Savremeni svileni put prolazi kroz Tadžikistan

Na uskim, neasfaltiranim putevima, stare „lade“ brzo pretiču mladiće koji jašu spore magarce. I „lade“ i magarci prevoze skupoceno dobro koje ne sme da se zaustavi u Tadžikistanu, već mora da nastavi svoj put ka Evropi; to „dobro“ je pre nekoliko vekova bila dragocena svila koja je putovala sa istoka ka zapadu, da bi je danas zamenila daleko profitabilnija droga. Avganistanski opijum je bukvalno preplavio celi svet i Amerikanci, koji već godinama ratuju u bivšoj talibanskoj zemlji, nisu uspeli – ili nisu hteli – da spreče produkciju droge.

Rafinerije opijuma se nalaze u severnom delu države, tamo gde je skoro nemoguće stići bez posebnog vodiča i bez zaštite kralja droge, Guldobina Hekmatijara, koji živi u gradu Kunduzu. Upravo na planinama okolo Kunduza počinje savremeni svileni put: Tadžikistan je prva i najvažnija etapa ovog puta. Ova zemlja je svetsko skrovište opijuma, sigurnije čak i od Avganistana – gde ipak postoji neka minimalna kontrola od strane vlasti, a trgovina drogom predstavlja jedini vid ekonomskog razvoja ove zemlje.

IstoČni „Šengen“

Tadžikistan je postao samostalna država posle raspada SSSR-a, 1991. godine. U glavnom gradu Dušambeu od 1994. vlada Enomali Ramon, koji je posle jednog referenduma dobio mogućnost da ostane na vlasti do 2020. Vlast je korumpirana, narod je bez posla, a zbog oštrih klimatskih uslova i planinskog tla ne može ni da se bavi poljoprivredom. Najveći deo monetarnih sredstava dolazi od emigranata koji rade u inostranstvu i koji šalju pare porodicama koje su ostale u zavičaju. Vlasti nikada nisu uspele da kontrolišu celu teritoriju, gde su se skrili čak i Talibani posle američke invazije Avganistana.

U dolini Rašt, brazda koja spaja Avganistan, Dušambe i Kirgistan, droga prolazi bez ikakvih kontrola; vojska i policija ne mogu čak ni da uđu u ovu dolinu, u kojoj se kriju vojnici Ujedinjene opozicije Tadžikistana; građanski rat između vlasti i Ujedinjene opozicije je zvanično trajao od 1992. do 1997, ali zapravo nikada nije ni završen. Ujedinjena opozicija je islamska organizacija koja je doprinela da ionako slaba vlada izgubi kontrolu nad gradovima i selima koji se ne nalaze u neposrednoj blizini Dušambea. Do 2003. na snazi je bio međunarodni traktat prema kome je južna granica bila pod nadzorom ruske vojske, ali u narednim godinama tadžikistanska vlada nije htela da obnovi sporazum sa Kremljom. Od tada nema više kontrola na granicama sa Avganistanom i to olakšava prolaz kuririma droge. Ne postoji sigurnije mesto na svetu od Tadžikistana na kome može da se koncentriše droga, koja odatle polako nastavlja svoje putovanje ka razvijenijem delu sveta.

Kako opijati iz Tadžikistana stižu do glavnih evropskih gradova? Kojim putem idu i ko na ovom putu omogućuje da zabranjeno „dobro“ prelazi granice? Nije slučajno da savremeni svileni put prolazi kroz teritorije zemalja koje pripadaju međunarodnoj ekonomskoj organizaciji zvanoj Evrazes, čiji su članovi Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Rusija. Uzbekistan, Ukrajina, Jermenija i Moldavija nisu članovi Evrazesa, ali imaju status posmatrača. Organizacija je rođena 1995. godine i na početku je obuhvatala samo Rusiju i Belorusiju, kojima su se uskoro pridružile i druge zemlje. Tadžikistan je postao član tri godine kasnije. Evrazes je neka vrsta „Šengena“, olakšava trgovinu između ovih bivših sovjetskih država i predviđa da bilo koje dobro može slobodno da cirkuliše kroz njih.

