„Đavo nije toliko crn“: Šta će biti sa rashodovanim službenim psima Ministarstva odbrane?

Ispostaviće se, srećom, da terminologija ne determiniše ophođenje prema psima, iako se drugačije može tumačiti iz oglasa Ministarstva odbrane povodom prodaje „suvišnih i rashodovanih“ službenih pasa iz kasarne „Knjaz Mihailo“ u Nišu, a koji je blago rečeno – razbesno dobar deo Srbije, posebno kinofile i ljubitelje životinja.

Građani su u oglasu pozvani u kasarnu da pogledaju „robu“ koja je na sajtu Ministarstva sortirana prema godini starosti, rasi i ceni. Od 400 do 3.000 dinara se kreće obučeno stvorenje, koje je lojalno i neupitno spašavalo ljudske živote, kako u nedavnom zemljotresu u Turskoj, tako nekad i na terenu na Košarama.

Ipak, prema mišljenju kinologa Dr Nenada Milojevića, bivšeg načelnika Centra za obuku i dresuru službenih pasa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, „đavo nije toliko crn“.

On navodi da će najveći broj tih pasa završiti kod ljudi koji su i do sada brinuli o njima, a da je oglas raspisan jer ne postoji zakonska mogućnost za udomljavanje, te se zato i „prodaju“ po simboličnoj ceni.

– Ne možete odbraniti upotrebljeni vokabular Ministarstva. Bilo ko, ko je iskreni zaljubljenik u pse je njime uznemiren, međutim, apelovao bih da se ne vodimo slepom ostrašćenošću. Lično poznajem Centar za obuku pasa u Nišu i zato napominjem da oglas nema nikakve veze sa njima. Vojska jeste jedan rigidan organizam i nju čini disciplina i higijena, još iz starih vremena i prinuđena je da koristi propisanu terminologiju. Ipak, zar vi stvarno mislite da oficiri, podoficiri i vojnici koji su želeli da rade sa psima, ne znaju da je 500 dinara ništa za životinju od 40 kilograma, pa i da je prodaju na kilo – ukazuje kinolog pojašnjavajući da je stvar u tome što vojska ne može da poklanja, pa tako ni da udomljava, svoju „imovinu“, jer se to dodatno komplikuje birokratijom, te je zato, za simboličan novac, rešila da udomi životinje, koje na kraju većinski usvoje isti oni ljudi iz vojske koji su o njima i brinuli.

– U vojsci rade stručnjaci koji su procenili koje jedinke mogu, a koje ne mogu biti udomljene, u zavisnosti od „specijalnosti“ za koje su spremane. Duboko verujem u to i bio bih u šoku da nije tako, jer poznajem te zaljubljenike u svoj posao. Za očekivati je da će ti ljudi, na kraju, prilikom dolaska zainteresovanih udomitelja/kupaca svakako razgovarati sa kandidatima za kupovinu pasa, procenjivati ih, videti da li imaju iskustva i kapaciteta da psa udome, jer sama želja da udomite psa, posebno vojnog, može biti i put do pakla popločan dobrim namerama. Zato je insinuacija da će neko za rođendan detetu kupiti psa starog 10 godina, koji je bio pronalazač mina, za 500 dinara, samo ružna karikatura. Ja sam i dalje ubeđen da će najveći deo tih pasa biti udomljen u krugu ljudi koji su sa njima proveli deo svog radnog veka – zaključuje Milojević.

Milojević dalje objašnjava da, kao i pas, i reč „ujeda“, a nas je „capio“ birokratski jezik.

– Reč je mač i javnost je opravdano povređena. Iza jednog nesretnog vokabulara stoji gaf koji ili nije pogledala ili je odobrila recimo Uprava za odnose sa javnošću, a iza toga može se sa druge strane učitati politička nota, jer je upitno i to da li je oglasom neko želeo da skrene fokus javnosti na nešto efemerno – zapaža Milojević, dodajući da bi u rovitoj situaciji kao što je naša, narod mogao iskoristiti izreku da „za dobrog policajca, koincidencije ne postoje“.

– Niko nama ne brani da za par hiljada udomimo psa, javnost brine istrošen, ishaban, „rashodovan“ jezik. Pas je u vojsci „zaveden“ kao „biološki instrument“. U vojsci svaka stvar mora da bude u koordinaciji sa drugom i to deo populacije vređa, ali je tako. Vrlo slično je i u drugim vojskama, ne možemo da živimo van civilizacije. Ta „opasna pokretna stvar“ je pristala na simbiozu staru 33.000 godina (toliko dugo pas i čovek prema arheolozima žive zajedno, i zvanično je to najduža simbioza dva sisara). Nas je iz takta izbacio ton ovog oglasa, jer se krećemo sa krajnje leve – na krajnju desnu stranu, krećemo se od toga da nam je „pas spašavao živote“, pa sve do toga da je „pas krvoločno izgrizao dete“. Dakle, novinari u potrazi za klikom koriste naša osećanja i poigravaju se sa tim – pojašnjava Milojević.

U vezi sa manipulacijom emocija, kinolog ističe i pogodnu dimenziju -psihološku zamku koja leži u činjenici da su ljudi, kada su u pitanju psi, skloni antropomorfizmu.

– Pas je danas sociološki fenomen, supstitut za (još) nedošlu ili otišlu decu, partnera, aksesoar, emotivna podrška i terapeut ljudima, a ja sam jedan od onih koji se šale da će Treći svetski rat pokrenuti sukob između onih koji vole i koji ne vole pse. U društvu vlada podeljenost, ja ću se kao čovek koji voli pse, uvek prvo boriti za decu, ljude i socijalni boljitak, pa tek onda za pse, jer ako je tok borbe obrnut, duboko sam uveren da čovek ima problem u strukturi ličnosti – pojašnjava Milojević, podvlačeći da smo pogrešno i ostrašćeno isčitali situaciju, jer u društvu punom otuđenja, u kome ljudi više nisu kadrovi nego resurs i koje se prema čoveku ophodi kao prema uglju, uz napomenu – da smo za to glasali, za taj bezobalni kapitalizam, Milojević uviđa da su „ova današnja deca pronašla analognu tehnologiju“ i da za njih bezosećajan način komunukacije, vojnički tačan više nije prihvatljiv – zaključuje Milojević.