U zlatno vreme eks-Jugoslavije, u susednoj Bugarskoj, tada siromašnijoj od nas, kupovali smo „za džabaka“ hranu, odeću, belu tehniku i sve drugo, a potom ih uredno prenosili ili švercovali nazad. Tokom devedesetih, koje su kod nas bile tragične, tamo smo nabavljali uglavnom hranu.
Danas građani Bugarske, koja je članica EU i nešto je bogatija od Srbije, dolaze kod nas u kupovinu ili provod, jer smo malo jeftiniji, umemo dobro da „jedemo i pijemo“, kafane nam rade duže, a pušenje je najčešće dozvoljeno.
Nije se menjala samo činjenica da smo i tada i danas bili blisko povezani. Posebna veza, naravno, postojala je i postoji između ljudi u pograničnim delovima obe zemlje. Međusobne sličnosti povremeno smo umeli da zaboravimo ili ih stavimo u stranu, ali one nisu nestajale. Na takvu vezu i sličnosti ukazali su, sa svesnom namerom, i autori projekta „Ponovo otkrivanje: Novinarske tačke gledišta na kulturno-istorijsko nasleđe i prirodne znamenitosti u južnoj graničnoj oblasti Srbije i Bugarske“.
Projekat je sufinansiran iz Programa za prekograničnu saradnju Instrumenta za pretpristupnu pomoć Bugarska – Srbija. Zajednički su ga realizovali Centar za demokratiju i razvoj juga Srbije iz Leskovca, sa srpske i Novinarsko udruženje „Balkanski forum“ i Regionalni istorijski muzej iz Ćustendila, sa bugarske strane. Nedavno je okončan, a kroz njega je prošlo oko 60 novinara iz obe zemlje.
– Informacija je najvažnija, pogotovu u današnje vreme, a novinari je najlakše prenose drugima ako na licu mesta posete i vide ono o čemu izveštavaju javnost. Prosto je neverovatno koliko interesovanja su na internetu izazvale priče ili fotografije novinara, snimatelja i fotoreportera koji su prošli kroz projekat. Na sve strane možete pronaći delove naših tekstova, priloga ili slike sa tih putovanja. Sem toga, ovakvi projekti su dobri i za razbijanje stereotipa koje imamo jedni o drugima. Mi nesumnjivo još uvek imamo stereotipe o Bugarskoj, pa je ovo dobar način da se oni uklanjaju. Takođe, kroz dobro osmišljena putovanja i posete može se najneposrednije videti šta se dešava sa zemljama koje ulaze u EU, bilo da je dobro ili ne, što je za nas i te kako važno – kaže Ljiljana Stojanović, koordinatorka programa i predsednica Upravnog odbora Centra za demokratiju i razvoj juga Srbije.
U toku ovog projekta novinari iz Leskovca, Niša, Dimitrovgrada i Pirota su pored ostalog obišli Ćustendil, Pernik, Sofiju, Samokov, skijaške centre na planini Borovec i veličanstvenu Rilu, na kojoj je Manastir posvećen Jovanu Rilskom i najviši vrh na Balkanu Musala (2.925 metara). Obišli su i veći broj muzeja, kulturno-istorijskih spomenika, arheoloških nalazišta, manastira, crkava…
Učesnici „Ponovnog otkrivanja“ tvrde da su tokom ovih putovanja mogli još jednom i nepobitno da se uvere da ova dva naroda povezuju zajednička ili slična istorija, geografija, kultura, običaji, religija, pa i jezik. Veličanstveni Rilski manastir, na primer, koji je inače 1983. svrstan u Uneskovu listu svetske kulturne i istorijske baštine, svojevremeno je imao 50 metoha, među kojima su bili i oni u Skoplju, Nišu, Vranju i Pirotu. Crkve u Samokovu jedno vreme su bile pod jurisdikcijom Pećke patrijaršije. U Crkvi Sveta nedelja i danas počivaju mošti Svetog kralja Milutina, koji je uz Svetog Savu najpoštovaniji srpski svetac u Bugarskoj…
Takođe su se uverili da tranzicija ume svuda da ostavi ružne tragove, a da ulazak zemlje u EU ne može da ih izbriše, bar ne u kraćem roku. Po gradovima se mogu videti „propale“ firme i ljudi otvoreno govore o raširenom kriminalu i korupciji. Prosečna plata u zemlji ne prelazi 450 evra. Znatno je veća u Sofiji nego u Perniku, dok u Ćustendilu iznosi oko 250 evra. Sofija je počela ozbiljno da liči na veliki evropski grad, ka kojem stanovništvo u zemlji „hrli“, a jug zemlje je prilično zapušten, ruiniran i siromašan. Mesta na jugu sve su praznija, žitelji sve stariji, dok oni mlađi „beže“ ka glavnom gradu, Evropi ili svetu. Zvuči slično i već poznato?
Slične i kuhinje
Bugarska kuhinja je veoma slična srpskoj, ali i donekle specifična. Salata se servira pre glavnog jela a ne uz njega, insistira se na različitim čorbama i supama, a u jelu ima dosta povrća („zelencuki“). Meso se jede kao i kod nas, dok među slatkišima ima manje onih turskog prekla, a više onih „laganijih“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
