Republika „Bela stena“

– Doveli su me roditelji ovde pre 55 godina, kao petogodišnjaka. Tu živim. Ja sam astmatičar i imam visok pritisak. Ovde tih simptoma nemam. Prosto nestanu. Postoji neka ruža vetrova, koja opušta čoveka. Odgovara mi psihički, pecam, ne da bi upecao za večeru, nego da se opustim – priča Rile, koji je zajedno sa ostalim meštanima došao na ideju da naprave – ostrvsku republiku.

– Država i grad Pančevo se prema nama odnose maćehinski, ništa ne ulažu, a naplaćuju nam šta god mogu. Mi smo odlučili da se samoorganizujemo i da proglasimo republiku kako bi skrenuli pažnju na nas i naše probleme. Biće to republika koja je bolja nego Monako. Bez predsednika, bez policije, samo ljudi dobre volje. Pozvaćemo Novaka Đokovića da dođe ovde i plaća manji porez nego u Monaku. Mi inače pripadamo selu Starčevu, koje je proglasilo republiku još 1918. godine. Tri dana su bili republika, kad se Austrougarska raspala, dok nije ušla srpska vojska. Mi želimo da se poštuje svaki čovek, i da sačuvamo ono što imamo – pričaju Rile i ostali okupljeni oko stola lokalne kafane po kojoj se šeta gusan sa narandžastim kljunom, zvani Milica, iako je muško.

Bela stena je nekada služila kao karantin za stoku koje je u Austrougarsku dolazila iz Otomanske imperije. Onda su 1922. godine Pančevci tu izgradili 30 drvenih kabina i postavili čuvara plaže, ali je 1926. protutnjalo nevreme koje je sve to odnelo.

Nezadovoljni su jer ostrvo sami održavaju, čuvaju i sređuju, a iz SO Pančevo i ‘’Vojvodinašuma’’ navrnu samo, kako vele, da uzmu harač.

– Kad treba da naplate zakup za zemljište, onda su tu – 23 dinara po kvadratu gole zemlje na godišnjem nivou, a ovi preko puta, na ‘’kontinentu’’, plaćaju 19, iako oni imaju i vodu i struju, a mi smo prepušteni na milost i nemilost. Unazad 30 godina niko nije uložio ovde ni dinara. Ima među nam 26 „vrsta“ nacija od Mađara, Rumuna, Roma do Srba. Mi smo centar Evrope po pitanju nacionalnih manjina. Ovde nikad policija nije reagovala po nacionalnoj osnovi. Mi smo ovde jedna kuća, delimo kilo hleba, kilo mesa, pogotovo zimi. Ovde je šumar predsednik zadnjih 30 godina. Šumar drma ostrvom. Iako stalno imamo poplave i oluje, političari nas ne obilaze, iako svi nagrnu kada se to desi u drugom kraju Srbije. Ovde ne dolaze ni pred izbore, jer nemamo biračko mesto, ne trebamo im ni u kom smislu, ponekad se pojavi neki političar ali samo u kupaćim gaćama. Doduše, tada ga ne prepoznamo – pričaju meštani, koji su već smislili i ime svoje „republike’’ – zvaće se ‘’Katarina – Bela stena’’. Tako im navrla inspiracija.

Na ostrvu su jednom (2007) došli i policajci sa psima tragačima. Njih oko šezdesetak, tražili su Ratka Mladića, jer na Beloj steni živi nekadašnji poslanik radikala i četnički vojvoda Milika Čeko Dačević.

– Pitali su se me kad sam video Mladića, a najviše su ih interesovale fotografije i knjige koje su našli kod mene. Na kraju su mi oduzeli vazdušnu pušku i 14 dijabola, a jednom sam policajcu, na njegovu molbu, poklonio knjigu „Srpski stradalnici“, koja je bila ilustrovana likom Mladića i Karadžića i na koju mi je tražio da „udarim“ četnički pečat – priča Dačević.

Domaćini nas vode po ostrvu.

– Dunav je bio dovde – pokazuju nam u visini prvog sprata sojenice. Pečurke koje rastu na zidovima su samonikle.

– Ovde raste vrbovača, kvalitetnija gljiva od onih koje se prodaju na pijacama. Do pre 20 godina kod nas nije bilo oraja, da li je neka vrana donela oraj, ali on sad ovde raste ko iz vode – objašnjavaju.

Ovo ostrvo je, priča nam Dačević, bilo je posle Drugog svetskog rata neka vrsta Golog otoka, i to je ostala enigma do danas.

– Siguran sam da ovde postoje groblja iz vremena Informbiroa, U stablima ima lanaca koji su zarasli, vidi se da su tu ljudi bili vezivani. A pogledajte pesak. Da ovaj pesak postoji na plaži u Bečićima odavno bi ga odneli za gradnju kuća ili vikendica. Unutrašnjost ostrva je džungla, ovde je snimana reklama ‘’Još, još‘’. Pa zašto mi ne bi bili država, imamo sve uslove, ne u smislu neposlušnosti, već zbog bahatosti prema svima nama. Niko nam nije pružio ruku – pričaju.

Alas Zoltan Pap, živi šest godina ovde, 500 godina unazad svi u familiji su mu ribari.

– Ja krećem ujutru u dva sata da radim, onda se vratim, skuvam, ispržim nešto, ribu prodam, nekad i menjamo bolje komade ribe za pivo – priča Zoltan.

Kažu da im izletnici tokom leta ostavljaju smeće, a posebno kučiće i mačiće.

– Zimi ne možemo da ih othranimo. Puste nam iz Višnjice i mrtve svinje, konje, sve to nanese ovde. Pit-bul terijere dovedu i ostave, moramo da zovemo policiju, ne znamo šta da radimo Odavde je otišlo dvadeset šlepera raznog otpada koje voda nanese ili koje donesu pa istovare, a sve to mi uglavnom skupljamo i čistimo, dok država i Pančevo, ne ulažu dinar. Mi smo ovde pobegli od svojih i tuđih problema, ima jedan koji 10 godina nije prešao preko. Nas ne interesuje ni Evropa, ni Evropska unija, ni Velika Srbija, nas interesuje samo ‘’Katarina Bela Stena’’ – kažu.