Novi talas srpske poezije dobija priliku da se predstavi kulturnoj javnosti kao retko koja pesnička generacija u srpskoj književnosti. Nekoliko antologijskih i panoramskih pregleda je najavljeno ili je već objavljeno, u pripremi je zbornik ogleda posvećenih isključivo najmlađim pesnikinjama i pesnicima, a češće je i prezentovanje u periodičnim publikacijama. Beogradski sajam knjiga povod je za niz razgovora upravo sa mladim autorkama i piscima koji sve češće skreću na sebe pažnju čitalaca. Time se svakako može približiti činjenica koje postaje svesniji sve širi krug ljubitelja poezije – novi pesnički talas čini niz pesnikinja i pesnika koji nagoveštavaju opuse nezanemarljivog kvaliteta, osvežavajući već pomalo predvidljiva dešavanja na srpskoj poetskoj pozornici.
Lirska refleksija, još jednom
Status pisaca najmlađe generacije jednim delom zavisi od perspektive iz koje već etablirani kritičari/kritičarke i pesnici/pesnikinje sagledavaju novonastale tendencije. Stiče se utisak da stariji literarni posvećenici najmanje dilema imaju pred ostvarenjima lirsko-refleksivnog profila, pred pesničkim tekstovima iz kojih se može rekonstruisati pretežno ujednačen subjekt, prožet tananim intimnim previranjima i kontemplacijama. U takvom poetičkom okviru, priznanje književne javnosti najubedljivije je opravdao Petar Matović, autor zapažene zbirke <I>Koferi Džima Džarmuša<I>, posvećen postupnom i nijansiranom detektovanju valera subjektivnosti sa društvene margine. I sam pesnik tvrdi da je najčešće fokusiran na „konfliktni odnos“ unutrašnjeg, ličnog sveta i društvenog konteksta, verujući da „iskustvo daje životnost i obezbeđuje trajnost pesme. Van toga, poezija je književno-istorijsko svedočanstvo o jezičkim i formalnim mogućnostima“. I poezija Marka Stojkića, autora Lakih bolova, odražava nizanje pesničkih slika generisanih osetljivim duhom, ponekad uz ojačanu ekspresivnost leksike. Stojkić je pesnik koji je usmeren na preobražaje subjekta u dodiru sa svetom, verujući da pesnička slika može biti „stvarnija od onog što vidimo očima“.
Poezija Nikole Živanovića, pak, autora zbirke <I>Astapovo<I>, odražava težnju „da se ono što se u poeziji smatra prevaziđenim učini savremenim“, reflektujući time i distanciranje od oblika popularne kulture. I lirika Jasmine Topić u okvirima sugerisane tendencije poseduje uočljivo mesto, prezentujući subjektivitet koji izrasta iz svakodnevice, zahvatajući i naizgled efemerne kretnje osećajnosti. Njeni stihovi su specifični po tematizaciji početnog impulsa osećanja, po atmosferi koja „klizi kroz pesmu“. Ilustrativno naznačenoj, lirsko-refleksivnoj poetičkoj tendenciji, svakako vredi pridodati i poeziju Dragana Radovančevića, humorne, autoironične, često aforistično ustrojene stihove Čarne Popović, te pojedine lirske tekstove Enesa Halilovića, Dane Komljena, Milana Dobričića, Ognjena Petrovića, Jane Rastegorac, Dragoslave Barzut, hermetičnu liriku Vladimira Vukomanovića i Danila Lučića. Pesme Miloša Živanovića, Nike Dušanova, i Bojana Samsona nisu previše udaljene od navedene skupine, ali takođe reflektuju i izraženi dug ludističkom neoavangardnom maniru.
„Nemilosrdna nežnost“ – novi vidovi subverzivnosti
Posebnu pažnju vredi obratiti na pesnikinje i pesnike koji prevrednuju pojmove subverzivnosti, stabilne subjektivnosti, „ženskog pisma“, formirajući jedno od najkreativnijih žarišta u srpskoj poeziji poslednjih godina. Reč je, između ostalog, o lirici Tamare Šuškić i Ane Seferović, o poeziji koja je estetskom relevancijom nadišla stereotipne i donekle ustajale oblike „ženskog pisma“ u našoj sredini. Tamara Šuškić polifonim glasom postupno gradi mrežu slika koje posreduju složene emotivne odnose, eterična stanja duha, priznajući, sugestivno i metaforično, da eksperiment u poeziji doživljava kao „telo krize“. U skladu sa navedenim, ne čudi što Ana Seferović svoju poetiku određuje, naizgled ambivalentno, kao „istrajnost želje, nemoć volje“, kao dekonstrukciju unapred zadatih literarnih i društvenih konvencija, naglašavajući svoju kreativnu posvećenost posledicama, a ne uzrocima, te „graničnim vrednostima u bilo kom smislu i pravcu“.
Poezija Bojana Vasića, Uroša Kotlajića i Vladimira Tabaševića podjednako je uzbudljiva kao lirika navedenih autorki. Vasićevi stihovi plene skopčanošću vijugave putanje subjektivnosti i ekstenzije semantičkih polja, uz diskretno uključivanje političkih pitanja u slikoviti lirski govor. Za autora Tomata ovo je vreme kada su „reči nužno prazne“, te ih vredi „ispuniti sobom“. Kotlajićeva poetika, pak, specifična je po slikovitosti koja ukršta epifanična prosijavanja i iznenađujuće prekide, diskontinuitete, „rupe“ u toku stihova. Takav izraz delimično ima poreklo u svesti pesnika da su savremeno slikarstvo i umetnička muzika, pored poezije, najintrigantniji vidovi izražavanja današnjice. Sa druge strane, Tabaševićev razbokoren izraz pre radikalizuje morfološku stranu pesme, uočljivo odstupajući od konvencionalno ustrojenih lirskih tekstova. Stoga ne čudi stav autora Tragusa da „poezija danas, u Srbiji, živi. Ona živi na mestu smrti svega ostalog. I to je sudbinski najpogodnije tlo“.
