Ratnička slava i mirnodopska iskušenja vojvode Mišića

 toga, bez svoje volje (osim ako se poštenje i savesnost drugačije tretiraju), postaje i Živojin Mišić.

„Srpske novine“ objavljuju ukaz o penzionisanju, a već tri dana kasnije Mišić šeta Beogradom, u na veresiju kupljenom civilnom odelu.

Scenario daljih događaja karakterističan je za naše prostore, bez obzira koje je vreme u pitanju: dojučerašnji prijatelji, pri susretu na ulici, prelaze na suprotnu stranu ili okreću glavu; neki prolaze uz zviždukanje, neki se kriju; u kuću uglavnom niko ne ulazi. O tom periodu vojvoda je zapisao: „Penzionisan sam u vrlo nezgodno vreme, naročito u pogledu materijalnog stanja, jer sam u kući imao šestoro nezbrinute dece. Prodao sam oba konja sa priborima, pa ipak ni izbliza se nisam mogao otarasiti nekih meničnih dugova. Sve te okolnosti primoraše me da odštampam svoja predavanja iz strategije, iako me mnogi uveravahu da ću sa štampanjem loše proći. Legoh na posao i već posle četiri meseca otpočeše štampanje u štampariji Ljube Davidovića.

Pri kraju osmog meseca delo je bilo odštampano blagodareći velikoj predusretljivosti pomenute štamparije. Odštampao sam delo sa zasebnim atlasom u 1.500 primeraka. Zahvaljujući neobično velikom odzivu gospode oficira, za svega dva meseca rasprodao sam preko 1.250 primeraka, tako da sam na kraju krajeva, po odbitku svih troškova, zaradio preko 20.000 dinara. Ostatak knjiga ustupio sam oficirskoj zadruzi na rasprodaju, sa izvesnim procentom. Moram priznati da se u pretplaćivanju na ovo delo zaverenici nisu izdvajali od ostalih svojih drugova.“

Podstaknut uspehom ovog posla, penzionisani pukovnik Živojin Mišić, sa još trojicom prijatelja, takođe penzionisanih oficira, kupuje manju štampariju – nadajući se da će tako, jednom za svagda, rešiti pitanje svoje egzistencije. Nažalost, štamparija posluje sa gubitkom, i porodica Mišić ponovo zapada u dugove. Teške materijalne prilike podnose, kao i uvek, stoički.

Ponosan u svom siromaštvu, Živojin Mišić odbija 1907. godine ponudu da se vrati u aktivnu službu, na šta su ga nagovarali prvo Pašić, a zatim i general Putnik. Njegov jedini uslov je bio da mu se vrati rang koji je imao neposredno pred penziju, ali mu to čak ni oni nisu mogli obećati.

U Srbiji je vladao pritajeni rat. „Crna“ i „Bela“ ruka ratovala su svim sredstvima, uključujući i nasilje. Sukobi i razjedinjenost među oficirima uzimali su ozbiljne razmere. Borba za vlast prenosila je svoje težište sa vojnog na teren politike i ekonomije. Vlada starih radikala, pod predsedništvom Nikole Pašića, pokušavala je na sve moguće načine da umiri strasti, ali stvari su, sasvim izvesno, izmicale kontroli.

Srbiju je, u takvim oprečnostima, zatekla i aneksija Bosne s jeseni 1908. godine, što donekle ublaži napetost unutar zemlje.

Odbivši ponudu da se vrati u aktivnu službu, Živojin Mišić je ostao dosledan sebi, ali to nije popravilo materijalno stanje u kome su se on i njegova porodica nalazili. Dane provodi u gajenju cveća, kalemljenju voćaka i u igri sa decom. Ponekad prošeta gradom, ili se spusti do Save, tek promene radi.

Uz materijalnu pomoć jednog od prijatelja koji je, uprkos svemu, nastavio da druguje sa njim, u proleće te aneksione, krizne godine, Živojin Mišić poče sa gradnjom nove kuće. Celo leto se zidalo u Deligradskoj broj 28, da bi se Mišići svečano 1. novembra 1908. godine uselili u svoj novi dom. Dug je prijatelju vratio uzimanjem kredita od banke, a staru kuću je izdao pod zakup. Činilo se da dolaze bolji dani.

