„Slagalica“ iz prve ruke

Vremenom, Fejsbuk je, posebno po povratku u Srbiju, stvarno počeo da mi oduzima previše vremena, pa sam ugasio profil, između ostalog i zato što je neko „provalio“ moju šifru, pa je nalog počeo da koristi isključivo za muvanje nepoznatih devojaka.

Pre otprilike dve godine, saznao sam da se na „fejsu“ pojavila aplikacija preko koje može da se igra ultrapopularni kviz Slagalica. U tom trenutku, imao sam samo dve opcije, ili da ponovo aktiviram profili i delim ga sa manijakom, ili da zaboravim na potencijalno zavisničku zanimaciju. Nekako sam „izbunario“ opciju tri, prema kojoj sam otvorio nov nalog na ime moje šesnaestogodišnje pudle Arčija. I sve je išlo kao po loju. Arči i dan-danas nema nijednog onlajn prijatelja, ali zato je svakodnevni učesnik i jedan od razbijača u internet verziji Slagalice, koja se od RTS-ove razlikuje samo po tome što umesto maskote Skočka koristi plagijatorskog Sovka. Pre nekoliko meseci, kada sam u Arčijevo ime osvojio neku od imaginarnih nagrada u nedeljnom takmičenju Slagalice, moja lepša polovina me je dobronamerno ukorila.

– Klipane, što ne ideš u pravu Slagalicu nego se iživljavaš tu na internetu – reče dok je ležala pored mene, po ko zna koji put gledajući u buljavog Sovka, kojim sam je terorisao sa lap topa.

– Mani me. Nemam vremena da se bakćem sa tim – odgovorio sam i ustao da izvedem deda Arčija u petominutnu večernju šetnju. Dok je on napolju obavljao svoje, razmišljao sam da možda ne bi bilo loše da se oprobam u realnoj Slagalici pošto sam pre skoro deset godina osvojio „Pitanja za šampiona“ na B92.

Kada sam se vratio u stan, ušao sam u kupatilo da Arčiju, po navici, operem noge nakon izlaska, a iz dnevne sobe se začulo: Prijavila sam te za Slagalicu!

Mislio sam da je neka šala i ubrzo zaboravio na celu priču. Desetak dana kasnije, neko me je pozvao na mobilni sa nepoznatog broja.

– Halo, Zoran ovde, da li je to Luka – izgovorio je nepoznati čovek.

U Danasu imamo neograničen broj onih koji se tako zovu, pa sam pomislio da me neko zove u vezi s poslom.

– Kaži, Zoki – odgovorio sam.

– Vi ste se prijavili za Slagalicu, pa da vidim da li ste slobodni sledeće srede da dođete na snimanje.

Znači nije zezanje. Odmah sam prelomio i pristao.

– Ja sam taj. Slobodan sam u sredu. Dolazim sigurno – odgovorio sam i pre nego što je Zoki stigao da mi kaže detalje i tačno vreme snimanja.

U utorak sam javio da sutra ne računaju na mene na poslu. Celu noć nisam spavao, ne zbog treme, već zbog neograničenog broja internet Slagalica koje sam odigrao, misleći da ću tako biti što bolje pripremljen za ono što me čeka ujutru. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Razmišljao sam i o tome da ću ako osvojim tekući ciklus, postati toliko popularan da će producenti sa Pinkove Farme u meni prepoznati potencijalnog učesnika popularnog „rijalitija“. Tamo je laka lova. Malo radiš, malo te kinje, ali zato dobijaš honorar svake nedelje. Još ako me narod zavoli, možda i pobedim u narednoj Farmi i eto, ni iz čega, „gajbe“ u Beogradu, bog da me vidi. Duga je bila ta noć.

Sreda ujutru. Konačno. Oktobarska kiša je lila kao iz kabla. Loš znak. Vozio sam ka studiju RTS-a na Košutnjaku i usput izbegao bar pet potencijalnih čukanja. Ja sam kriv. Tokom vožnje sebe sam video na Farmi kako muzem krave i za to dobijam kintu. Kada sam ušao u zgradu, portir mi je rekao da siđem sprat niže i da tamo sačekam. Seo sam u kožnu fotelju. U obližnjoj kantini uzeo sam sok u plastičnoj čaši koji me je koštao deset dinara. Blago onima koji rade u RTS ako su im ovolike cene u firminom restoranu.