Pesnici i pesnikinje navedenog poetičkog okvira svedoče o mogućnosti prevrednovanja konvencija lirskog govora, o potencijalnom prevazilaženju stroge bipolarnosti na polju ideologije i poetike. Njihove pesničke slike otkrivaju estetski relevantne spojeve nežnosti i šokantnosti, nagoveštavajući da će u budućnosti takva nepredvidljiva „nemilosrdna nežnost“ dalekosežnije pevati od eksplicitnog angažmana. Toj skupini svakako vredi pridružiti liriku Natalije Marković i naročito Sonje Veselinović, koja, tragajući za novim oblicima subjektivnosti, iznova oslobađa mogućnosti komplementiranja raznorodnih žanrova. Autorka Poeme preko posebno naglašava da je „zadatak pesničke slike da i na mikroplanu posreduje ljudsko iskustvo i čini ga značajnim, pamtljivim“.
Literatura i njene metamorfoze
Prepoznatljivo mesto u okvirima novog talasa poseduje i Vladimir Stojnić, čija poetika je do sada bazirana na stalnom ispitivanju mogućnosti raznorodnih izražajnih modela. Pesnik Poziva na saučesništvo se, načelno kazano, fokusira na dva problema: na načine konstruisanja stvarnosti, te na fenomen nastanka pesme. Njegova poetika je na tragu uverenja da „sve ono što nas sačinjava pronalazi svoje posredne puteve kako bi završilo u tekstu“.
Na tragu (neo)avangardnog nasleđa, svakako bliskog poslednjoj Stojnićevoj zbirci, ostvaruje se i poetika Jelice Kiso, pesnikinje posvećene grananju aluzivne i intertekstualne mreže, usmerene na tekstualni „život bez intimizma, samoponištavanje“ subjektivnosti u poeziji. U srodnom poetičkom horizontu, ali sa svešću o sugestivnosti parcelaizacije i redukcije izraza, stvara Ivana Maksić, pesnikinja i prevoditeljka, metaforično naglašavajući da tek pozicija „gosta u sopstvenoj kući“, otvara mogućnost za eksperiment. Nasuprot tome, pesme Bojana Markovića odražavaju permanentno širenje horizonta leksike i ojačavanje metaforičnih potencijala, dok tekstovi Bojana Savića Ostojića nastaju sledstveno stavu da se eksperimentalnost očitava „u problematizovanju, u misli – ne na nivou tehnike“. Autorke i autori sugerisanog poetičkog kruga, i pored evidentnih razlika, neretko impliciraju preispitivanje odnosa jezika i stvarnosti, tragajući tako za granicama same <I>Literature<I>. Izraženiju konceptualnost poseduju knjige Marjana Čakarevića, koji posebno uspešno u svom poslednjom rukopisu, <I>Sistem, formira „otvoreno delo“<I>, prevrednujući načine formiranja simboličkih poredaka u koje smo uronjeni. Čakarević ističe da je nastanak te zbirke delimično inspirisan svešću o naglom prelasku naše zajednice „iz nedovršenog XIX u XXI vek“.
Angažovani glasovi
Pesnikinja koja je najuočljivije posezala za temama iz bliske prošlosti je Dragana Mladenović, stičući time status najangažovanije autorke u generaciji. Većina njenih pesama je redukovanog izraza, zasnovanog neretko na duhovitim obrtima i završnim poentama. Time se posredno reflektuje stav same pesnikinje da je „minuli vek bio vek pesničke slike“, dok je današnje doba „vreme pesničke poruke“. Na srodnom tragu su i ostvarenja Siniše Tucića, delimično i Dejana Čančarevića, autor koji su specifični po reskom pristupu temama socijalne nejednakosti i društvene nepravde. U tom kontekstu ne bi trebalo zaobići i javna čitanja prepoznatljiva pod imenima <I>Poezin<I> i <I>Pesničenje<I>, usmerena na prezentovanje urbane poezije što širem krugu čitalaca.
Poezija Maje Solar, pak, odražava snažnije komplementiranje poezije i teorije, uz radikalizovanje feminističko-političkog angažmana. Najdoslednijem jezgru feminističkog pevanja svakako pripadaju Danica Pavlović, Ljiljana Jovanović, Jelena Savić, dok Ivana Velimirac, iako je svoju jedinu zbirku, <I>Drevni dečak<I>, objavila još 2005, još uvek pripada samom estetskom vrhu novog pesničkog talasa.
Ko god je zainteresovan za savremene pesničke tokove, više ne može zaobići proširenje lirskog spektra, nastalo sa novom pesničkom generacijom. Ipak, i navedenim autorkama i autorima nezaobilazno predstoji određenje prema fenomenima koji neretko prožimaju našu književnu scenu – podložnost ideološkim obrascima, česta površna čitanja, neprodubljene kritike, neprimereno samopromovisanje, udeo neknjiževnih faktora u literarnim dešavanjima. Tek nakon suočavanja sa svim tim, nakon složenog i često kontraverznog procesa vrednovanja, videćemo šta srpskoj književnosti donosi nova pesnička generacija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
