Izbor Sare Pejlin kao kandidata za potpredsednika Džona Mekejna pogodio je Sjedinjene Države poput električne oluje. Za legije simpatizerki s desnice, koje mašu ruževima za usne, Pejlin je realistična, bogobojažljiva „hokejaška majka“, čiji su lov na losove, evangelistička vera, pa čak i haoatičan pordodični život dokazi da je prava, tipična Amerikanka.
Njeni podjednako frenetični klevetnici na levici – a sve više i u centru – proglašavaju je za preplašenu predstražu teokratske amerike, izvršitelja državnih poslova mafijaškog stila, koji laže o povezanosti 11. septembra, terorističkim napadima na Irak, ruga se Baraku Obami zbog protivljenja mučenju zarobljenika, i prkosi sudskim pozivima. Mislite o njoj kao o Džordžu Bušu Drugom, ali u salonskim cipelama.
Obe grupe reaguju na stvarne činjenice. Njeni simpatizeri odgovaraju na moćan set simbola, a njeni protivnici čak na još moćnije činjenice. Simbolično obraćanje Pejlinove određenoj grupi ženskih birača važno je razumeti, a moramo da poštujemo bes i glad koji reflektuje. Podteskt tog obraćanja jeste klasa.
Talenti ženske radničke klase u Americi bili su eksploatisani i potcenjivani onoliko dugo koliko postoji i Amerika. Iako su bogate bele žene, ili žene iz drugih sredina koje su uspele da steknu visoko obrazovanje – Hilari Klinton, Medlin Olbrajt ili Kondoliza Rajs – uspele da probiju stakleni plafon, pa čak i imale ženske pokrete koji su ih obožavali, radnička klasa belih žena posmatrala je sopstveni uspon s razumljivom ozlojeđenošću.
Njihovi bogatiji vršnjaci zapošljavali su žene da bi obavljale prljave poslove, ili su žene morale da se bore protiv minimalnih plata na američkom tržištu „pink okovratnika“, ili getu uslužne industrije. Njihov plafon bio je od betona, postavljen daleko ispod njihovog talenta i sposobnosti. Povrh svega, one su bile isključene, prakitčno i simbolično, iz političkog diskursa, a političari su se prema njima redovno ponašali paternalistički.
Rasa je, takođe, faktor. I dok se u javnosti pojavljuju izveštaji da je Pejlinova rekla grupi Afroamerikanki da nije morala da zapošljava crnce, radne bele žene često razumeju svoje sopstveno iskustvo u smislu rasnog neprijateljstva. One vide potklasu koja, kako veruju, dobija beneficije koje su njima uskraćene i uspešne ekonomije u svetu u razvoju koje isisavaju dobro plaćene poslove „plavih okvratnika“.
Tako, kad je Sara Pejlin dospela u središte medijske pažnje, postala je simbolična osvetnička fantazija mnogih ćutljivih, iscrpljenih fabričkih radnica i sekretarica. Videti da je pripadnica radničke klase belih žena izabrana da bude odmah pored američkog predsednika, njima moćno odzvanja. Razmislite o privlačnosti filmova poput „Telme i Luiz“ ili „Radne devojke“ gde je glavna ličnost hrabra, eksploatisana sekretarica koja uspeva da dobije posao svojih snova, momka iz snova i kancelariju menadžera, i pored toga što je šikanira šefovica Ajvi lige.
Baš kao što bi svaka žena, koja nije rođena s privilegijma i ima decu kod kuće, nije ljudožder ili satanista, izmamila početna bučna odboravanja žena, generalno gledano, a sigurno i grupe koja je tako dugo bila ućutkivana i trivijalizovana. Kada kuvate kafu zauvek, lepo je zamišljati da predvodite slobodni svet.
Opadanje nivoa popularnosti Pejlinove pokazuje da takve žene nisu budale, iako su uzbuđene simboličkom validacijom. One su počele da primećuju kako je Pejlinova pokazana kao model na auto šouu da bi bila predstavljena šefovima država kao da su lokalni auto dileri i kako je medijima bilo dozvoljeno da slikaju, ali ne i da postavljaju pitanja (To sam ja s Henrijem Kisindžerom). One primećuju, takođe, da se ekonomija urušava, dok se Irak smiruje samo zato što SAD mesečno plaćaju pobunjenike i simpatizere Al Kaide da ne ubijaju vojnike .
Štaviše, politička ličnost Pejlinove dobija obrise i deluje veoma alarmantno. Problem nije samo u tome što ju je Mekejnova kampanja okružila veteranima iz tajnog udruženja Buš-Čejni (pomoćnici i operativci Karla Rouvija sada joj pišu govore i upravljaju svakim njenim potezom). Stvar je, takođe, u tome da ona veruje da joj je Bog zadao zakonodavnu agendu u Aljasci i da nije mrdnula dalje od Diskaveri čenela kad je reč o putovanju u inostranstvo.
U međuvremenu, glavni problem postala je činjenica da su dermatolozi provrdili da statistički podaci pokazuju da osobe obolele od forme kancera od koje se leči Mekejn mogu da žive od dve do četiri godine, kad je reč o ljudima njegove dobi. Kako se pomalja prospekt dugotrajnog predsedništva Pejlinove, ona više ne izgleda tako velika radničkoj klasi belih žena.
Čemu nas uči kratkotrajna obmana zvana Pejlin?
Postavši devojka s postera za ponovno brendiranje nastavka Bušove administracije, Pejlinova sama pokazuje da ima mnogo toga zajedničkog sa sjajnom imitiacijom populista tipa Eve Peron ili danskog lidera Partije protiv imigranata Pije Kjersgard. Ono što treba da naučimo – za sledeći put, ali i zauvek – jeste da se kod žena koje spremaju hranu, obrađuju naše narudžibine na Internetu ili čiste naše bolnice previđaju veliki lideri ili veliki snovi.
Upravo glasovi tih žena zaslužuju podršku – ali ne tipa tog plašljivog mamca za novih osam godina (ili više) vladavine siledžija koji su opljačkali američku kasu, ojadili ekonomiju i poslali 4.000 mladih ljudi da poginu u ratu koji je zasnovan na lažima.
Autorka je suosnivač Kampanje za američku slobodu, američkog demokratskog pokreta. Njena najnovija dela jesu „Kraj Amerike: pisma upozorenja Mladim patriotima“ i „Daj mi slobodu: kako da postanem američki revolucionar“, koje upravo izlazi iz štampe.
Copyright: Project Syndicate, 2008.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
