Prosveta je bila i biće pastorče Srbije

Nije Zavod za udžbenike propadao samo zbog partijskih zapošljavanja, već i zbog drugih problema. Kao bivši direktor Zavoda pouzdano tvrdim da se stranačko zapošljavanje vodilo manje pre, a više posle mog direktorovanja (2004-2008). Primio sam, za skoro pet godina upravljanja firmom, samo jednu osobu na intervenciju iz vlade, ali sam je ubrzo otpustio zbog lošeg ponašanja i nerada. Najveći problem u Zavodu, pre mog dolaska, bio je u neradu i javašluku.

Moj prethodnik je radno vreme provodio ponajmanje u Zavodu, a znatno više u kafani „Grčka kraljica“ ili u stanu u Pančevu. Posle mene nerad i haos ponovo su zavladali u Zavodu. Svi znaju da je nestala disciplina koju sam zaveo, pa su se radnici Zavoda češće mogli naći u okolnim bifeima i u Knez Mihailovoj ulici nego na radnom mestu. A novac koji sam ostavio, i javno obelodanio, pred ministrom prosvete, nemilice su trošili, a zna se gde i kako, a da za to niko nije odgovarao. Zbog toga su, od bogate firme, koja je ulazila u 300 najvećih preduzeća u zemlji, pali na prosjački štap.

Zašto se vlast odlučila da zaustavi propadanje Zavoda uvođenjem udžbenika od nacionalnog značaja, kada je to mogla da uradi zavođenjem reda u Zavodu. Trebalo je poslati policiju da utvrdi ko je, kome i zašto rasprodavao ogromnu količinu hartije koju sam ostavio, ko je i zašto dopustio da ušteđevina Zavodova volšebno nestane posle mog odlaska. Zašto policija nikada nije istražila kriminalno poslovanje mojih naslednika?

Bilo bi to pametnije nego što se bakće s nekim novim programom i udžbenicima, koji ne mogu biti bolji od prethodnih, ali mogu biti gori. Zar nije bilo normalnije i korisnije za državu da ne dozvoli firmi da propadne od današnjeg nepopularnog načina spasavanja. Novi Zakon o udžbenicima sasvim je nepotreban, budući da su se problemi, finansijski i udžbenički, mogli i morali rešiti na drugi način, lakši i pametniji.

O tome šta deca treba da uče iz udžbenika istorije morali bi da odlučuju istorici koji poznaju prošlost i obrazovnu problematiku, a ne političari, koje Markov pominje, i njima slični politički sudionici. U ovoj nesrećnoj državi još ima takvih ljudi, ali oni su odavno sklonjeni iz javnog i prosvetnog života svoje zemlje. Čijom voljom i naredbom upravljaju Ministarstvom prosvete ljudi koji to ne zaslužuju? Svaka promena vlade donosi sobom sve slabije ministre prosvete, državne sekretare i njihove izabranike, kako po obrazovanju, tako i po sposobnostima i, što je veoma bitno, najčešće osobe bez autoriteta.

Stranci nam nisu nikada pisali udžbenike, neće ni sada, niti su za to zainteresovani. Ko će ih pisati? Zasigurno ne najbolji znalci naše i svetske povesti. Kad su u pitanju loši udžbenici, tu slabost ne bi trebalo pripisivati samo Zavodu. A kada je reč o nacionalnim udžbenicima, Markov tačno uočava da nema dovoljno vremena da se oni do 2027. godine osmisle, da se nađu autori, napišu tekstovi i odštampaju.

Biće i ovo jedna mala reforma udžbenika rađena na brzinu, kao i sve kod brzopletih i nestrpljivih Srba, pod jakim uticajem politike, s nesolidnom pripremom i bez ikakve analize prethodnih udžbenika istorije. Mogao je mlađi kolega da navede pisce udžbenika posle 2003. godine hronološkim redosledom njihovih izdanja, kako bi se videlo ko je šta uradio i ko je koga prepisivao. Propust teksta je i u tome što se nije osvrnuo i na udžbenike iz komunističkog doba. Uostalom, navođenje autora ne kazuje ništa o kvalitetu udžbenika istorije, a kvalitet je važan da bi se sagledalo današnje stanje. Šta bi tek moglo da se napiše o udžbenicima iz komunističkog perioda i njihovoj ideološkoj potki i neistinama, na kojima smo se svi mi, stariji, vaspitavali.

Nisu udžbenici problem, ni zakoni, raniji i sadašnji, problem je u sistemu obrazovanja, zaparloženom, zastarelom, s nedopustivo lošim ministrima prosvete i njihovim saradnicima, javašlukom koji vlada i u ministarstvu i u školama, I, nadasve, u siromaštvu, koje se najbolje ogleda u budžetiranju prosvete.

Sve dok Piksi i njemu slični primaju nenormalno visoke plate, sve dok država bogato finansira Partizan i Crvenu Zvezdu, a oni forsiraju strane igrače umesto naše dece, da ostale anomalije ne pominjem, poput kladionica, nema napretka, ni sreće, za srbijansku prosvetu.

Obrazovanje se stiče u školama i na fakultetima, a ne na stadionima i u kockarnicama, pa tvrdim da se zakonima i udžbenicima samo zamajava ovaj nesrećan narod. Problem je u državi i njenom nepodnošljivom odnosu prema prosvetarima i prosveti, a ne u udžbenicima i zakonima. U uređenim državama ovakvi problemi ne postoje.

Autor je univerzitetski profesor istorije u penziji, bivši direktor Zavoda za udžbenike

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.