Šamac – Sarajevo

Nekada je Tito govorio da narod koji ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost. Maršal bi danas, posle svega što nije imao prilike da vidi, bio prilično razočaran u svoju omladinu. Kao i u one malo matorije koji su se kleli u njega. Sigurno ga ne bi impresionirala ni ova današnja omladina, u rasponu od mladih ustaša i četnika, do japija i postpank anarhista. Sa navijačima sigurno ne bi bio zadovoljan. Bar u smislu da više ne postoje oni navijači starog FK Velež iz Mostara (Kajtaz – Jurić – Tuce), koji su bili poznati po skandiranju „Mi smo Titovi, Tito je naš“.
Među onih stotinak hiljada domoljuba koji su se prošle subote okupili u centru Zagreba na koncertu proustaške hevi-sevdah zvezde Marka Perkovića-Tompsona bilo je i dosta mladeži, a dalo se čuti i njihovo skandiranje „Ubij, ubij, Srbina“. Situacija nije bolja ni kod dobrog dela mladeži ostalih naroda i narodnosti. Početkom maja Slobodna Dalmacija dala je interesantnu ocenu srpsko-hrvatskih odnosa: „Zatišje u širenju netrpreljivosti između Hrvata i Srba prekinuto je“. Čime drugim do navijačkim okršajem. Povod je bilo udruživanje Zvezdinih Delija u Hrvatskoj, što su „pravaši“ doživeli kao provokaciju. Tu negde, početkom maja, u finišu izborne kampanje u Srbiji, u nju su se uključili i navijači s plakatima „Jedan je Puniša Račić“, čije su aluzije dovoljno jasne. Sredinom aprila u Futogu u zakazanoj tuči navijača Vojvodine i Partizana, izgubljen je jedan mladi život. U avgustu, povodom godišnjice „Oluje“, zagrebački Jutarnji list je izašao s tezom da je glavna snaga „Oluje“ bila „rokenrol generacija“ koja je, valjda, odrasla na „Prljavom kazalištu“. U Srbiji navijače promovišu u glavne garante teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Čak bitnije od Vojske, koja je sad „tadićevska“.
Ako ovu kroki mladalačku priču iz više uglova sociološki ukrstimo s jubilejom – četiri decenije od studentskih nemira iz 1968, teško je pronaći direktne dodirne tačke. Bar zato što maloletnik nije student, sem ako nije vunderkind. Dobro, možda današnji navijači (punoletni) i nisu neki studenti, ali pravi student nije bio ni Darko Pančev, pa se ipak našao neki „pravni“ modus da on zaigra na Univerzijadi u Zagrebu. Da li možete da zamislite navijače da se, sa istim žarom kojim brane svoju naciju, prihvate i sindikalne borbe – da se založe za prava radnika u procesu privatizacije, pa i da pokažu neku „klasnu svest“. Verovatno mnogi od tih klinaca osećaju socijalnu bedu Srbije, ali instiktivno (naučeni od uzora) osećaju da je to „jeres“, da nije „patriotski“ na svoje zastave staviti „revolucionarne“ simbole. Jer bi onda ispali „komunjare“. Glupi u društvu. Time su deca, opet, izmanipulisana. Bar istorija anarhizma nije oskudevala u nasilju, i zaista je čudno da današnji navijači-huligani tu ne nalaze baš nikakvu inspiraciju. Eventualno odsustvo obrazovanja nije nikakvo opravdanje. Možda bi svojom akcijom na stadionu, i van njega, imali više šansi da uplaše nekog tajkuna, nego da odbrane Kosovo.
Iako ideološki pomalo paradoksalno, duh šezdeset osme najbolje se osetio na demonstracijama 9. marta 1991. I to u paroli „Bando crvena!“, kao nadgradnji studentske parole „Dole crvena buržoazija“ iz 1968. I nemojte da vas zbuni crvena boja. Ona se, po pitanju „bande“, danas ne odnosi ni na Ivicu Dačića, ni na Čedomira Jovanovića, čije partije neguju te nijanse. „Crvena banda“ bi trebalo najpre da se odnosi na „državni kapitalizam“, na politički podoban tajkunat, na vajne „domaćine“, državne i parakulturne parazite, feudalce po partijskoj liniji, čak i na neka crkvena lica, bez obzira na to da li im je infrastruktura plave, žute, crne ili crvene nijanse. Bez obzira na ideologiju, banda je banda. A, ono „crvena“, najlepše zvuči, jer vređa i niveliše, jer grebe i skida „demokratsku“, „srpsku“ ili „evropsku“ (uvek nacionalnu odgovornu) glazuru. Kao što je nekada skidala „socijalističku“. I na tom planu treba tražiti slobodarski kontinuitet sa 1968, 1991, 2000, i ovim danas. I zato treba pronaći ono „antiburžoasko“ u svojoj duši, rasterećeni straha da ćete time izgubiti svoje nacionalno, ili evropsko osećanje. Naravno da treba biti i lišen dogmatizma. Kapitalizam je u srži i nacionalne države i građanskog društva. Potraga za onim kapitalizmom s ljudskim likom zato nije utopija, već akciono jedinstvo. Pa ne sumnjamo da bi se većina studenata iz 1968. isto ponašala kao kolege iz 1996/97, i obratno, kad bi se generacijski zamenili. Parole samo markiraju „duh epohe“, ne umanjujući slobodarski duh.
I kao što nas je lucidni Tito, uprkos svoj rigidnosti, 1968. ipak spasao i nekih Če Gevara, Mao Cedungova i Pol Potova, dakle od onih koji su pretendovali na „više socijalizma“, tako i danas moramo biti spašeni od nekih „viškova ambicija“ koji su nam se navalili na pleća. Da bismo došli do optimalne, nacionalno i socijalno odgovorne zemlje – pa makar to bila i ona Koštuničina „dosadna“ zemlja koju je obećao narodu. Današnji studenti imaju mnogo manje razloga od svojih kolega iz 68, 91, 96/97. da budu idealisti. I čini se da su toga svesni. Što je ohrabrujuće. Iako je s barikadama romantičnije.