Radni i neradni dani

U novinama komentari presude Haškog suda. Svi „naši“ osuđeni na rigorozne zatvorske kazne . Onaj šesti se ne računa. Taj se , ionako, posle 5. oktobra neespeesovski ponašao. Javne ličnosti, sve sam pravni ekspert do eksperta, daju svoj sud o toj presudi. Omiljena teza „naši pocepani, a Haradinaj i Orićoslobođeni. Ne želim ni da posumnjam da ti „pravni eksperti“ nisu do tančina upoznati sa svim detaljima svih haških optužnica. Ta hrpa papira zna da bude različita. „Pravne eksperte“ bi to verovatno iznenadilo. Iste bi verovatno iznenadilo da znaju da ishod suđenja zavisi od dva lika. Jedan se zove tužilac koji, uz pomoćdokaza i iskaza svedoka, nastoji da dokaže da je ono što piše u optužnici prava stvar. Drugi, zvani branilac, na isti način nastoji da dokaže da je sve to koješta. Veštiji pobeđuje. Postupak u Haškom sudu se vodi uz izdašnu primenu anglosaksonskog „common low“ i daleku manju primenu, kontinentalnog prava. Optuženi ne može da bira tužioca, branioca može. Haradinaj i Orićsu uzeli branioce kojima je „common low“ ambijent u kojem rade. „Naši“ patriotski , uzimaju naše proverene advokate. Koliko su isti verzirani u tom „common low“? Ma, oodali po njemu, bolan. Posebno su verzirani u specifičnom srpskom postupku. Naročito u pravnim radnja van sudnice. Ja tebi ti meni. Kada njegovom branjeniku Haški sud uvali 20-ak godina robije, ovaj srpski advokat konstatuje da se radi o političkom procesu vođenom pred neregularnim, od Amerike instruisanim, pristrasnim sudom. U startu dok nije od tog istog suda klepio branilački honorar, pojma nije imao o kakvom bezveznom sudu se radi. Te haške spodobe u togama se ili ne furaju na mito, ili im je tarifa previsoka.

Subota, 28. februar

Neradni dan. Po judizmu i Tori. Normalno, prihvatam.

Odem do kioska. „Pravda“ razgrabljena. Na naslovnoj strani „Kurira“ nema Dinkića, koji im je? Maznem jedan sličan seriozan list za 20 kinte i vidim čitava furtutma oko milion dolara i Kovačevića. Ide mi u glavu da je neki ćata iz konzulata ili neko iznad njega rešio da mu u tome pomogne. Ali, mi ne ide u glavu da su moroni pustili džibera da odmah zaglavi u Kulu, pa da se duva kako je nabo frajera, lansirao ga u šok – sobu, i uz pomoćpajtaša iz konzulata preveslao Amere i zbrisao.

U vezi toga setih se starog vica. Poslali Lalu, uspešnog poljoprivrednog proizvođača, na nagradno zimovanje na Hvar. Posle tri dana eto Lale u selu.

– Odakle ti? – pitaju ga.

– Izbacili me iz hotela – ogovara Lala.

– Pa , nisi valjda nešto ukrao, od sramote?

– Nisam. Pišao sam u bazen.

Pa, to svi rade – zaprepaste se.

– To mi je rekao i direktor hotela, ali ne sa trambuline – odvrati Lala.

Nije Miladin Kovačevićprvi koji je eskivirao neki sud. Nije Srbija prva zemlja koja je u tako nešto umešala prste. Ali, dokle ćemo mi, bre, da pišamo sa trambuline.

Nedelja, 1. mart

Neradni dan. Po hrišćanstvu. Po Bibliji baš i ne. Mi neradni dan nećemo da imamo sa Jevrejima. Bilo kako bilo, važno je da se ne radi.

Odem po novine. Odahnem. U „Kuriru“ opet sve u redu. Dinkićna naslovnoj strani. Naslov na visini „Dinkićlaže“.