Posle Aprilske revolucije prošle godine, nova politička demokratska klasa u Kirgistanu je počela da se pita ima li smisla ostati u ovoj organizaciji koja rekreira – ako ne u političkom smislu, barem u ekonomskom – bivše sovjetsko carstvo. Za sada predsednik Kirgistana Roza Otunbajeva nije napustila Evrazes, verovatno zato što ne želi da iritira Putina, čija je podrška veoma važna za preživljavanje slabe kirgistanske demokratije. Ali je baš južni kirgistanski grad Oš druga etapa svilenog puta. Iz Dušambea je droga upućena ili ka Uzbekistanu ili ka Kirgistanu: iz ovih zemalja put prema ravnicima korumpiranog Kazahstana je stvarno veoma kratak. Kuriri se menjaju na svakoj granici, u pitanju je prava međunarodna nelegalna ekonomska organizacija. Opijati stižu bez problema do Moskve, jednog od najvećih svetskih tržista droge, a onda iz Moskve do Minska, praktično na vrata Evropske unije. Uprkos svim kontrolama, ukrajinska mafija uspeva da prenese opijum i heroin do tvrđave Evrope. Italijanski novinar Masimilijano Feraro tvrdi u jednom članku za časopis geopolitike „Limes“ da vrednost droge raste na svakoj granici koju pređe: u Avganistanu heroin vredi 400 dolara po kilu, 1000 na granici sa Tadžikistanom, a 2000 u Dušambeu. U Moskvi se prodaje za 10.000 dolara.

Prihod za siromaŠne

Trgovina drogom garantuje ekonomski prihod siromašnijem stanovništu svih bivših sovjetskih republika, ali uzrokuje i ogromne štete. U Kirgistanu, na primer, grad Oš – gde je prošle godine na početku Aprilske revolucije poginulo oko 400 osoba u sukobima između Kirgistana i Uzbekistana – u rukama je bogatih ljudi koji su protiv demokratije. Diktatori koji su vladali Kirgistanom prethodnih 20 godina, Askar Akajev i Kurmanbek Bakijev, dopustili su da ilegalna trgovina procveta u južnom delu zemlje, u kome hara beda. Novi predsednik Roza Otunbajeva zahteva da policija i demokratska vlast kontrolišu ovu zonu, kako bi zaustavile crnu ekonomiju i polako normalizovale zemlju.

Posledice trgovine drogom su još vidljivije u najsiromašnijoj državi svilenog puta, Tadžikistanu: Feraro procenuje da svake godine oko 100 tona droge stiže do Dušambea, a to je otprilike količina koja podmiruje potrebe tržišta u Evropi i SAD-u za godinu dana. Bivša sovjetska republika ima oko sedam miliona stanovnika i polovina njih ima manje od 18 godina. Narko dileri često koriste kurire koji nisu napunili ni 14 godina, zato što po zakonu ne mogu da budu uhapšeni ako ih policija zaustavi. Mladi Tadžikistanci ne prevoze samo drogu do granice, često je i koriste, a to predstavlja veliku opasnost u zemlji u kojoj zdrastvenih struktura skoro da nema. Od 50.000 mladih koji se po statistikama drogiraju (ali ih ima mnogo više), 10.000 njih ima SIDU. Jedine ustanove koje pristaju da prihvate ove bolesnike su državni zatvori, koji naravno nemaju adekvatno lekarsko osoblje koje je u stanju da se suoči sa problemom.

Evropska unija je 1995. pomogla Tadžikistanu donacijom od 30 miliona dolara kako bi ova azijska zemlja poboljšala nadzor na granicama. U suštini se ništa nije promenilo i u decembru prošle godine Rusija je promovisala ugovor sa Pakistanom i Tadžikistanom koji omugaćava razmenu informacija o drogi i o kuririma. Teško je da takav ugovor može da zaustavi međunarodne mafijaške organizacije da nastave svoj posao. Savremeni svileni put će funkcionisati sve dok vlade zemalja centralne Azije ne uspeju da uspostave kontrolu nad svojim teritorijama u potpunosti i dok se ne iskoreni korupcija u vlasti. Da bi se to desilo, nužan je program ekonomskog razvoja koji bi omogućio veći životni standard stanovništva; da bi se to ostvarilo, potrebno je da velike svetske sile prestanu da gledaju na srednjoazijske države kao na sopstvene kolonije. Rusija, SAD i Kina su shvatile da je ova zona jako bitna za kontrolu naftovoda i puteva koji povezuju zapad i istok; zbog toga pokušavaju da prošire svoj politički i ekonomski uticaj na njih, a ovaj uticaj ima ogromne posledice: osim Kirgistana, sve srednjoazijske zemlje izgledaju kao protektorati, koji nisu u stanju da planiraju sopstvenu unutrašnju i spoljnu politiku. Ovakav stav sprečava da civilno društvo u ovim zemljama raste i, što je najgore, sprečava da stanovnici postanu građani. A tamo gde nema politčke svesti i aktivnosti, mafija se širi sve više i više, a droga cirkuliše bez većih problema.

