Protestantizam

 Luteru se nije sviđao trend u katoličkoj crkvi koji je bio poprilično popularan u to doba, a to je prodavanje indulgencija (oproštaja od grehova). Crkva je, naime, doslovce prodavala „dane u raju“ za novac. Koliko novca daš crkvi, toliko dana u raju „iznajmiš“. Bilo je moguće i davati donacije crkvi u vidu relikvija, za koje se uglavnom dobijalo čak i po stotinu dana „na nebu“. Bilo je moguće i skratiti „boravak“ u čistilištu. Da, ljudi su i na to bacali svoj novac.

Karakteristično za protestantizam je odvajanje od crkve kao posrednika između Boga i čoveka. Protestanti su smatrali da je odnos čoveka sa Bogom njegova lična stvar, i da sveštenik i crkva u to ne treba da se upliću. Glavni autoritet u protestantizmu, dakle, nije crkva, već Biblija. Ta ideja je znana kao „sola scriptura“. To je prva i najvažnija od takozvanih „pet sola“ koje definišu protestantizam. „Sola fide“ je druga, i znači „samo posredstvom vere“, tj. samo je posredstvom vere moguće biti „valjano“ religiozan. „Sola gratia“ objašnjava kako je „spasenje“ omogućeno božijom „milošću“, a tu je i „Solus Christus“, po kojoj je Hrist jedini posrednik između Boga i čoveka. Poslednja je „Soli Deo Gloria“, iliti učenje da je „sva slava božja“, jedna divna ideja koja sve lepo i pozitivno na svetu otima i pripisuje mističnoj sili na nebu.

Pitanja su se često postavljala o pravim uzrocima protestantizma, budući da je ovaj ogranak hrišćanstva iznova podelio Evropu i politički, ne samo religijski. Sa odbacivanjem pape kao vrhovnog poglavara crkve, pa i sa smanjenom ulogom same crkve u okviru religije, geopolitički haos u Evropi se još više produbio. Jedan od retkih pozitivnih momenata bio je oslabljeni uticaj crkve u skoro polovini Evrope, tako da su zemlje u kojima je protestantizam većinska religija dom i velikom broju ateista. Kad se čovek oslobodi okova koje mu crkva kao institucija nameće, nekoliko je koraka bliži i tome da religiju u potpunosti napusti. Skandinavija, primera radi, gde je većinska religija protestantizam, isto tako spada i u region u kome je odista velik broj nereligioznih.

Protestantizam se posle Lutera razvijao u više pravaca, te smo dobili baptiste, anabaptiste, kalviniste, prezbiterijance, puritance, metodiste i mnoge druge frakcije i varijante, od kojih svaka misli da je protumačila teološka pitanja na najbolji mogući način. Još jedna je ovde sreća u nesreći. Naime, iako je religija brutalno podelila ljude, praveći razlike gde razlike nema, veliki broj varijanti hrišćanstva je čak uticao pozitivno na neke ljude. Kako je Ričard Dokins naveo, posmatranjem tako impozantnog broja frakcija, od kojih je svaka „najbolja“, primetio je, kao mlad čovek, da tu nešto ne valja – nije moguće da svaka varijanta bude u pravu. Ispostavilo se, ni manje ni više, da niti jedna nije bila u pravu. Kako je Isak Asimov jednom primetio, najjači izvor ateizma je Biblija, kada se detaljno pročita. Isto tako je religija krenula sama sebe da urušava, te je ljudima polako počinjalo da bude jasno od verovanja u duhove čovek i ne dobija baš tako mnogo.

Autor je lingvista, magistar evropske kulture i odgovorni urednik žurnala Humanicus (www.humanicus.org)