruku, i potpuno je ostrašćena u vezi sa rukopisima na kojima radi. Šaljem srdačne čestitke i pijem jutarnju kafu sa mojom majkom Anom.
Termometar u mojim kolima pokazuje 38şC dok se vozimo putem od Kragujevca ka Topoli. U Engleskoj, tamo gde živim sa Silvijom i našom kćerkom Anom, danas je tačno polovina od toga. Temperature od oko 40 postale su uobičajene za leta u Srbiji. Sećam se da je neki stručnjak pisao pre par godina o tome da – ako se ovako nastavi – možda naši zemljoradnici mogu da počnu da sade banane. Onda bismo morali i kulturu kompletno da menjamo. Mnoge metafore bi nestale. „Kosa joj je meka kao svila od banane“? Teško. „Sakrio se od potere u bananištu“? Neće moći. Kubanski model ne bi bio loš. Laka hrana, puno muzike i sieste i seksa. Kroz deset godina Raj Kuder će doći ovde i snimiti album Klub penzionera Beogradskog proleća.
Razmišljam o svim onim tajanstvenim gradovima iz davnih vekova, avetinjskim danas, bez tragova uništenja na njima osim onoga što je nagrizlo vreme. Šta ih je ispraznilo, tada, nekada? Bolest? Nemoguće, bilo bi kostiju i nakita po ulicama. Poplava i požar bi takođe ostavili tragove. Duge i uvek rastuće vrućine?
Boža mi se javlja po podne. Ovaj problem sa knjižarama je, izgleda, univerzalan. Neke se gase, kao bioskopi, dok druge prelaze u zamršeni sistem poslovanja, u kojem nezaobilaznu ulogu igraju distributeri, a mali izdavači ovise o nečijoj dobroj volji. Boža mi se žali kako ga jedan takav distributer (IPS) zapravo primorava da im uvek iznova da svoja izdanja, kako bi bila pred očima čitalaca, ali ne žuri sa plaćanjem već prodatih knjiga. Ovakav sistem, naravno, samo poskupljuje knjigu, a od toga pisci i izdavači ne vide koristi. Sramotno je da ja u Engleskoj mogu da nađem bestseler za pet evra, a da on u Srbiji košta petnaest. Ovde treba ustanoviti posebnu nagradu za pojedince i ustanove koje nađu načina da knjigu pojeftine i približe je čitaocima. A možda vlasti to znaju, ali im se ne čini ništa oko toga. Najslađi narod je glup narod, njime se najlakše vlada.
A sad malo za promenu koji stepen više nego juče. Ulice Beograda su puste oko četiri popodne dok se spuštam ka redakciji Vremena, gde treba da se sastanem sa Jelkom. Kafana u dvorištu ne radi nedeljom, pa se selimo preko puta, u baštu palačinkarnice. Jelku znam još iz naših dana u omladinskoj štampi: ona je radila u Mladosti kad sam ja bio u NON-u. Malo radimo intervju, a malo pretresamo šta je sa ljudima koje smo znali. Rad u omladinskoj štampi iz toga vremena (osamdesete godine) bio je proces neprekidnog gorenja, za bolji tekst, za pomeranje prostora slobode, za pametniji komentar. Mnogi iz naše generacije su sagoreli.
Majku sam dovezao u Beograd da vidi unuku. One su dve Ane sa posvete u mojoj knjizi. Onda je unuci bilo malo dosadilo u klimatizovanom stanu, pa ju je Silvija dovela do Taša da se malo prošeta. Temperatura je pala za stepen, mislim, ali svi sedimo u bašti Šanse kao režnjevi slanine u tiganju, nesposobni da mislimo i očajnički skoncentrisani na skori dolazak hladnog pića. Priključuju nam se kumovi Cukići. Oni su se upravo vratili sa Zakintosa na koji mi uskoro odlazimo. Divno ime za turiste: odeš na Zakintos, vratiš se kao Beskintos.
Kasno uveče majka i ja se vozimo nazad prema Kragujevcu. Skrećem na stari put preko Mladenovca, jer dugo tuda nisam vozio, i otkrivam da to više i nije put. Mislim da bi se brže išlo ako bih okrenuo preko njiva, ali mi se ne gazi nedužni kukuruz – malo li je njemu njegove muke sa sušom.
Od jutra se motam po Kragujevcu pokušavajući da završim razne birokratske poslove. U pauzi pijem kafu sa mojim drugom Mićom Miletićem, čovekom koji već skoro 12 godina vodi ovde legendarnu radio-emisiju Iz glave. Dogovaramo promociju knjige u Kragujevcu. On predlaže polovinu avgusta, a mesto je jasno – Dom omladine, institucija u kojoj sam pravio svoje prve umetničke korake. Sa zadovoljstvom saznajem da jedna mala ali dobra knjižara postoji u centru grada, tačno na mestu koje se opisuje u knjizi i gde sam odrastao. Posećujem knjižaru odmah, i deluju kao dobri ljudi koji znaju šta rade.
Još dva dana i putujemo na Zakintos. Danas su nam javili da moramo da budemo na aerodromu u 4:15 ujutro, jer Jatov čarter poleće rano. Verovatno isti avion treba posle da leti za Budvu, Pulu i London. U međuvremenu je potpisana međunarodna konvencija pod nazivom Otvoreno nebo. Ideja je da sve zemlje u Evropi (i šire) moraju da otvore svoje nebo za konkurenciju. Naša zemlja još nije pristupila Otvorenom nebu.
Jedva čekam da Jat izgubi svoj monopol. Iz Engleske, do bilo koje destinacije u Evropi, karta se može nabaviti po prosečnoj ceni od 45 evra. Samo put za Beograd košta papreno, pet ili šest puta više, zavisno od sezone. (Da li ste primetili koliko je skupo biti Srbin?) Putovanje avionom je, zbog terorizma i pohlepe, i inače postalo ponižavajuće, a na Jatovim linijama ponekad i gore od toga. Ovoga puta smo doputovali kolima, preko Francuske, Belgije, Holandije, Nemačke, Austrije, Slovenije i Hrvatske. Prelepo putovanje, i nimalo naporno ako ne žurite. I malo jeftinije nego let Jatom.
I to me podseća, za kraj, da umirim one koji se plaše ulaska u Evropu: ne brinite, sve je isto, samo Njega nema. Sećate se Jugoslavije Titovog vremena? Evropa je organizovana po istom sistemu. Kola su mi grebali i u Engleskoj (jer je volan sa leve strane – dovezao sam ih iz Kanade) a i sada u Srbiji (jer su videli engleske tablice, pa se svete mrskim zavojevačima). Dakle, glupost je dozvoljena, kao i inteligencija. Na svakome je da odabere za sebe.