Revolucija je počela kada su svi poverovali pesniku

Nakon revolucije, odbio je sve državne funkcije – bio je predsednik Udruženja pisaca Rumunije, bavio se uzgajanjem vinove loze i proizvodnjom vina, a kako ipak nije bio „izlečen od pobune“, kontinuirano je pisao političke pamflete. Danas je vlasnik i urednik mesečnika Plai su boi, što po zvuku aludira na čuveni Playboy, a u slobodnom prevodu sa rumunskog znači „dolina volova“. Nakon što je dugo godina bio član Nacionalnog veća za proučavanje arhiva Odeljenja državne bezbednosti, nedavno je postao njen Državni sekretar. Naravno, o sebi je u Arhivu našao mali broj stranica jer je šest agenata rumunske tajne policije, zloglasne Sekuritatee koji su bili zaduženi za njegovo praćenje u danima kada su se narandže većkotrljale rumunskim ulicama, užurbano spaljivalo njegov obimni dosije. Zbirke koje je objavio tokom devedesetih pokazuju da je oštar i prema „potrošačkom društvu“ isto kao i prema komunizmu i totalitarizmu.

Mirča Dinesku gostovao je protekle sedmice u Novom Sadu kao specijalni gost Salona knjiga, kao i u Zavodu za kulturu Vojvodine koji je objavio zbirku izabranih pesama u okviru projekta Jezik i identitet. Izbor i prevod njegovih pesama uradili su Milan Nenadići Ileana Ursu, koja je ljubazno prevodila i razgovor sa Mirče Dineskuom za Danas.

Ovaj intervju će biti objavljen 21. marta, na dan koji je UNESCO proglasio Svetskim danom poezije. Šta je za Vas poezija? Slažete li se sa Brodskim da je ona „jedini čovekov život, dobar ili loš, ali uvek konačan“?

– Vremenom se pokazalo da je Brodski bio naivan, kao i ja, jer smo obojica živeli na Istoku u takvim političkim sistemima u kojima je poezija bila način preživljavanja, način održavanja u životu i u krajnjem slučaju, bila je oružje. Pola života sam proživeo u komunističkom režimu, sada većdugi niz godina živim u kapitalizmu i mogu da kažem da više ne mislim da je poezija način preživljavanja, odnosno uzdizanja iznad i održavanja u životu. Ona je sada za mene više lična drama, više ne deluje toliko na moju okolinu kao što je delovala pre trideset i više godina. Moja namera nije da se prikažem kao žrtva ali moram reći da je pesnik koji živi u potrošačkom društvu mnogo smešniji nego onaj koji je živeo u totalitarističkom društvu. Nekada je strah režima od reči bio presudan da i pesnik bude neko ko je važan. U Rumuniji sada više niko nema strah od pesnika, sada imamo situaciju da i dobri, zaista veliki pesnici pružaju ruku prema sponzorima i ministarstvima i, u najmanju ruku, prose. Niko više ne strepi od pesničke reči. Kada sam postao predsednik Udruženja književnika Rumunije 1990. godine pozvali smo ekipu iz Tajne službe da dođe da pregleda zgradu i da uklonimo mikrofone za prisluškivanje. Najviše mikrofona smo pronašli u restoranu, a u magacinu je bila instalirana čitava aparatura koja je služila za direktno slušanje razgovora. Toliko je bila važna pesnička rečtada. Sada tajnu službu uopšte ne interesuje šta pričaju pisci, a ponižavajuće je koliko više nikog ne interesuje rečintelektualaca. Pesnici sada nose rečsamo za sebe. Sada uticajniju rečimaju novi moćnici, političari, pa čak i novinari.

