Šarena laža na točkić

„Babo, šta ćeš mi kupiti kada dođeš s puta?“

„Kupiće ti babo veliku šarenu lažu, sa ukusom jagode.“

Onda su šarene laže prestale da se proizvode.

Svi se pitamo šta li je to šarena laža, još na točkiće? Zašta li je ona služila? Izgleda da su nju imali samo roditelji, a dobijali Svi. Roditeljima je služila kao osnovno sredstvo za podsticanje radne navike kod dece, kao ucenjivačka palica.

Kao mala, zamišljala sam da je to velika kutija, puna mojih omiljenih igračaka, da ću moći sa njima da se igram dan i noć, da mi druga deca zavide na njoj. Nekada sam maštala da to bude lutkica sa šarenim suknjicama, da spavam sa njom, a kad bi mi se jelo nešto slatko maštala sam da „ona“ bude velika čokolada i pakovanje žvaka.

A danas… danas su je mnogi i zaboravili, deca pogotovo. Nekada se zdravije živelo, bez interneta i spoljnog stvarnog, surovog sveta, pa im je šarena laža bila glavna zanimacija.

Pitala sam nekada starije, šta je to šarena laža? Dobijala sam odgovor, znaćeš kad porasteš. Nekada mi je to bilo smešno, danas još smešnije. Danas nas lažu svi, počevši od one male dečice po ulicama do ljudi koji se nalaze u kožnim foteljama na visokim funkcijama.

Dolazi red i na Deda Mraza, koji donosi šarene laže. Čekala sam svaku Novu godinu kao i svako dete, da mi spusti kroz odžak dve šarene laže, jednu za rođendan jednu za Novu godinu. Eh…

Sada sam porasla, ako se tako može reći. Porasla i shvatila. Moja misterija je rešena, razrešena. Nema šarene laže, točkići otpali, i ona se polomila. Nije stigla do mene. Sada mi je žao, žao što se ne ndam, što je ne sanjam, ne pravim od krpica. Što toj šarenoj laži ne dajem oblike, odeću, što više ne maštam. Žao mi je…

Volela bih se vratiti u vreme kada je svima nama adut bila ŠARENA LAŽA. Kada nam je samo ona bila cilj u našim životima. Kada smo se svi borili, kroz suze, smeh, i vredno radili samo da bismo dobili baš nju.