Slika dobre i plemenite duše

Zajednička Hristu, Muhamedu, Mojsiju, Budi, svim religijama i nacijama. Svi su je imali ispred svojih bogomolja, oko kojih su se okupljali, ali i u svojim domovima.

U pokušaju da preciznije definišu sofru, pojedini antropolozi su se služili analogijama, nepriličnim metaforama, raznim stilskim figurama, drugi više slutili nego što su izrekli.

Sofra se otima jeziku jer isuviše skriva, tajanstveno ćuti, podrazumeva, nagoveštava, nudi.

Sofra je univerzalni fenomen u kojem se očitava antropološka, karakterološka, etnološka, etimološka i filozofska dimenzija dragocene smislenosti naših običaja.

U ontološkom smislu, kroz nju se transponuje lice i naličje mikrokosmosa.

Ona nije samo biološka, još manje fiziološka činjenica; nije ni potreba ni potraga za hlebom. Sofra je uvek nedovršena igra, scena na kojoj se samo menjaju akteri, govori jednim jezikom, dobro poznatim i razgovetnim svim ljudima.

Ona je emanacija mira, skladnosti, poetske topline, uravnoteženosti; afirmacija vrednosti i večita pulsacija ljudske prirode.

U njoj se krije suptilna esencija čovekovog emotivnog, duhovnog i telesnog bića.

Ona je arhetip večnosti, prolaznosti, života i smrti.

Junakinja našeg i minulog vremena.

Iako bez biografije, ona ima svoju istoriju, zajedničku sa prirodom i ljudima.

Najvernije svedoči o duši naroda i o njegovoj iskonskoj prirodi, o životu, kako svakodnevnom tako i onom posebno značajnom za čoveka, jer za nju se mora sesti i njoj se pokoriti.

Bila je oduvek zaštitni znak kućnog gnezda, okačena na zidu kraj lampe, sa svojim borama i urezima, sa svojim pričama, koje ne bi mogli ispričati ni najmaštovitiji pisci.

Sofra ne treba ništa da dokazuje, ničim da se hvali, sem da se sobom ponosi.

Okupljanja za sofrom bili su najdragoceniji familijarni trenuci koji predstavljaju izolovanu i posebnu viziju stvarnosti svojevrsnog obreda, koji je ljudskoj civilizaciji imanentan od iskona.

U tim suptilnim pravilima međusobnog ophođenja znalo se ko prvi treba da sedne za sofru, ko sedi u čelu, ko sedi pored njeg, gde sede gosti, ko prvi uzima hranu i podiže čašu, kad se ustaje, ko služi.

Svaki ukućanin imao je svoje mesto, znala se hijerarhija odnosa.

Tradicija je nalagala da niko ne jede dok domaćin ne blagoslovi hleb, razlomi ga rukama i podeli ukućanima.

U brojnijim porodicama, kad ne mogu svi stati za jednu sofru, prvo su obedovali muškarci (velika sofra), pa žene, i na kraju postavljala se mala sofra za deca.

Po završetku obedovanja, niko nije ustajao dok se sofra ne raspremi.

U letnjim mesecima, kad se mnogo radilo, sofra se postavljala samo uveče, a zimi po nekoliko puta dnevno.

Ritual za sofrom pun je dostojanstva u kome se poštuje hleb i ostala hrana, domaćin, gospodar, autoritet.

Za sofrom su svi ravnopravni: ona nema kompleks krune, zvanja, titule, sile, veličine, snage, uma, lepote, godina.

Život pripada svima jednako, a za sofrom se to najbolje oseća.

Jesti sa nekim, što u najboljem slučaju znači deliti istu hranu, podrazumeva potpunu ravnopravnost i prijateljstvo.

Obedovanje za sofrom, ili podela istog obroka, je čin koji neosporno ukida svaku distancu i svaku hijerarhiju.

U literaturi ima dosta primera iz kojih se vidi da je deljenje jela nešto intimnije i socijalno značajnije od deljenja postelje.

Kad domaćica postavi sofru, sve se odlaže, ostavlja, zaboravlja. Ako ih je i bilo, tada nestaju nečiste i zle sile.

Sofri se predaje duša, koliko god da smo u velikom poslu, igri, meditaciji, relaksaciji.

Ona je hranila obične ljude, junake, ali i velike misli, genijalne stvaraoce, grandiozne umetnike.

Otkrivala je, mirila, kumovala, bratimila, uzdizala.

Na njoj se nalazilo ono što domaćin ima a gostu priliči.

Dok su za sofrom, ljudi gube osećaj za vreme, za reči, za stvarnost, za fantaziju, za greh, strah, čast, za moć, laž, postaju ponizni, skromni, milosrdni, kao da nisu posve u svojoj stvarnosti: oni su za sebe, u sebi i izvan sebe.

Gladan čovek je bez svoje polovine.

