Raskršće

U kampu pored same obale nas dvadesetak živimo u šatorima i prijatnim razmenama novog poznanstva. Na privatnom posedu Markeca Nenadovića i Radmile Marković, uz vodenicu koju im je ostavio deda Sava, okuplja se mnogo mladih željnih prirode i osveženja. Veoma su gostoljubivi na svojih hektar zemlje koji je poprilično očišćen. Markec, tako ga svi oslovljavamo, veli da ga je deda naučio da je najvažnije da ti je lepo u životu. Uz uzdah kaže – Kako bi bilo da mi je deda Sava sada živ, pa da kaže kako nam je lepo! Markec i Rada su dva stuba na kojima počiva ova građevina otvorenog doma i prijatnosti. Radmila kaže da voli svog muža i da joj nije važno gde živi, već sa kim živi. Ako imaš za muža kretena, nastavlja, možeš da imaš svilu i kadifu, ništa ti ne vredi.

Đorđe Stanojević je slikar i spiritus movens likovnog okupljanja i želja mu je da naše autentične vrednosti iznesemo i u Evropu. Tu su i Milena Putnik, Vesna i Marko Crnobrnja, Ana iz Mionice, Miloš, Nebojša, Nikola Faler, Milomir Romanović, Snežana Torbica, Branislav Nikolić… Veliki deo njih je prezentovan i na izložbi u Narodnom muzeju Valjeva. Ja dajem majstorski uvod, ali, odmah i uz stid, priznajem da sam ja majstor minores. To znači da neću držati predavanja, da neću biti autoritet, nego da ću sebe predavati. Dok kazujem o komuni, ljubavi prema prirodi i umetnosti, Markec mi obavezno donosi pivo i kafu. Po podne Milorad Mladenović kazuje o vezi arhitekture i prirode, a Kristina Vujanović okuplja pažnju pitanjem – Šta vas najviše brine u ovom svetu?

U pauzama gledamo filmove iz „Porodice bistrih potoka“ i to mi omogućava da malo odmorim glas i zaćutim. Odmaram se od samog sebe i štitim mlade likovnjake koje polako otvaram, a isto to dešava se i u meni. Milimetar po milimetar postajemo bliskiji. Tek treći dan postižemo zajednički susenzibilitet da možemo načiniti parafrazu mojih vežbi u pozorištu. Igramo za reku Gradac koja je još čista i iz koje ja povremeno pijem vodu i rashlađujem svoje čelo i telo. Pitam se samo, od najezde napretka, koliko će još dugo ostati prozirna. Posle predstave pravimo žive skulpture od naših tela. Ukočeni, posvećenog habita, uklopljenost u prirodni ambijent ocelovljuje oblik. Čini mi se da lepo izgledaju dok ih nameštam i posmatram sa autorskim rizikom.

U svakom slučaju, drugi put organizovan Festival „Raskršće“ postaje tačka u kojoj se umetnici susreću.