Ne možeš da uzmeš bič i da bičuješ tek tako, prvo što ćeš uraditi je da sebe povrediš, objašnjavaju bičevaoci koji su se okupili na četvrtom Pastirskom danu u Mužlji, svi odreda obučeni u narodne nošnje a jedina sličnost su im bičevi obešeni o ramenu. Stigli su iz Leskovca, Šapca, Novog Sada, Banje Koviljače, Pančeva, Bačke Palanke, Kanjiže, Sente, Nove Crnje, Velenja i Ptuja ne da se takmiče, već da pokažu svoju veštinu pucanja ali i da kuvaju pastirsko jelo – ovčiji paprikaš.
Pokari ili prinčevi Velenjskog festivala pokazali su veštinu pucanja bičevima dugim čak pet metara.
– Ovaj kanap prilagođavamo svojoj visini i snazi, što znači da ako si jak i visok, i bič ti može biti duži. Kod nas u Sloveniji je običaj da bičem pucamo tokom februara, kada se simbolično teraju zli duhovi iz sela, kuća i vinograda – kaže Zlatko Gajšek, princ trećeg Ptujskog karnevala.
Bolji poznavaoci narodnih običaja objašnjavaju da prema starim verovanjima „pastirski“ dan pada sredinom novembra, kada pastiri prestaju sa čuvanjem stoke i koriste taj period za pokazivanje veština, kako kulinarskih tako i veštine bičevanjem.
– Kod biča je najvažnije dužina, dakle kod nas u Banatu je dužina držalja pedeset santimetara a od vrha držalja do kraja kanapa treba da bude 3,5 metra. Bič mora da puca u vazduhu, jer ako udari o tlo bič se pokvari. Bič je u svojoj osnovi upleten od kože krupne stoke a produžeci su od kozje kože. Bičevanje se uči prenošenjem znanja a sada nam se pridružuju i deca i žene – objašnjava Jožef Greguš, predsednik Udruženja kulinara i negovaoca starih običaja u Mužlji.
Prava atrakcija Pastriskogdana bila je porodica Kočiš,iz Mužlje, u kojoj bičuju svi, od najmlađih do najstarijih – petogodišnji Erik, koji u vojvođanskoj nošnji podseća na malog gusara, mama Monika, tata Rudolf i baka Eržika.
– Prvo je počeo naš sin, pa je žena sa njim naučila da bičuje. Njih je sledila baka, a ja sam najmlađi u ovoj disciplini, bičujem tek pola godine. Najteži je početak u ovoj veštini, išibao sam sebe toliko puta pokušavajući da pravilno zabacim bič. Sva su mi leđa bila crvena u početku. Opasno je i kad se bič obmota oko vrata, ali kad se prođu prve muke, posle je lakše – objašnjava Rudolf Kočiš.
Da nije sve u biču, dužini i udarcima, svedoče kuvari kojih je bilo više od bičevalaca na pastriskom danu. I dok se velikim dvorištem KUD „Šandor Petefi” u Mužlji širi miris ovčijeg paprikaša, posetioci se okupljaju oko kazana gde je paprikaš, zdravo masan i mnogo crven od aleve paprike,zgotovljen i spreman za degustaciju. Izloženi su i kolači po nastarijim receptima i rakije, domaće, od šljive, dunje, kajsije, jabuke i grožđa.
– Domaćice donose slano i slatko testo a jedini kriterijum da učestvuju je da recept bude što stariji, iz kuvara naših baka. „Nastarija“ testa, ovde u Banatu, su ona mešena od heljde i drugih žitarica. Kasnije se tek upotrebljavalo žito, a još kasnije kukuruz. Kolači se slade samo medom, kao u staro vreme kada nije bilo šećera. U najstarije kolače spadaju skoverci, to su palačinke od heljde – objašnjava zrenjaninski kulinar Stevan Švenderman.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
