Ruska zastava u Sredozemnom moru

Brodovi tri flote će izvesti niz manevara, nakon čega će se razići i svaki krenuti na obavljanje svojih zadataka: oni iz Severne flote otploviće u Venecuelu, baltička fregata – ka obalama Somalije, a crnomorski tanker, snabdevši brodove eskadre gorivom, uputiće se u matičnu bazu.

Da bi smo shvatili smisao onog što se događa treba znati kakvu je ulogu za rusku flotu tokom više od dvesta poslednjih godina naše istorije igralo Sredozemno more, i koje je zadatke izvršavala flota u svojim pohodima u taj region, počev od vremena Spiridova – pobednika Turaka u Česmenskoj bici – pa do Pete operativne eskadre.

U 18. veku, kada su se brodovi pod Andrejevskom zastavom prvi put pojavili u Sredozemnom moru, njihov osnovni zadatak bio je da unište tursku flotu i spreče njeno pojavljivanje na crnomorskom teatru borbenih operacija. Uništenje turske flote u Česmenskoj bici i blokada Dardanela odigrali su značajnu ulogu u ratu 1768-1774. i doprineli ukupnoj pobedi Rusije.

Ekspedicije u Sredozemno more trajnije su postale jedan od najvažnijih zadataka flote. U 19. veku, naročito posle Krimskog rata, kada je Crnomorska flota, prema Pariskom sporazumu najpre likvidirana, a potom obnovljena, ali i lišena prava na prolaz kroz zalive, isplovljavanje brodova sa Baltika bilo je jedini način da se demonstrira zastava na datom prostoru ratnih dejstava.

Sem psihološke demonstracije, ti su pohodi imali i praktični značaj. „Onaj ko vlada morem – vlada svetskom trgovinom, a onaj ko vlada trgovinom, – vlada bogatstvima zemlje i njom samom“. Ova fraza čuvenog gusara Voltera Relija možda i jeste unekoliko preuveličana, ali u celini odražava realnost.

Dominacija na moru, koja omogućava da se slobodno prevozi roba iz jednog u drugi deo sveta, uz mogućnost da se poremeti plovidba protivničkih trgovačkih brodova, predstavljala je značajan faktor pobede u oba svetska rata. U mirno vreme ona obezbeđuje dominirajućoj zemlji, ili savezu zemalja, značajne prednosti u svetskoj trgovini. Poslednjih nekoliko stoleća dominacija u svetskom okeanu neizostavno pripada anglosaksonskim zemljama – Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, koje su Britaniji preuzele ulogu „Vladara mora“. Rusija nikada nije pretendovala na morsku dominaciju, ali je uvek težila da održava Vojno-pomorsku flotu u stanju da takvu dominaciju minira.

Upravo ciljevima miniranja vojno-pomorske dominacije eventualnog protivnika i služe pohodi ruskih brodova u Sredozemno more. U 19. i početkom 20. veka u slučaju rata u Sredozemnom moru, ruski brodovi trebalo je da izvode aktivna dejstva protiv britanske flote, izbegavajući po mogućnosti borbu sa superiornijim protivničkim snagama, a u slučaju rata sa Turskom – da pružaju logistiku u operacijama Crnomorske flote u blokiranju i osvajanju zaliva.

U veku raketa dalekog dometa, nuklearnog oružja i nosača aviona, Vojno-pomorska flota SSSR je vršila borbenu službu u Sredozemnom moru s ciljem vezivanja borbom i uništavanja u slučaju rata prisutnih na teatru vojnih dejstava nosača aviona i podvodnih nosača raketa Vojno-pomorskih snaga zemalja NATO, koji bi u protivnom mogli da nanose nesmetane udare po teritoriji zemlje.

Danas je napetost te konfrontacije smanjena – američke snage u Sredozemnom moru takođe su značajno redukovane, ali taj teatar vojnih dejstava, s obzirom da predstavlja raskrsnicu svetova između Evrope, Azije i Afrike, i dalje je od ključnog značaja. Sudeći po tome da se Andrejevska zastava sve češće pojavljuje između Gibraltara i Port-Saida, njegov značaj shvataju i u Rusiji.