Psiholog za kućne ljubimce

Švajcarska je u Cirihu pre nekoliko godina otvorila prvu akademiju za psihologiju pasa u Evropi. Jedan od stručnjaka za terapiju pasa koji je stekao diplomu na pomenutoj akademiji je Suknović, koji u Beču vodi kliniku za pomoć psima sa funkcionalnim smetnjama. Cilj takve terapije je, kako kaže za Danas, da se dođe do boljeg odnosa između psa i vlasnika u kojem će se pas osećati zaštićenim i slobodnim, a vlasnik više uživati u druženju sa svojim ljubimcem. A kada koristi termin „osećati“, Joso Suknović zaista i misli tako.

– Mnogi ljudi koji zatraže pomoć od nas iznenade se kada im kažem da pas ima emocije u mnogo čemu slične ljudskim. Njegova emocionalna struktura, naravno, nije tako bogata i kompleksna kao kod ljudi, ali je sasvim sigurno da pas oseća i radost i tugu, i patnju ili stres, u zavisnosti od uslova u kojima živi. A te uslove određuje upravo čovek, i zato je naš posao u terapiji da pre svega naučimo vlasnika kako da promeni svoje ponašanje, i tada će i pas drugačije reagovati… Ukoliko se dogodi da se prema ovim životinjama odnosimo bezobzirno, ili ih čak maltretiramo i zlostavljamo, budite sigurni da će u dužem periodu to ostaviti vidnog traga na njima, kako na njihovom ponašanju, tako i na njihovom fizičkom zdravlju i emocijama. Viđao sam mnoge pse u dubokoj depresiji, potpuno ugašene i u permanentnom stresu, što im se najčešće vidi u očima, i oni su tipične žrtve takvih neosetljivih vlasnika – napominje Suknović.

Pas je isto kao i čovek socijalno biće i on sa ljudima sa kojima živi stvara posebnu zajednicu. Za njega je zajednica sa čovekom ono što je za vukove čopor i bez nje on teško može opstati. A u toj zajednici čovek je taj koji vodi, koji je uvek superioran, i zbog toga gotovo jedino i odgovoran u tom partnerstvu. Pas u čoveku vidi vođu, čak i više od vođe, i od njega očekuje da mu obezbedi sigurnost i da ga vodi kroz život, spreman zauzvrat da ga u svemu sledi i poštuje. Zbog toga bi idealno ponašanje vlasnika, jednog ili više njih, prema psu trebalo da bude kao prema deci. Osim što je važno da čovek hrani svog psa, da mu obezbedi sklonište od kiše i hladnoće, takođe je neophodno i da mu poklanja svoju pažnju i ljubav koju pas i te kako oseća.

– Pas veoma dobro oseća nedostatak te pažnje, a ukoliko je čovek agresivan i nasilan prema njemu, on reaguje ili potpunim povlačenjem u sebe, ili pak ispoljavanjem neuobičajene agresivnosti. Ne smemo zaboraviti da je agresivnost deo pseće prirode, ali je on retko ispoljava prema ljudima, osim ako se oseća ugroženim – navodi Joso Suknović, ističući da se pored hrane, sigurnosti i pažnje, psu mora dozvoliti, kao i detetu mogućnost da se igra, a iznad svega da bude slobodan. Stoga je najgora moguća opcija da se pas drži na lancu, izolovan od ljudi i drugih pasa, čije mu povremeno društvo takođe treba.

– Naravno, ne vole i ne mogu svi da tolerišu hiperaktivnost svoga kućnog ljubimca, koji ume da napravi priličnu štetu u kući. No, pas se može „vaspitati“, da tako kažem, čovek se mora potruditi da ga nauči šta se sme a šta ne sme u njihovom zajedničkom životu. Ukoliko smo principijelni u tome, možemo biti sigurni da će naš pas mnogo toga lako i brzo naučiti. On u gotovo svakom trenutku čita poruke koje mu šaljemo, delimično kroz držanje našeg tela, kroz izraze lica, ali i kroz reči koje mu stalno upućujemo. On te reči ne razume, kako mnogi pogrešno misle, već ih tumači kao prepoznatljive zvukove čije je značenje naučio iz reakcije svog gazde. Sve to čini komunikaciju između čoveka i psa veoma uspešnom, u kojoj mnogi vlasnici pasa prosto uživaju. Ukoliko ga, dakle, na pravi način usmeravamo, poklanjamo mu dovoljnu pažnju i brinemo o njegovim potrebama, možemo zaista doživeti mnogo lepih trenutaka u zajedničkom životu sa svojim psom. Psi su baš kao i deca, imaju puno poverenje u nas i svoju ljubav vrlo spontano i neštedemice pokazuju – navodi Suknović.

I vernost ima granice

Verovanje da je pseća vernost bezgranična, i da bi pas do smrti sledio ili branio svog vlasnika je na žalost mnogih u stvari samo mit. Pas jeste sposoban da oseća veliku naklonost prema čoveku, neki govore čak o posebnoj vrsti ljubavi, ali on je u tome prilično sebičan. On je veran i zahvalan zato što mu čovek obezbeđuje sigurnost i mogućnost da opstane, priroda je prosto to tako uredila. Međutim, ukoliko ga čovek zapostavlja, ukoliko ga maltretira, fizički zlostavlja, teško se može govoriti o poverenju, a još manje o vernosti i ljubavi kod psa. Samo onaj čovek koji svog psa pazi na pravi način, koji u njemu vidi biće kojem je potrebna pažnja, i koje može biti povređeno i patiti, jeste pravi vođa. Njega će njegov pas dobrovoljno slediti, voleti ga i ako treba žrtvovati i svoj život za njega. U protivnom, ako imamo loš odnos prema ovom našem životnom saputniku, on će biti uz nas zato što mora, jer nema drugog izbora. Da ima izbora, ostavio bi nas „bez reči“, ni osvrnuo se ne bi, kaže Joso Suknović.