Siva eminencija Iraka

Masimo Kampanini: ISTORIJA SREDNJEG ISTOKA (4)

Autor Masimo Kampanini u ovoj knjizi (izdavač: Clio, prevela sa italijanskog Nela Britvić) razmatra najvažnije trenutke istorije i politike na prostorima poznatog kao Srednji istok, koje povezuje zajedničkim imeniteljima. Strateški važne zbog bogatstva naftom, razdirane složenim činiocima krize od Napoleonove ekspedicije u Egiptu i susreta s modernošću, preko reformi Osmanskog carstva i raspuštanja halifata, procesa dekolonizacije, rata 1967, Iranske revolucije, preuzimanja vlasti od strane Talibana u Avganistanu, palestinske intifade, sve do pada Sadama Huseina i aktuelnog sukoba u kome su suprotstavljene Sjedinjene Američke Države i Irak.

Pre svega, u okviru partije sve veću ulogu su imale sirijske verske (moglo bi se reći čak i plemenske) manjine, kao što su Alaviti i Druzi. To je dovelo do dubokih promena u vladajućoj grupaciji i do novih saveza. Paradoksalno je da je ova povećana transverzalna verska prohodnost u partiji olakšala put sekularizaciji, ali je takođe protiv sebe stvorila jaku islamsku opoziciju, koja će u narednim decenijama postati vrlo opasna. Drugo, revolucionarni i socijalistički duh sada je bio još naglašeniji i baasistička revolucija je htela da se priključi širim okvirima antiimperijalističkih revolucija Trećeg sveta. U tom smislu se može shvatiti otvoreniji i radikalniji anticionizam novih sirijskih vođa i njihova sve veća naklonost prema Sovjetskom Savezu u igri ravnoteža u Hladnom ratu. Predsednik Atasi je pojačao veze Sirije sa palestinskom gerilom, posebno sa organizacijom Al-Fatah, koju je osnovao i vodio Jaser Arafat. Antiizraelska propaganda postajala je sve glasnija, a broj pretećih i ratničkih govora sirijskih vođa sve veći; oni su izazvali strah Izraela, ali su u posebno nezgodan položaj dovodili Nasera, lidera arapskog sveta, koji Siriju pred mogućim sukobom sa cionističkim neprijateljem nije mogao da prepusti njenoj sudbini. Ovo je bio jedan od povoda za izbijanje trećeg arapsko-izraelskog rata 1967. godine.

U Iraku je takođe bilo potrebno dosta vremena i napora da partija Baas dođe na vlast, iako je njen irački ogranak osnovan veoma rano, već početkom pedesetih godina. Do prvog preokreta u savremenoj istoriji Iraka došlo je 1958, kada je u puču, pod vođstvom Abdulkarima al-Kasema, na Zapadu poznatog kao Kasem, konačno oborena hašimitska monarhija, što je bila završnica jednog dugotrajnog procesa. Setićete se da se dinastija Hašimita okitila krunom Iraka 1921. godine. Kralj Fejsal I (1921–1933), a zatim kralj Gazi (1933–1939) – koje su strane zemlje postavile na presto iz inostranstva – uporno su se trudili da dobiju legitimitet u novoj složenoj državi koja se, u svakom slučaju, mora prepoznati kao tipični kolonijalni „proizvod“. Fejsalovo delovanje zasnivalo se na dva osnovna načela: nastojanje da se ostvari prava nezavisnost od Velike Britanije i do najveće moguće mere uspostavi jedinstvo heterogenog iračkog društva. Ciljevi su potpuno izostali ili su samo sasvim delimično ostvareni. Zemlja jeste 1932. formalno stekla nezavisnost – prva od zemalja iz mandatnog sistema – ali je 1930. godine tadašnji premijer Nuri al-Said zaključio dogovor kojim su Britancima odobrena sva prava na korišćenje iračkih vojnih baza i infrastrukture i prava na neposrednu kontrolu nad vojskom, preko savetnika. S druge strane, ustavom iz 1924. Irak je zapravo postao parlamentarna monarhija, u kojoj je ipak bilo međupartijske dinamike, ma koliko prigušene i obamrle, ali to nije bilo dovoljno da se stvori koherentna nacija.

Glavna ličnost iračke politike pre i posle Drugog svetskog rata bio je Nuri al-Said – povremeno u ulozi premijera, povremeno kao „siva eminencija“ – koji je prikriveno upravljao ministarstvima na čijem čelu su bili njegovi odani sledbenici. Irak je tokom rata ostao uz Veliku Britaniju, iako je u aprilu 1941. tadašnji premijer Rašid Ali al-Kajlani pokušao da izvrši državni udar, koji je propao posle nekoliko nedelja. Razlog neuspehu ovog pokušaja nije bio samo brzi odgovor Engleza, koji se pretvorio u privremenu vojnu okupaciju zemlje, nego i to što su sile Osovine, nacifašističke Nemačka i Italija, kojima se Al-Kajlani priklonio rukovođen antibritanskim motivima, u suštini bile nezainteresovane. Malo posle toga na vlast se vratio Nuri al-Said, koji je u potpunosti bio naklonjen Britancima i s prekidima vladao sve do 1958. To su bile godine koje su potvrdile da stari problemi i dalje postoje, ali je bilo i novih. Irak je bio podeljeno društvo, u kome su čak i u politici odlučujuću ulogu imali plemenski patronati, mreže štićenika i privrženika, što je očigledno uticalo na slabljenje centralne vlasti. Nuri al-Said bi se u svojoj vladavini često pokazivao kao autokrata, ali osnova njegove vlasti bili su interesni savezi, uobičajeni u Iraku, odnosno parlamentarni „transformizam“, kako bi se reklo italijanskim političkim jezikom. Stabilnost zemlje bila je ugrožena, koliko šiitskim nezadovoljstvom u jednom sektaškom verskom sistemu, u kome su brojčano manjinski suniti i dalje držali glavne položaje u vlasti, toliko i sve oštrijim kurdskim separatizmom, za koga je bilo sve teže pronaći rešenje, tako da je vlada u Bagdadu i u narednim decenijama morala da vodi prave ratove da bi sprečila otcepljenje Kurda. Pored toga, potčinjenost Velikoj Britaniji bila je očigledna, a dogovor u Portsmutu 1948. godine, koji je naišao na glasno protivljenje u zemlji, samo je potvrdio engleske povlastice i nadmoć, koji su bili ozakonjeni sporazumom iz 1930. Što se tiče novih elemenata, oni se prvenstveno iskazuju u umerenoj privrednoj reformi tehnokratskog tipa, koju je pokrenuo Nuri al-Said, dok u trgovinskom bilansu sve veći značaj dobija crpljenje i eksploatacija nafte.

Nastavlja se