Rusko-kineski odnosi: Šta je to Bžežinski poručio Rusima?

kineski odnosi: Kada su krajem jula 2008. dva ministra inostranih poslova, Kine i Rusije, D. Jang i S. Lavrov, u Pekingu potpisali sporazum o regulisanju državnih granica po kome je Moskva ustupila Pekingu 337 kvadratnih kilometara (do tada) sporne granične teritorije, jedan od američkih komentara glasio je da je „očigledno da novi predsednik Rusije Dimitrij Medvedev nije čitao Bžežinskog“. Šta je to Bžežinski poručio Rusima?
Poznati američki geostrateg Z. Bžežinski u najnovijoj knjizi „Globalna dominacija i globalno liderstvo“ u analizi o budućnosti odnosa velikih sila na Dalekom istoku, doslovce Ruse plaši kineskom ekspanzijom. On kaže: „Rusija nema drugi izbor, ako želi da sačuva svoje najvažnije teritorije na Dalekom istoku“. Sa sigurnošću se može tvrditi, upozorava Bžežinski, da „bez pomoći Zapada ruska vladavina Sibirom neće dugo trajati“.
Koliko je Bžežinski u pravu, i da li je Medvedev pogrešio? Valja reći da najnoviji granični sporazum nije „delo“ D. Medvedeva već V. Putina. Odluku o konačnom rešenju viševekovnog spora doneo je bivši predsednik Putin za vreme svoje posete Pekingu 2004. Najveći rezultat te „istorijske posete“ V. Putina Pekingu, pisali su kinesko-ruski mediji, bio je dogovor o konačnom formiranju kinesko-ruske granice na njenom istočnom delu. Sporazum su godinu dana docnije, 2005. ratifikovali Državna duma Rusije, kao i Svekineski narodni kongres (parlament). Prema tome ako se nekome može prebaciti za nečitanje Bžežinskog onda se to može učiniti ili V. Putinu ili članovima ruskog parlamenta. Prilikom glasanja o graničnom sporazuma za ratifikaciju u Državnoj dumi glasala je velika većina – 307 parlamentaraca. Protiv je bilo 80.
Julskim sporazumom od 2008. konačno je između dva velika suseda rešen granični spor na rekama Usuri (ili Vusuli čang, kako je Kinezi zovu), Amuru (ili reka „Crnog zmaja“ – Heilong điang) kao i njihovim pritokama. Veliko ostrvo na reci Argun i ostrvo Tarabarov (Jin long) na Amuru pripali su Kini (Kinezi su stalno tvrdili da su ove teritorije svojina kineskog carstvu od 13 veka.), dok je Veliko Usurijsko ostrvo (Hej sjaci) ravnopravno podeljeno. Pri tom su, julskim sporazumom, naseljeni delovi grada Habarovska i koridori koje koriste ruski avioni ostali Rusiji. I Peking i Moskva zvanično su saopštili da je definitivno stavljena tačka na „Istočno pitanje“.
Reke, jednim delom neregulisanih tokova, su bile i uzrok graničnih vojnih sukoba Kine i SSSR. Oružani sukob (sa velikim brojem mrtvih na obe strane) izbio je marta 1969. zbog ostrva Damanski (ili Čen pao) koje su držali Sovjeti, a Kina smatrala svojim. Granični spor na reci Usuri regulisan je 1977. ali samo ograničenim sporazumom posle smrti (1976.) Mao Cedunga. Dugogodišnji pregovori o potrebi definitivnog regulisanja sporne teritorije i revidiranja granice, koje su permanentno pokretali Kinezi, nikada nisu davali konkretne rezultate. Sve do jula 2008. Danas je najduža kopnena granica na svetu (4.300 km) kako zvanično tvrde Peking i Moskva bez vojske. O njoj brinu samo carinici i policajci. Samo pre četiri decenije Sovjeti su na granici držali preko milion vojnika i najsavremenije naoružanje. Kina je istovremeno držala „u pripravnosti“ 24 dodatne divizije, mimo redovnog rasporeda.