Oko mene je bilo nekoliko mladih ljudi koji su izgledali uplašeno i uznemireno. Verovatno sam tako i ja delovao njima. Posle otprilike pola sata „čekićanja“ prišao nam je stariji čovek sa bradom.

– Jeste vi došli za Slagalicu?

Sjatili smo se oko njega, a on nas je popisao i odgovarao na sve što nas je zanimalo.

– Vi ste svi novi, a momak koga treba da pobedite je pokazao veliko znanje u prošloj emisiji. Baš će vam biti teško da ga smaknete – rekao je čovek sa bradom, kome smo se nadalje obraćali sa „Majstore“.

Odmerio sam potencijalne protivnike. Sad, kada su saznali da treba da pobedimo nekog genija, delovali su još uplašenije. Ušli smo u mračan studio gde je sve bilo spremno za snimanje, a Majstor je organizovao improvizovani žreb, kako bismo videli ko će prvi da izađe na megdan izvesnom Srđanu. Samo da ne izvučem broj 1, da neko drugi skine mrak protiv Srđana genija, pa bar da procenim šta me čeka.

Naravno, kada sam odmotao beli papirić, ugledao sam ogromnog keca.

– Znači, Luka, ti ćeš prvi – reče Majstor.

Tada sam iza sebe prvi put ugledao Srđana. Tip od četrdesetak godina, iz očiju mu šiklja znanje. Činilo mi se da je malo nadobudan.

– Ćao, protiv tebe igram – pitao je, a moj prvi utisak o nadobudnosti je odmah pao u vodu. Pričali smo malo. Lik je više nego zanimljiv i simpatičan. Ostala trojica, koji su izvukli veće brojeve od mene na žrebanju, seli su na improvizovane tribine.

– Evo je ova – reče jedan od njih.

U studio je ušla voditeljka, besprekorno obučena od glave pa skoro do pete, pošto je na nogama nosila roze pufnaste kućne papuče, koje je na licu mesta zamenila za štikle.

Snimanje je počelo. Voditeljka je predstavila Srđana, koji je sedeo na mestu plavog takmičara. Došao je red na mene.

– Luka, recite nam nešto više o sebi – rekla je.

Dok sam iznosio osnovne podatke, stajao sam pored nje i shvatio da je na štiklama visoka skoro isto koliko i ja, dva metra.

Počinje. Nemam tremu. Prva igra – slagalica, sastavljanje što duže reči od 12 ponuđenih slova. Tu sam dobar. Po ovoj igri kviz i nosi ime. On bira prvi slova. Imam reč „stative“, sedam slova. Malo. Gubim 0:14. Sad ja biram. Sastavio sam reč od deset slova – „pedagogija“. Tu reč imaju i on i kompjuter, ali ja dobijam poene pošto sam sad ja povlašćen. Super. Vodim 25:14.

Sledeća igra „Moj broj“. Tu sam tek dobar. Međutim, da li zbog Farme ili zbog razmišljanja o visini voditeljke, popustila mi je koncentracija i protivniku sam prepustio svih 20 poena. Opet on vodi 25:34.

Sledi igra pogađanja, kojoj sam zaboravio zvaničan naziv. Slična je asocijacijama. Imao sam više sreće. Sad ja njemu bežim 20 poena. Ako me posluži sreća i u sledećoj igri „Skočku“, napraviću, možda, nedostižnu razliku. Tako je i bilo.

– Odlično, Luka – rekla je voditeljka nakon što sam pogodio tačnu kombinaciju.

Sad imam prednost od oko 30 poena, a ostale su još dve igre.

Tada sam se opustio. Setih se da sam, pored one koju nosim, poneo još dve košulje za presvlačenje, pošto se snima pet emisija zaredom. Kad sam Srđana genija nadigrao, mogu da pobedim svakog.

