Direktni prenosi tuđe intime fasciniraju umrtvljenog gledaoca. Medij – to sam ja! – deviza je savremenog vremena. Šta bi na sve ove ekranske papazjanije rekao, da je živ, Maršal Makluan koji je poverovao da je medij poruka i da će informacija obogatiti proizvod i ljudski život. Nažalost, sve što je u početku čarobno, kasnije se izvitoperi i pretvori u tragediju.
Zar nije Nobel imao dobre namere sa dinamitom, Hajzenberg sa ulaskom u kosmičku simpatiju atoma… a gde je to otišlo??? Još nisam uspeo da odgledam ni jednu emisiju direktno organizovane spontanosti, ali povremeno – dok sam kod nekog u gostima – bacim pogled i vidim da to nije prenos interesantnog života koji vode akteri, već ponuda identifikacije sa glupošću. Retko koji od gledaoca, to je sigurno, i sam ne bi mogao biti akter takvog ambijenta. Ispraznost sa ekrana afirmiše ispraznost zavaljenog gledaoca u fotelji. Medijska tupost, kao masovna pojavnost, stalno nas drži u iščekivanju Boga, ali tako da ne moramo ni da se pomolimo… već ležernom lakoćom. Drago mi je zato da virtuelna realnost još nije prešla u fašizma, nego samo u opsesiju masovne nekulture opstanka. Jedan plan… jedna mreža… jedan svet…
No, čini mi se da u ovakvim emisijama postoji i suptilniji predložak podsvesnog ispiranja mozga i dovođenje običnog čoveka do besmisla, a zatim i do prve radnje. Kad već nema seksualnih radnji, neka nas barem prodavnice obraduju i budu izazov za uzbuđenje. Pet minuta, makar pet minuta! Da se napalimo na ponuđene predmete. U poslednjih nekoliko vikenda dolaze mi prijatelji i kažu – htela je i moja žena da dođe, ali se ipak odlučila za šoping. Mračni zavodljivi delovi kapitalizma još intenzivnije prezentuju našu nedeljnu izgubljenost i ovisnost o nagonima za kupovinom. Šoping postaje ritual bez doživljaja, možda pre, frustrirano nadoknađivanje pravih emocionalnih vrednosti. Slično, kao što posećujemo groblja, u istom trenutku kroz sebe propuštamo eros i tanatos. Žene vade novčanike, ogledaju se u kristalno opranim izlozima i sedaju da popiju kafu. Baš divno uzbuđenje. Ali, hvala vam na tome. Još uvek više volim zastarele igranke rokenrola, razgovore o „šezdesetosmoj“, zagrljaje bliskih prijatelja, makar samo uz parče hleba sa kajmakom i jednom flašom piva. Emisije direktnih prenosa, upravo, i pobuđuju u nama podsvesnu nostalgiju za komunama, porodicama, zajednički provedenim vremenom. Mada se čovek udaljava od njih, u našim anamnezama su upisana edenska staništa. Hajde da se prisetimo Hauzera Kaspara. Kroz njegovo srce bog je govorio o blagom plemenu.
Odlazak u šoping postaje naša realnost. Kupujemo da bismo mogli da bacamo suvišne elemente. Izigrana je naša sreća jer nismo više svoji, već tuđi. Kao gastarbajteri koji žele da se vrate kućama ili prostituaisani čekači, umrtvljeni gledaoci čekaju da postanu nečija mušterija. Novac postaje naša religija, a mi njegovi ovisnici. Za(visimo) o koncu bezljudskog ponašanja, ljudi je sve više, a čoveka sve manje. Mislim, sve je manje onih pojava koji ne žele da se identifikuju sa masovnim manifestacijama i da prožive svoj život autentično i autohtono.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
