Rusini nisu Ukrajinci

U tekstu Mihala Ramača se ne govori gotovo ništa o rusinskoj nacionalnoj manjini u Srbiji, o njenom stanju i izgledima za budućnost. Ceo tekst je o životu i karijeri M. Ramača i o njegovim nesporazumima sa pojedinim ljudima i institucijama rusinske zajednice u vreme Slobine i Mirine vladavine. Postoji veza između žuči koju Ramač izliva o sopstvenom narodu, s jedne, i ignorisanja koje je doživljavao (i doživljava) u rusinskoj zajednici u Srbiji, s druge strane. Zašto bi jedna zajednica koju, istini za volju, palanački duh ne razjeda ni manje ni više nego svaku drugu, imala takav odnos prema nekom takvom kao što je Ramač? Možda se odgovor na to pitanje nalazi u nadnaslovu njegovog teksta. U Srbiji ne postoji rusinsko-ukrajinska manjina. Ramač, neki popovi i neka rusinska piskarala, kao rusinski Brankovići, zbog sopstvenih inače legitimnih uverenja žele već više decenija eliminisati rusinsku zajednicu u Srbiji kao takvu, dodvoravajući se velikoukrajinskoj nacionalističkoj politici sovjetske, a bogami i tzv. demokratske Ukrajine. Ako g. Ramač očekuje da će poštovanje rusinske zajednice u Srbiji steći pljuvanjem po njoj, onda je nešto jako pobrkao. Tu mu neće pomoći ni novinarsko ime ni literaturni opus ni ukrajinske kolajne. Rusine kao poseban narod, pored Srbije, priznaju i Mađarska, Slovačka, Poljska, Rumunija i Češka, a ove godine je i Ukrajina priznala rusinski jezik. Katedre za rusinistiku poslednjih godina formirane su i na univerzitetima u Mađarskoj, Slovačkoj i Poljskoj. Za mojim stolom, uz nedeljni ručak, od nas šest odraslih osoba sede tri inženjera i dva profesora prirodnih nauka, dva doktora tehničkih nauka i dva docenta, vlasnici više patenata iz elektrotehnike i primenjene hemije, eksperti za verifikaciju čipova, za koloidnu hemiju i neke nano tehnologije i svi su Rusini. Nama nije potreban Ramač da nam objašnjava ko smo, šta smo i kakvi smo.

Mihajlo Katona

Ruski Krstur