Međutim, Eleonora i Olga behu devojke već stasale za udaju i, shodno običajima, bilo je nužno pripremiti i dostojan miraz. Za Eleonoru se Živojin Mišić nekako snašao, mada mu je sve vreme otplata kredita bila velika muka, ali kada je trebalo privesti Olginu svadbu – čestiti čovek nije imao izbora: prodao je ne samo tek sazidanu kuću, nego i celo imanje, i ponovo otišao u podstanare. Novcem dobijenim od prodaje vratio je ostatak duga banci, proveo svadbeno veselje i spremio miraz. Posle toga, bio je opet na početku.

U Srbiji, za to vreme, vri. Demonstracije i protesti protiv aneksije Bosne i Hercegovine su svakodnevni. Država pokušava svim diplomatskim metodama da podstakne velike sile na reagovanje, ali one su potpuno nezainteresovane. Turska se, za dva i po miliona funti, odriče suvereniteta nad Bosnom, a Rusija poručuje Srbiji da se ne protivi aneksiji. Vojsci se odobravaju dodatna sredstva iz budžeta, a u narodu se priča da je rat neizbežan.

Živojin Mišić, iako van centra zbivanja, ne ostaje ravnodušan na događanja. U ratovima stečeno iskustvo i ovaj put mu govori da su veliki događaji na pomolu. I ministarstvo vojske, na čijem je čelu Mišićev školski drug, Mihailo Živković, ima sličan pogled na razvoj situacije.

„Srpske novine“ polovinom marta 1909. godine donose tri ukaza: jedan od prevođenju pukovnika Živojina Mišića u rezervu; drugi o njegovom aktiviranju; treći, kojim se pukovnik Mišić određuje za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Dakle, kao da se ništa nije dogodilo. Kao da Živojin Mišić nije, svojom doslednošću i principijelnošću, izvojevao još jednu pobedu. Ovog puta protiv gluposti, zavisti i birokratije. Pet godina duga nepravda, preko noći je ispravljena, ako se uopšte ispraviti mogla.

Svoj prvi susret sa kraljem Petrom I Karađorđevićem, pukovnik Mišić ima odmah sutradan. Pomoćnik načelnika Generalštaba došao je u civilu, jer je svoju uniformu morao da proda, ne bi li prehranio porodicu. Naravno, niko mu ništa ne kaže, niti Mišić to očekuje.

Zemlja se užurbano priprema. Vežbe i manevri su svakodnevna pojava. Pukovnik Mišić kao da nije pauzirao toliko dugo, stiže svuda: kontroliše probne mobilizacije, izrađuje i dorađuje planove odbrane, priprema pripravnike za generalštabnu struku. Neumoran je, kao nekad. Odnos ostalih oficira prema njemu je korektan. Njegova se sluša i uvažava.

Zatičemo ga, još rovitog od operacije slepog creva, kako mladim oficirima pripravnicima tumači razvoj puka u napadu. Ipak, tu i tamo, podmeću mu se lažne izjave, sitna ogovaranja, provere. Ravnodušan je na tuđu mržnju, posvećen samo jednoj ideji – kako što bolje pripremiti zemlju i vojsku za rat – Živojin Mišić izlazi iz svega neokaljan, čistih ruku i obraza…

… Posle II balkanskog rata, i ponovne pobede, ugled Srbije je veoma porastao u Evropi. Južnoslovenski narodi koji još žive pod tuđinskom vlašću, sa nadom gledaju put Srbije, koja je za njih predstavljala ideal. Unutrašnja previranja su naročito izražena u Bosni i Hercegovini.

Živojin Mišić, jedan od tvoraca pobeda u oba rata, čim je utihnula puščana i topovska paljba, umesto nagrada i priznanja, bi penzionisan po drugi put. Njegova pravdoljubivost i poštenje nisu, očigledno, bile osobine koje se u miru cene. Njegovi stari protivnici, još od vremena Obrenovića, i pod Karađorđevićima su zauzimali istaknute položaje, pa im nije bilo teško da ga potisnu u senku. General Mišić se, doduše, nije mnogo ni protivio. Njegovo prećutno pristajanje, međutim, nije značilo pomirenost sa sudbinom. Sve loše što mu se u životu događalo, Živojin Mišić je primao sa dostojanstvom, ostajući veran svojim načelima. Činilo se, ipak, da je blistava vojnička karijera ovaj put definitivno završena.