Sofra je bila razboj na kojem se plela narodna kultura, vaspitanje, etičke vrednosti, navike, najlepše šare u kompoziciji običaja.

Za njom se učilo lepom ponašanju, moralu, dostojanstvu, ali se i stvarala bliskost, srodnost i prisnost.

Uostalom, hrana je osnov svake kulture, ali i simbol životne radosti, zadovoljstva i međuljudske bliskosti.

Dok se obedovalo, malo se pričalo, ali ono što se kaže, bilo je veoma vredno i značajno.

Pored edukativne, sofra je imala i sakralnu dimenziju čoveka i porodične kulture. Ona sjedinjuje sve razlike, a oni koji su za njom, imaju savršen mir sa sobom.

Njena aura, sve sa slovenskim, orijentalnim i vizantijskim sadržajima i porukama, u romanesknim oblicima, veličanstvena je.

Ponekad je ličila na bajku, a naše majke na vile koje joj služe.

Za njom su nicale klice mnogih značajnih nacionalnih, državnih, literarnih, umetničkih, ali i onih najobičnijih svakodnevnih odluka i sudbina.

U miru i u ratu, u nemaštini ili blagostanju, bučno ili diskretno, sofra je davala mogućnost da se predahne, da se resetuje mentalna i energetska aura, da se posveti pažnja onima koje najviše volimo.

Iz svanuća, potrošenog dana, kad nemamo ništa ili imamo sve, za sofrom dobijamo svoje.

Tradicionalno, autoritet sofre ne podnosi teške reči polemike, svađe, sukobe, pa ni grdnju dece.

To se obavljalo pre ili posle, jer je obedovanje uzvišeno stanje posvećene budnosti i mudrosti, ali i najbolji učitelj umu i njegovom razmišljanju.

Kao čuvar prošlosti i stvar kreativnog i inovativnog, sofra ima karakteristike, kao nijedan drugi predmet u domaćinstvu, starostavnog, ritualnog, duhovnog, svečanog, integrativnog, odmerenog.

Bila je i ostala inspiracija mnogim pesnicima, slikarima, piscima, filozofima, ali i narodnim pevačima, guslarima.

Svaka je bila posebna i autentična, sa svojim identitetom i karakterom, taman kao što je svako ljudsko biće na planeti različito.

Poznate su naše božićne, badnje i slavske, seoske, varoške, pa bajramske, iftarske, svadbarske sofre i trpeze, ali i carske, kraljevske.

Bajramska sofra ima posebno značenje za muslimane jer je to prvi ručak koji vernici imaju posle ramazanskog posta.

Taj ručak je i centralna proslava Bajrama.

Za bajramskom sofrom okupljaju se domaćini, rođaci, komšije, prijatelji.

Za Badnji dan, Božić i porodične slave, sofre su bile pune raznoraznih đakonija i pića.

Sve dok se slavi, sofra se ne diže.

Sofra ima komunikativnu i socijalnu moć zbližavanja.

Ona je most preko koga se premošćavaju razlike, širi mir, ljubav, tolerancija, razumevanje.

Povezuje ljude, prošlost i budućnost; jedini predmet u svakom domu koji je u stanju da satima drži pažnju onih koji su za njom.

Bila je, ono što se danas naziva društvena mreža, gde su prijatelji uživo razmenjivali iskustva, analizirali pojave, planirali akcije.

Ona je neuništiva i neizbežna slika dobre i plemenite duše našeg čoveka, bratstva, plemena, sela, grada; ona se preliva preko svih ljudskih konvencija i životnih normi.

Miri emocije i telesne vibracije.

Bila je mesto iskoraka i povlačenja iz korita svakojake opasnosti; verodostojna dogma ljudske čulnosti i hedonizma.

Duboko utkana u memoriju, ona je dočekivala, dušu krepila, obraz (sa)čuvala.

Bila je poročna, zavodljiva, zanosna, istinska i pritvorna, jača od smrti, slabija od bolesti.

Pokazivala svu raskoš naših majki i domaćica, sposobnih i veštih da naprave radost za oči, dušu i usta.

Sofre su ličile na kaleidoskop mašte, cvetnu baštu prepunu najlepših jela, arome i ukusa.

Za takvom sofrom se uzdisalo, čeznulo, maštalo, sanjalo, a svaka fatamorgana nestajala.

Jednom rečju, sofra je ličila na antičku mudrost i našu epsku naraciju, sa mirisom vrline i ukusom veštine.

Uostalom, mirisi i ukusi koje nosimo iz detinjstva predstavljaju deo našeg kulturnog identiteta i tradicijskog sećanja.

Kao veliki etički fenomen, sofra je dostojna poštovanja i divljenja.

Zakletva sofre mi mnogo je značila, obećavala, garantovala, dileme otklanjala.

Kad majka grdi decu, kaže Da prosti ova sofra. Sofra sofri, kao generacija generaciji, ostavlja u zavet bolji svet.