Koliko je sporazum iz 1977. bio delimičan, ograničen i nedovoljno definisan uverio se i pisac ovih redova kada je brodovima putovao rekama Usuri i Amurom. Prilikom ukrcavanja na velikom i komfornom putničkom brodu, koji je u početku bio ruski, pa kineski, pa opet ruski… bilo je svega 10-12 putnika. Kineza trojica, a ostali, osim mene, Rusi. Očekivao sam da će se plovidbom broj putnika povećati. Međutim sve do krajnjeg cilja, grada Habarovskog, odnosno do ušća Usuri u Amur, broj putnika se nije menjao. Jednostavno nije ih bilo. Zašto, to sam tek docnije otkrio. Na kraju duge plovidbe shvatio sam da zbog izuzetno komplikovanog graničnog prevoza i stalnog presedanja iz jednog broda u drugi malo ljudi putuje. Bili smo primorani da četiri puta menjamo rusko-kineska plovila kako bi stigli do Habarovskog.
Usled nedefinisanih i nejasnih pravila u privremenom sporazumu iz 1977. u kome je pisalo da granica između dve države ide rekama Usuri i Amurom, ali ne uvek istim tokom, putovanje je bilo izuzetno komplikovano. Granica se zavisno od godišnjeg doba, padavina i drugih prirodnih uslova, ali i ljudskog faktora, stalno pomerala i menjala. I Rusi i Kinezi rekama su veštački menjali tok kako bi dobijali što veću površinu svoje i onako već prostrane teritorije.
Na kineskoj strani uočio sam velike kamione sa prikolicama punim peska koji su ubacivali u rečno korito ne bi li spojili kopno sa rečnim adama, povećavajući time svoju teritoriju. Na ruskoj strani bili su spremni bageri kojima se skretao vodotok u rusku teritoriju i time „prisvajao“ deo reke. Sav posao i kineske i ruske strane bio je uzaludan, a trajao je decenijama. Tada sam se setio narodne pesme „Zidanje Skadra na Bojani“. Priroda je bila jača. Reka je pravila „svoje“ rukavce i, menjajući tok, pomerala je granicu.
Razgovarao sam sa prof. Vang Tusingom u istorijskom Odeljenju Akademije društvenih nauka o istoriji kinesko-ruskih odnosa. Rekao mi je da je izaslanik ruske carice Katarine I koji je prvi pregovarao u Pekingu 1727. o rusko-kineskim granicama sa kineskim carem Jung Čengom i njegovim ministrima-diplomatama, bio Srbin, grof Sava Vladisavljević. Kinesko-ruski granični sporazum, koji je predviđao i trgovinsku razmenu, potpisan je 1727. u malom gradu Kjahti, smeštenom 150 km od Bajkalskog jezera.
Grof S. Vladisavljević proučavajući vojno-političku snagu Kine napisao je carici Katarini I i „Tajni izveštaj o sili kineskog Carstva“ u kome je izneo svoju procenu razloga zašto Rusija ne bi trebalo da zarati s Kinom. Opisujući Kineze S. Vladisavljević je rekao da su „gordi na mnogoljudstvo, ali bez namere da ratuju protiv vašeg Veličanstva“, i da Kinezi „misle da je Rusiji potrebna trgovina sa Kinom, da će zbog toga Rusija uraditi sve što oni budu hteli“.
Jedna od značajnih strateških tačaka oslonca multipolarnog sveta za koji se zalažu i Rusija i Kina je trgovina. Kinesko-ruska robna razmena samo u poslednjih šest godina uvećala se pet puta. Danas je dostigla vrednost oko 40 milijardi dolara. Procene su da do 2010. trgovina dosegne vrednost od 80 milijardi dolara. Kineske banke su već počele da daju kredite ruskim preduzećima pod povoljnim uslovima. Uložile su 12 milijardi dolara u privredu Rusije, prevashodno u naftovode, gasovode i saobraćajnice. „Trgovina podstiče na izbegavanje konflikta, istovremeno vodi sticanju većeg bogatstva i jača temelje unutrašnjih političkih poredaka, što umanjuje šansu od sunovrata političkih sistema“, lucidno je zapazio Ričard N. Has, bivši direktor političkog planiranja u Stejt dipartmentu i predsednik Saveta za međunarodne odnose (Danas, 23.4.08). I Kina i Rusija duboko su svesne ove značajne tačke oslonca novog strateškog partnerstva na kome će počivati i buduća značajna kopča kolektivnog sistema azijske bezbednosti.
Možda je V. Putin čitao izveštaj o Kini diplomate na dvoru, prvo ruskog cara Petra Velikog, pa zatim carice Katarine I, grofa Save Vladisavljevića.