Autor je lektor za italijanski jezik Univerziteta u Novom Sadu

Zemlje na svilenom putu

Avganistan: nakon svrgnuća talibanske vlade, država se priklonila islamskoj demokratiji. Službeno samostalna država, de facto je protektorat SAD-a. Vlada predsednika Karzaja nema kontrolu na severu države, gde se nalazi i grad Kunduz, u kome se skladišti sva droga koja se proizvodi u zemlji.

Tadžikistan: bivša sovjetska republika, postoji samo u geografskim mapama. Diktator Enomali Ramon kontroliše samo glavni grad. Zemlja je planinska i predstavlja prvu etapa puta droge ka Evropi. Opijati nisu samo glavni izvor prihoda, već su i veliki problem stanovništva. Mladi ljudi koriste drogu i SIDA se jako brzo širi. Tadžikistan je najsiromašnija i najopasnija država centralne Azije.

Kirgistan: jedina zemlja u bivšoj sovjetskoj zoni u kojoj postoji prava demokratija. Posle revolucije aprila 2010, predsednik Roza Otunbajeva je dala vlast Parlamentu. Vlada pokušava da prekine savremeni svileni put koji prolazi kroz Oš, grad u južnom delu zemlje. Kirgistan predstavlja nadu cele centralne Azije, ali je njegova demokratija jako slaba. Ostrvo parlamentarizma okruženo diktaturom, Kirgistan ima puno neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih.

Uzbekistan: droga koja ne prolazi kroz Oš je upućena ka Uzbekistanu. Jedan čovek vlada Uzbekistanom još od 1991, Islam Karimov, koji ima i međunarodnu podršku zato što se snažno suprotstavlja islamskom fundamentalizmu. Karimov ne dozvoljava da se opozicija u zemlji slobodno organizuje i u državi nema novinarske slobode.

Kazahstan: Nursultan Nazarbajev je doživotni predsednik Kazahstana. Narodna skupština postoji ali ne igra nikakvu konkretnu ulogu. Kazahstan ima odlične odnose sa Uzbekistanom i mnogi bilateralni dogovori garantuju ekonomsku saradnju između ove dve države. Kazahstan i Uzbekistan su zabrinuti zbog demokratije u Kirgistanu: predsednici se boje da će „demokratski virus“ zaraziti celu srednjoazijsku zonu.

Rusija: Moskva je jedno od glavnih svetskih tržista droge, koja se iz Rusije samo prosleđuje prema Belorusiji i Ukrajini. Međunarodna organizacija Evrazes garantuje da se svako dobro može slobodno kretati prema Belorusiji i svim ostalim zemljama „savremenog svilenog puta“.

Belorusija: politička hegemonija je čvrsto u rukama Aleksandra Lukašenka. 2010, posle izbora, na kojima je Lukašenko dobio 80 odsto glasova, opozicija je protestvovala misleći da je predsednik manipulisao rezultatima. OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) nije priznala Lukašenka kao predsednika, Evropska Unija je tvrdila da su izbori bili nelegalni, dok je Vladimir Putin odmah priznao i čestitao pobedu Lukašenku.

Ukrajina: glavni čovek Ukrajine je Viktor Janukovič. 2004. je izbila „narandžansta revolucija“ koja je sprečila da Janukovič bude ponovo predsednik. Revolucija nije donela prave promene kao u Kirgistanu i posle četiri mutne godine nasledstvo revolucije je potpuno nestalo u igrama i intrigama palata. Janukovič se vratio na vlast februara 2010. Ukrajina predstavlja vrata kroz koja droga ulazi u Evropsku uniju i poslednja je etapa „savremenog svilenog puta“.