Počinje peta igra „Ko zna, zna“, a ja već vidim sebe kako se presvlačim i kako prelazim na poziciju plavog takmičara. Malo pogađa on, malo ja, pa više on, nego ja. Potpuno smo izjednačeni posle pretposlednje igre. Žalim za izgubljenom prednošću, ali nemam puno vremena.

Počinju asocijacije, poslednja igra. Setio sam se parole iz reklame za Lav pivo „Ili jesi, ili nisi“. Ma mogu ja to. Dok sam se opasuljio, Srđan je otvorio prvu asocijaciju. Brzo u glavi računam da li mogu da ga stignem. Ali džaba. Pobegao mi je previše. Za 15 godina igranja košarke i pet godina u sportskom novinarstvu, hiljadu puta sam čuo stereotipnu parolu „hladan tuš„. Sad sam ga prvi put osetio na svojoj koži. Maštarenje o Farmi, o kravama, o honorarima… Sve je nestalo u jednom momentu. Pogodio je i drugu asocijaciju i dokrajčio me.

– Protivnik je bio izvanredan, odlučivale su nijanse, imao sam više sreće – rekao je Srđan posle pobede.

– Luka, bili ste odlični. Malo je falilo. Mladi ste, prijavite se ponovo – rekla je voditeljka, a zatim mi uručila utešnu nagradu, neku enciklopediju.

Nakon što sam onako smoren sklopio dve rečenice i zahvalio se na pozivu, kamere su se ugasile. Dali su mi neki papir da se potpišem, a za to vreme prišao mi je pobednik.

– Svaka čast – rekao je i postao mi još simpatičniji. Iskreno sam mu čestitao i poželeo da osvoji ciklus. Sa enciklopedijom pod mišku, krenuo sam posle hladnog tuša na hladnu kišu. Usput, na moje „Kad ću da izađem na televizor“, Majstor mi je dobacio da će upravo snimljena emisija biti emitovana tek za mesec i po dana, krajem novembra.

Nedelja uveče, 30. novembar. Emitovanje me je zateklo kod najboljeg druga. Nikome, pa ni njemu, nisam rekao da sam učestvovao u Slagalici.

– Džaba ti ovo znanje, kada te pobeđujem u šahu – reče Vuk, koji se i sam iznenadio kada sam posle šahovske partije okrenuo RTS 1.

Za tih dvadeset minuta, koliko je moj lik bio na nacionalnoj televiziji, dobio sam pedesetak SMS-ova od poznanika, prijatelja, familije….

Koliko je Slagalica stvarno popularna, saznao sam sutradan kada sam došao na posao. Apsolutno svi u Danasu su gledali slagalicu.

„Kako, bre, ono nisi znao; Osvetlao si nam obraz; Malo je falilo, jebi ga; Dobro veče, Lule…“, bili su neki od komentara… Najviše mi je prijao onaj od čistačice Zorke – „Bio si odličan“. Kratko i jasno.

Posle posla, krenuo sam autobusom kući.

– Karte na pregled – obratio mi se mlađi kondukter.

– Čekaj da je nađem – odgovorio sam, a on me je ponovo pogledao.

– Ti si onaj iz Slagalice, nema veze, uživaj!

Kada sam izašao iz autobusa, ušao sam u Maksi, ali sam i dalje sam bio pod utiskom susreta sa „busplusovcem“.

– Gledala sam te sinoć. Bio si super. Onaj je imao sreće – rekla je sredovečna kasirka koju sam do tada znao na zdravo-zdravo. Da li je moguće da svi gledaju Slagalicu? San o Farmi je ponovo počeo da živi, ali samo nakratko.

Sutradan, taman kada se sve stišalo i nakon moje jednodnevne slave, prišao mi je kolega Draža.

– Lule, aj napiši reportažu o Slagalici.

-Aj.

Ne brinite, Milka je dobro

Pri prvom susretu sa organizatorima Slagalice, upitao sam o zdravlju legendarne Milke Canić.

– Kako je Milka, nema je već neko vreme?

– Ne brinite, radi od kuće, sve je OK – rekla je žena koja je očigledno zamenjuje.