Ipak, Vaše su književne večeri izuzetno posećene…

– Za mene je poezija važna i zato sam i rekao da je ona za mene lična drama. Ona je usud i u poslednje vreme razmišljam da se povučem i iz novinarstva i iz svega ovoga što u poslednjoj deceniji čini moj život, i da sednem na obalu Dunava i pišem pesme. Poslednjih godina sam se vratio poeziji i na promocije i dalje dolazi mnogo sveta, ali ja se ne zavaravam da su oni došli da čuju pesnika. Došli su da vide i čuju Dineskua zbog onaga što govorim i pišem u svojim političkim tekstovima. Činjenica je da šira publika ima jednu određenu sliku pesnika koji miriše cvet i pada od osećanja, ili izlazi noću da zamišljeno gleda u mesec. Da se ne bih osećao povređenim, da se ne bi minimaliziralo to što jeste književni dar, pisao sam političke pamflete kako bi ljudi uvideli da sam čovek sa stavom. Činjenica je da u mom satiričkom časopisu Plai su boi objavljujem jednom mesečno lirske pesme, ali i one imaju svoju skrivenu poruku. Recimo, nedavno sam napisao jednu lirsku pesmu o Merilin Monro ali i ona ima političku poruku. Dok sam bio član Komunističke omladine, u vreme kada smo svi morali da budemo članovi, Merilin Monro su ispitivali jer su sumnjali da je ona simpatizer Komunističke partije. Pomislio sam, Bože, eto koju sam šansu propustio. Eto, i Merlinka i ja smo u isto vreme bili „za istu stvar“. Trebalo je da doživim 58 godina, u sred kapitalizma, da budem nostalgičan što u komunističko vreme nisam bio drug iz iste organizacije sa Merilin Monro.

Hajnrih Bel je napisao: „Otpor koji ste pružili ne može se završiti s danom vašeg oslobođenja“. Vaš se otpor tada nije završio. Kako ga ispoljavate?

– Iako Bel nije stigao da doživi pad Berlinskog zida, on je, izvesno, osetio da se tim činom nećeš izlečiti od svega što je bilo. Sve to ostaje i posle tog dana. Imao sam istu boljku jer sam mislio da ćemo nakon revolucije, kada nastupi novi svet koji će anulirati probleme, živeti bolje. Zato sam i odbio sve ono što mi je ponuđeno, sva ona rukovodeća mesta u vrhu države i svima sam ponosno govorio: „E, sada ću biti pisac“. Ali, to je trajalo samo godinu-dve, negde do 1991. godine. Tada sam uvideo da smo svi postali žrtve potrošačkog društva zapadnjačkog tipa, a pored toga smo bili žrtve i sopstvenih iluzija jer smo bili ubeđeni da će se promenom sistema sve promeniti. Mislili smo da će se oni, koji su za vreme komunizma bili zlo i koji su bili ugnjetači, postideti i povući u rupe u kojima će nestati. Svi oni koji su bili kreativci i intelektualci koji usmeravaju društvo na pravi način su se povukli i želeli da postanu sada samo kreativni stvaraoci. Potpuno su se povukli i postali ostrva i bavili su se onim što su znali i hteli, a oni koji su bili saradnici režima u totalitarizmu i danas su solidarni i jači. Problem u Rumuniji je i „kratko pamćenje“. Svi su vrlo brzo zaboravili da su u deset uveče morali da gase svetlo, da su na kartice kupovali hranu, zaboravljaju čak i oni koji su imali iole hrabrosti da se suprotstave. Mislim da je to zajednička bolest istočne Evrope. Dvadeset godina kasnije u Rumuniji svi znamo koliko je ljubavnica imao Štefan Veliki pre 600 godina, ali još uvek ne znamo ko je pucao na ljude koji su ’89. izašli na ulice. Savremena istorija se najbrže zaboravlja. Ti političari koji su sada na vlasti u Rumuniji potiču iz drugog ešalona ondašnje komunističke vlasti. Oni su ti koji zamagljuju. Mladi rumunski političari su sinovi oficira Sekuritatee. Otac sadašnjeg gradonačelnika Bukurešta bio je general u toj zloglasnoj Tajnoj službi. Ima i sinova generala Čaušeskove vojske. Mogao bih do ujutro da vam nabrajam konkretne primere, a da se i ne dotaknem drugih oligarhija, na primer, finansijskih koje danas čini 90 odsto nekadašnjih komunističkih aktivista.

