Seča knezova i platana

 Tim povodom, u ponedeljak, negde na periferiji Orašca, po dubokom snegu, a kako li je tek bilo te davne 1804. godine, pre globalnog otopljavanja, na licu istorijskog mesta primećen je počasni građanin Marićevića jaruge, ministar vera u Vladi Srbije Šijaković Bogoljub, koji se uspentrao na binu postavljenu još za vakta Vojislava Koštunice, i uzvikunuo: „Došlo je vreme da vidimo ko je vera, a ko nevera. Tačnije, braćo i sestre, kucnuo je čas da vidite ko je ministar vera, a ko ministar nevera“.

Ministru Šijakoviću, istina, nije bilo lako – još kad se popeo na govornicu činilo mu se da polovina časnog skupa smatra da je proslava Dana državnosti u Orašcu ove godine upriličena kod Spomenika neznanom junaku, na Avali. „Brate, ko je ovaj neznani junak“ – prenosilo se od usta do usta mračnom jarugom, doduše, šapatom, dok Šijaković, ministar čvrst ko spomenik, nije razvio papirče s unapred spremljenim govorom, i krenuo izokola da objašnjava našu potrebu „da budemo narod među svetskim narodima, sa svojim likom, i obrazom, narod uzvišen, a ne ponižen“. Ministar je naknadnom redakturom izbacio sve delove govora gde se pominje EU, Evropa i unije bilo kog prefiksa, jer su mu njegovi prethodnici na odgovornom zadatku glavnog govornika centralne proslave Dana državnosti Srbije objasnili da je pozorišna publika u jaruzi vrlo prefinjena – na svaki pomen evropskih integracija vade buzdovan koji drže ispod jakne.

U jaruzi, međutim, svi veruju u boga, kralja i otadžbinu, tako da Kraljevina Srbija tamo svake godine pošalje prestolonaslednika lično, i on okupljene uvek iznenadi nekom novom rečcom iz bogatog vokabulara srpskohrvatskog jezika. Poput reči „prkete“ (preci). Republika Srbija, međutim, ima veće probleme od Kraljevine Srbije. Dugo analizirajući sastav tog čudesnog verujućeg monarhističkog skupa u ataru koji po službenoj DSS dužnosti pokriva legendarno aranđelovačko Udruženje „Naši“, Republika Srbija došla je do zaključka da će pravo oduševljenje među „Našima“ nastupiti kada se tamo glavom i bradom pojavi naš ministar vera, koji se pri tom zove Bogoljub. „Naši“, naime, veruju da je ministar vera u stvari ministar pravoslavlja. Međutim, izgleda da ga „Naši“ nisu doživeli ko Isusa Hrista, poznatog pravoslavnog svetitelja, niti ko Bogoljuba – i ministra vera su izviždali. Kad su ga prepoznali. Ali je on lakše izvukao živu glavi iz jaruge, jerbo je bio pokretljiv, pošto je bio sam. Niko drugi iz Republike Srbije nije ove godine (s)išao u jarugu među „Naše“ da uveliča najvažniji državni praznik u zemlji, ali je ministar Bogoljub ipak pokazao ko je tu (ministar) vera, a ko nevera. I treba mu odati priznanje.

Taj plezir učiniće mu sigurno kolege iz Vlade – prvi naredni odgovoran zadatak biće mu vođenje pregovora sa građanima koji su namerni da svojim telima spreče seču platana u Bulevaru revolucije, prema čemu će mu „Naši“ izgledati ko Hor bečkih dečaka. Platani su, inače, drveće. Znaju da budu toliko stari da pojedini od njih tvrde kako su lično preživeli seču knezova, Turke, Karađorđa, Miloša i nesrećnog Marićevića, po kome je nazvana ona jaruga kod Orašca. „I vidite, sve sam to preživeo, ali demokratija će mi doći glave. A ja sam se za to borio – cele devedesete proveo sam na ulici“ – izjavio je neformalni portparol tih platana, prvi levo od Markove crkve, kada je u četvrtak izjutra iz pravca Glavne pošte primetio masu junaka kultnog američkog horor filma „Teksaški masakr motornom testerom“. Koje je, prema izjavama očevidaca, lično poslao Dragan Đilas.

Gradonačelnik Beograda ovde je, uzgred, dežurna žrtva srpskog poimanja silogizma – znate ono – čovek je umom obdarena životinja, Sokrat je čovek, Sokrat je, dakle, umom obdarena životinja.Tako je Dragan Đilas spletom okolnosti gradonačelnik Beograda, Beograd je, spletom okolnosti, mesto gde povremeno moraš raseliti divlja naselja da ne bi pala „Gazela“, gde povremeno moraš iseći platane da ne bi nekome pali na glavu – i gde je tu silogizam? Ni u čemu, praktično. Osim što je za sve kriv Dragan Đilas.

Stvar s tim platanima je sledeća – kao što neki svakog 15. februara pohode Marićevića jarugu, a neki ne, tako ima žitelja Beograda koji povremeno prođu Bulevarom revolucije, i umesto da se dive izlozima, improvizovanim tezgama sa rumunskim boksericama („Naši“ bi rekli „bogsericama“) i kartonskim kutijama sa porno-filmovima – oni se dive platanima. Ima opet onih koji to drveće uopšte nisu primetili, jerbo se od drveća šuma ne vidi, dok neki dragi ljudi, da ne kažemo Draganovi ljudi, nisu rešili da ih iseku, i na njihova mesta posade nešto mlađe potomke iz familije dikotiledonih skrivenosemenica. I jedni i drugi, pak, uvideli su da su platani fantastični ljudi. Faktički – biti prijatelj platana postalo je „in“. Nešto kao Betmenov prijatelj. Svaki Betmenov prijatelj je i moj prijatelj, ko što je i svaki prijatelj platana i moj prijatelj – smatraju branitelji platana. Koji se iz (ne)poznatih razloga nisu pojavili na sečenju prvog. Jer je zakazano za pola osam ujutru kad sav pošten svet spava. Ali će doći na lice mesta čim se prva trula grana nekog prijateljskog platana (još se i rimuje) – otkači – i pogodi slučajnog prolaznika u glavu. Posle čega će masovno izaći pred Gradsku skupštinu. Da priupitaju onog zločestog Đilasa: „Što, čoveče, ne iseče na vreme one trule platane?“

Đilas ih je uputio na „doktore za drvo“. Jedan od njih, ministar ekologije Oliver Dulić, trenutno je sprečen da se bavi ovim platonsko-platanskim temama. On putuje na Bali. Sa sedmoricom saradnika, od kojih nijedan nije ministar vera. Taj putuje samo u Marićevića jarugu. Na Baliju je neka međunarodna ekološka konferencija, vrlo bitna za našu zemlju. Kad je Dulića novinarka B92 ovih dana priupitala zašto ih čak osmoro ide na Bali, on je u nedostatku dokaza i živaca doslovno odgovorio: „Pa nisam ja birao Bali, Azija daje zemlju domaćina. To je mogla da bude Turska, koja nam je u komšiluku i Kina, koja je isto tako daleko, to je moglo da bude negde u Majčinoj pa da idemo i tamo“. Samo, da je to u Majčinoj, zaboravio je ministar, ispalo bi mnogo jeftinije. Mi bi garant bili domaćini.