Iz novina vidim, Matkovićbrani Kertesa. Ćorisao jeste, ali je pokradenom lovom pomagao privredu postradalu u sankcijama. Matković, nadalje pretpostavlja da je Kertes sve to radio u dogovoru sa tadašnjom Vladom Srbije i ministarstvima. Drugim rečima ne sam, većkao član organizovane kriminalne družine. Baš odbrani svog partijskog sabrata! Matkovićje, takođe, ispričao da je 90 odsto sirovina za „Sartid“ nabavljao iz uvoza. Ni na kraj pameti mi ne bi palo da su micelije i konjske fekalije za uzgoj pečuraka uvezene. I to za neku siću od 900.000 maraka koje je, navodno, Kertes dao njemu i Šainoviću. Matkovićkaže da je potpisao priznanicu, a pare je Šaja odneo. Baš me interesuje šta će Šaja na to reći kada ga pozovu na sud.

Ponedeljak, 2. mart

Radni dan. Uh. Želim da ipak ne radim. Raditi posle toliko neradnih dana izaziva stres.

Odem po novine. Kod kioska, grupa veterana , bivših branilaca Republike Srpske Krajne, Republike Srpske, Kosova, sada na zadatku odbrane Vojvodine od secionista, sve to sa linije fronta ispred obližnje prodavnice pića.

Odem u kafanu. Svi na broju. Biznismen Dule, zvani Spasoje, nudi neke tašne, kalkulatore i slična čuda tehnike. Daje veći popust nego Dinkićna automobile. Potencijalnim kupcima se obraća sa „gospodo“. Opomenem ga da u kafani, u kojoj je najskuplja cuga 90 dinara, nema gospode. Sve sama gologuzija. Drvlje i kamenje. Izdržim nekako. Naručim turu i izađem sa tezom da su društvena zbivanja nas, intelektualce i srednju klasu, do te mere pauperizovala da smo pali na prosijački štap. Svi klimaju glavom, opšti konsenzus. Setih se da sam svojevremeno svog dedu, gospodina advokata doktora nauka, pitao šta je gospodin. Odgovorio mi je da je to čovek otmenog izgleda i dostojanstvenog ponašanja. Pitao sam zašto tata nije gospodin nego drug. Iz dedinog odgovora u sećanju mi osta samo „komunista“. Na televiziji visoki državni čimbenici govore o „gospodinu Legija“. Slobodan Homen priča o „gospodinu Miladinu Kovačeviću“. To me baca u razmišljanje. Otmen izgled im se ne može poreći. Posebno fascinira ruža na vratu. Dostojanstveno ponašanje. Setih se dede i sve mi postade jasno. U tom pogledu narečena dvojica ispunjavaju taj preduslov, nisu komunisti.

Utorak, 5. mart

Radni dan. Ali šta je tu je. Radio skoro celo prepodne, ispunio nedeljnu normu. Da odem u kafanu? Gde ću ovako iscrpljen. Premda sam, kao rođeni Srbin, ekspert za sve od teranja ovaca do atomske fizike, ipak rešim da proširim horizonte. Prođem pored NIS-ove zgrade. Zastanem. Pročitam „Srbijagas“. Još jednom, „Srbijagas“. Pa opet. Repetitio mater studiorum est. Elem, u istom roku kao i Pera Škundrići Bajatovićpostanem stručnjak za energetiku.

Međutim, edukaciji nikad kraja. Iz svoje bogate biblioteke uzmem onu drugu, tanju knjigu „Istorija antičke Sparte“. Kupio sam je pre desetak godina u antikvarnici. Inače tema mi je bliska. Gledao sam film „300“ i znam ko je Spartak. Pročitam par stranica i zaključim da se radi o pukim imitatorima. Imali su neko veće staraca – geruziju. S obzirom na to da smo mi, Srbi, prapočetak svega, vidim da se tu radi o nekoj neuspeloj kopiju PUPS-a. Čitam dalje. Baš me interesuje šta su ti Spartanci radili kad se kod nas jelo zlatnim viljuškama.