Za sofrom se predaje svaki značajniji porodični amanet kako bi hleb i ostala hrana bili svedoci tome.

U meditativnom smislu, sofra ima snagu da relaksira, opušta, snaži, uzdiže, hrabri, ali i moć da lekovito deluje na one koji specijalitete na sofri doživljavaju kao nešto izuzetno.

Ona oslobađa energiju koja se pretače u raskoš svake duše, dajući ljudima neočekivan osećaj snage, pomažući da izađu iz sebe, da bistre i provetravaju glave.

Fenomenološki, lice sofre se može posmatrati i kao kult familije koja je živela na okupu, njene snage, sloge, mira, tolerancije.

To je brod koji porodicu uvek bezbedno nosi obali.

Ona je zajednički ram, simbolika tišine, bliskosti i osećajnosti.

Za njom se odvijao večiti dijalog čoveka sa samim sobom.

Neobjašnjiv je fluid bliskosti i srodnosti koji postoji između sofre i čoveka.

Ne postoji čvršća, iskrenija i intimnija veza od te, jer su njena nedra raskošna i topla.

Sofra je odana i pokorna, smisleno okrenuta i posvećena isključivo životu, napretku, bogatstvu.

Kad gladan čovek razmišlja o njoj, ima male ili velike nevolje. Tada sve postaje manje bitno i važno.

Koliko god se opirali i izbegavali da budemo njeni posvećenici, nećemo uspeti.

Ona je dostojna divljenja i zbog toga što u sebi skriva duboke naslage ljudske podsvesti.

Naravno, sofra nije savršena, ima mnogo mana i slabosti, ali uvek kad se postavi, odgovara na očekivanja ljudi.

Ispod sofre nema dodira ni kontakta.

Naše mudre majke nisu imale privilegiju današnjih žena da ispod stola nogom mogu upozoriti svoje muževe na neku njihovu manu, neopreznost ili grešku.

Ona je stvarnost i fikcija, svugde prisutna a nigde se ne oseća.

Govori glasom večnog nastajanja i predstavlja sponu između dva lica stvarnosti: vidljivog i nevidljivog, stvarnog i prividnog, gorkog i slatkog.

Ima karakteristike dihotomije: glad-sitost, siromaštvo-bogatstvo, prošlost-sadašnjost.

Nijedna zrelost bez nje nije stasala, svaka prava ljubav njom je krunisana.

Ona nas svakodnevno na čudesan i neobičan način veseli, raduje, ponekad maštovitošću i inspirativnošću iznenađuje, izgrađujući i ugrađujući sve to u percepciju kreativnog doživljaja, sa snažnim impulsom života.

Otklanja natruhe nervoze, uvodi nas u smirenje i drugačiji poredak stvarnosti.

Sofra je pozornica sreće, mudrosti, zavetnih poruka; smisao života i ljudskog postojanja; velika tajna i strast; magija snage; ravnoteža emocija; nepcima najdraža tema.

Nosi u sebi emocionalni život svojih likova; liči na devojačko kolo, na malo sunce, a može biti i raskrsnica.

Traži pažnju, pristojnost, nudi uzbuđenje; menja čoveka i njegovo lice.

Ona je delotvorna jer iznova stvara i oblikuje ljude koji ne prestaju da, iz dana u dan, budu njeni gosti.

San o životu se može razumeti, ali bez nje se ne može realizovati.

Njoj se čovek uvek vraća bez poziva i reči.

Sa njenog čela dizala se zdravica, upućivala dobrodošlica, najavljivala radost, čestitala nevesta, zet, Bajram, Božić, slava.

Nosi u sebi emocionalni život svojih likova i ima vrlinu da pamti i čeka, i to je njena snaga i moć.

Sofra je dokazala svoju milenijumsku vitalnost i nezamenljivost.

Ni u najtežim vremenima nije dopustila da se život i čovek obesmuče i zagube u maglama predrasuda, zabluda i bezumlja.

Bila je makar pedalj iznad života, uzvišena oaza mudre, pristojne, dragocene reči, najveličanstvenije tišine.

Vremenom, kao i ljudi, i ona se umorila od života.

Otela se ljudima i tako postala nešto drugo od onoga što je bila.

Polako i tiho je nestala, a sa njom i sve ono što je prirodno, normalno, uljudno.

Ako je nekad i imale svoje snove, sada je ostala i bez toga, jer su došli neki novi ljudi sa svojim snovima, koji vole imitacije svake vrste.

Kako je krenulo, biće to njihovo neostvarivo ostvarenje.

Razboj

Sofra je bila razboj na kojem se plela narodna kultura, vaspitanje, etičke vrednosti, navike, najlepše šare u kompoziciji običaja. Za njom se učilo lepom ponašanju, moralu, dostojanstvu, ali se i stvarala bliskost, srodnost i prisnost.