Uz mizernu penziju od trista dinara. Živojin Mišić se sa porodicom seli u Prokuplje, grad njegove mladosti. Tu kupuje kućicu sa baštom, i vraća se svom starom hobiju – gajenju cveća i kalemljenju voćaka…

… 28. juna 1914. godine, atentatom na Franju Ferdinanda, prestolonaslednika Habzburške monarhije, ratni vihor je opet krenuo ka Srbiji. Period od narednih mesec dana protekao je u obostranoj diplomatskoj pripremi za ratni sukob. Ultimatum upućen Srbiji, sročen tako da ga nijedna pravna i nezavisna država na svetu ne bi prihvatila (jer bi samim njegovim prihvatanjem prestala da postoji kao takva), predstavljao je puko zadovoljenje forme međunarodnog prava. Tačno tridesetog dana od sarajevskog atentata, 28. jula 1914. godine, Austrougarska je objavila rat Srbiji…

… Po hitnom postupku Živojin Mišić je reaktiviran, u istom rangu i na istoj dužnosti sa koje je penzionisan. Uskoro stiže i vojvoda Putnik, i njih dvojica danonoćno rade, sprovodeći mobilizaciju i koncentraciju srpske vojske. Jednovremeno razrađuju celokupni ratni i početni operacijski plan, u čemu imaju zdušnu pomoć crnogorske Vrhovne komande, što je rezultiralo i usvajanjem zajedničkog operativnog plana, prvih dana avgusta 1914. godine.

Za to vreme se, u istom tempu, vrši koncentracija austrougarske vojske na obalama Drine i Save. Jedna od olakšavajućih okolnosti za srpsku vojsku bila je i ta što je kostur operativnog plana bio urađen još 1908. godine, njega je „radio tadašnji načelnik Glavnog generalštaba đeneral Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić. Slučaj je hteo da stvaraoci ovog plana budu i njegovi izvršioci i to Putnik u činu vojvode, kao načelnik štaba Vrhovne komande, a Mišić u činu generala kao njegov pomoćnik…

… Mir koji je nastupio (1918, prim. ur.) samo je prividno olakšao dane Živojina Mišića.

U njegovom privatnom životu ništa se bitnije nije promenilo. I dalje Mišići stanuju pod kiriju, iako je lično prestolonaslednik Aleksandar, još na Solunskom frontu, obećao vojvodi da će mu, kada ponovo oslobode Beograd, „pokloniti kuću na sred Terazija“. Umesto kuće, Živojin Mišić je na poklon dobio zlatan sat, tabakeru i konja; ovo verovatno zato što skoro da nije bilo odlikovanja koje vojvoda već nije imao, inače bi se i ovaj put država „zahvalila“ svom najvećem ratniku nekim ordenom. Ovo nikako ne bi trebalo shvatiti kao vojvodin način razmišljanja, jer Živojin Mišić o sebi, i o onome što je za Srbiju učinio, nikada nije tako umovao – već kao pokušaj da i ovim primerom oslikavamo neke ondašnje odnose, a naročito odnos tek konstituisane države prema onima koji su najzaslužniji za njeno formiranje. Mnogima neće biti nepoznata činjenica da su junaci sa Mačkovog kamena, Suvobora i Solunskog fronta, posle rata živeli u velikoj bedi. Teški ratni vojni invalidi, koji su, i bukvalno, delove svojih tela uzidali u temelje Kraljevine SHS, po završetku rata su prosili po ulicama prestonice.

No, bilo kako bilo, Živojin Mišić kraljeve poklone razdeli sinovima, pa sa Lujzom krete u Francusku, na lečenje.

Osećajući da mu se bliži kraj, Živojin Mišić se vraća u Beograd.

U sanatorijumu „Vračar“, gde je smešten, svakodnevno ga obilazi porodica, ali se vojvodino stanje iz dana u dan pogoršava. Uveče, 19. januara 1921. godine, bolest kulminira. Narednog dana, u zoru, u šezdeset i šestoj godini života, umro je vojvoda Živojin Mišić.

Službeno saopštenje je bilo kratko: „Danas u pet i po časova preminuo je u vračarskom sanatorijumu vojvoda Živojin Mišić. Po rešenju ministarskog saveta vojvoda će biti sahranjen o državnom trošku.“

Sve loše što mu se u životu događalo, Živojin Mišić je primao sa dostojanstvom, ostajući veran svojim načelima. Činilo se, ipak, da je blistava vojnička karijera posle Balkanskih ratova definitivno završena. Uz mizernu penziju od trista dinara. Živojin Mišić se sa porodicom seli u Prokuplje, grad njegove mladosti. Tu kupuje kućicu sa baštom, i vraća se svom starom hobiju – gajenju cveća i kalemljenju voćaka…