Dođem i do tih Termopila. Bez veze, svi izginuli. Zar taj Leonida nije mogao da se brčka u tim Termopilima, umesto da se bije? Posle sedam-osam godina mogao je da se spajta sa tim Kserksom. Potpišu neki pergament ili papirus, Kserks ga postavi za zamenika vrhovnog satrapa, a njegove pajtaše za niže satrape po ministarstvima, javnim preduzećima i upravnim odborima širom Persije. E, da je Leonidi bila Dačićeva glava. Zaključim da je slaba vajda od čitanja te knjige! Autor je neki anonimni levak, Leopolo fon Ranke. Da knjiga valja, bila bi prevedena na srpski. I štampana je goticom. Da je gotica valjala, ne bi je se Nemci odrekli. Nema ti, brate, istorije bez Vasilija Krestića! I to ćirilicom, koje se mi nikada nećemo odreći.

Sreda, 7. mart

Opet radni dan. Ali, s obzirom da sam se juče stru’no reših da predahnem.

Sa radija čujem da ministar Jeremićočekuje da će građani podržati Vladu, u nastojanju da razreši „slučaj Kovačević“. Jašta da hoćemo! Kada je miting? Čije ambasade palimo? Isti kaže da nam je životni interes da izgradimo super odnose sa Amerikom. Znači super odnosi sa Rusijom, super odnosi sa EU, super odnosi sa Amerikom. Kada te treće izgradimo, moći će Boris Tadićtelefonom da cimne i Obamu, kad mu se ćefne.

Posle jučerašnjeg prolaska pored NIS -ove zgrade nešto u podsvesti me vuče tamo. Odem. Kad ono – zastava, ne bilo kakva. Na zastavi „Gaspomnjeft“. Srce mi zalupa da iskoči iz grudi. Rusi, naša braća, opet u Novom Sadu. U Novom Sadu je, posle Drugog svetskog rata, većbila jedna ruska firma. Bila je u zgradi sadašnje galerije Matice Srpske i zvala se NKVD. Ne znam čime se bavila. A sada „Gaspromnjeft“. Došla nam naša pravoslavna braća. Sve ćemo da delimo, i stotinak hiljada tona nafte i stotinak miliona kubnih metara gasa godišnje iz Vojvodine i desetak kofa nafte dnevno, ako se pokrene Sirakovo kod Požarevca. Turiju – Sever ćemo , sa braćom Rusima tako razraditi da će Saudijci tužno gledati svoja napuštena nalazišta. Suze radosnice mi teku niz lice. Da je Žika Šoklovački živ, pa da nas dvojica, tu na platou, zaigramo kazačok. Uz vokalnu pratnju donskih kozaka, branilaca mostova… Tu, na tom platou, ćemo uskoro proslaviti početak nove petoletke. Stihove ruskih pesnika će nam recitovati krasavica Ivana Žigon, na tečnom ruskom, kao Katarina Velika.

Nije nama došao samo „Gaspromnjeft“, došao nam je i tovariš Konuzin. Upozorio nas je da ne verujemo tome što govore da priznanje nezavisnosti Kosova nije uslov za prijem Srbije u EU. Ko još u to veruje, tovariščKonuzin? Ko da veruje katoliku Solani, ko da veruje protestantu Renu? Mi verujemo samo našoj pravoslavnoj braći. Mi znamo da Rusija ne trguje teritorijama. Bar od Aljaske nadalje.

Četvrtak, 5. mart

Četvrtak. Radni dan. Utrošim nešto umnog napora radi obezbeđenja egzistencije. Zatim nešto fizičkog radi održavanja vitke linije i mišićne mase. Onako dehidriran ufuram u kafanu. Na dnevnom redu zloupotreba u službi. Da li je onaj ćata u konzulatu radio na svoju ruku. Moguće. Da li je neko iz MUP dao nalog za to. Još veća mogućnost, kada znamo ko im je na čelu. Sve bi to drugačije izgledalo da je moj drug Tapi Maleševićživ. Sledeća tačka, državna tajna. Pazi, tajna, a njih 50-ak znalo za to! U zemlji Srbiji se nešto, za šta zna više od dvoje, zove „zna Jela i po sela“. Mi se ni u vanbračni seks ne upuštamo seksa radi, nismo životinje, većzbog promocije.

Autor je poreski savetnik iz Novog Sada