I šta onda da čini pesnik u takvom društvu? Ne može se svirati u liru. Imamo mi mnogo takvih koji pevuše. Ja sam samo tražio jedan suptilniji način samoubistva. Da sam Japanac i da sam video šta se desilo sa mojom zemljom nakon revolucije, izvršio bih harakiri. Kako nisam Japanac, pišem političke tekstove što je dugoročan način da se samoubijete.

S kakvim problemima se susrećete kao Državni sekretar Nacionalnog veća za proučavanje arhiva Odeljenja državne bezbednosti?

– Prihvatio sam to mesto jer sam verovao da ćemo bar tu, ako ne i šire, moći da otvorimo Pandorinu kutiju. Ali, pokazalo se da svet nije baš naročito zainteresovan za sadržaj te kutije. Narod je zainteresovan za cenu hleba, za salamu… Istraživanja o savremenoj istoriji su pokazala da je procenat zainteresovanih za nju jako mali. U tu sam priču ušao sa porivom da se kutija otvori ali sam se vrlo brzo otreznio i mogu da kažem da ja sada u ovom potrošačkom društvu zarađujem na tuđim glupostima i na varanju političara, jer o tome pišem i uređujem časopis koji se bavi „dolinom volova“. Više sam para zaradio pišući o politici i psujući političare nego uzgajajući vinovu lozu i žito. Ali od onoga što ja radim nijedan političar nije umro.

Ranije ste govorili o gluposti koju je smislio tim pri Ministarstvu inostranih poslova Rumunije kada je Vaša zemlja trebala da uđe u Evropsku uniju. Oni su tada smislili da treba da ponude „rumunski duh“ kao brend prilikom ulaska u Uniju. Sada, kada Rumunija jeste u EU, šta joj nudi?

– Teško se danas može izvoziti nešto prema Zapadu. Nekada, kada si bio pisac sa problemima, bio si zanimljiv za informativne kuće sa Zapada. Objavljivali su nam knjige, tražili intervjue… Često se o meni priča jedna anegdota – prijatelj mi je rekao da baš nemam sreće, jer da Čaušesku nije pao i da je bio na vlasti bar još godinu dana i da mi je recimo slomio nogu, sigurno bih dobio Nobelovu nagradu. A sada može da me pregazi petoro kola i to ništa ne bi promenilo. Sada smo u Evropskoj uniji.

Rumunski trio

Postoji poster „Tri Rumuna“, crno-bela fotografija na kojoj Emil Sioran, Ežen Jonesku i Mirča Elijade pričaju na jednom pariskom trgu. Zbog kojeg od njih trojice bi poželeli da kupite taj poster?

– Zbog Siorana i Joneska da, a Elijade mi je antipatičan zbog svog nacionalizma i zato što nije imao hrabrosti da se pospe pepelom. Jonesku je bio izuzetan umetnik i mislilac. Imao sam sreću da i njega i Siorana upoznam u Parizu i dugo smo pričali i družili se po restoranima. Uspeo sam da ih ubedim da dođu u Rumuniju. To je bilo u ono vreme kada sam bio predsednik Udruženja pisaca 1990. godine, ali tada se desilo da su se rudari pobunili i oni su odustali od dolaska. Kada sam ponovo došao u Pariz i mislio da ponovo popričam sa njima, stigao sam na sahranu Sioranu. Sećam se, stigao sam sa decom na groblje u trenutku kada je padalo grumenje zemlje na Sioranov sanduk i tada sam rekao deci: „Zapamtite ovaj zvuk zemlje koja pada na velikog Siorana“.