Sokrat iz Kopenhagena

 No ovde valja odmah dodati da su egzistencijalističku filozofsku poziciju Niče, Jaspers, Hajdeger, Žan-Pol Sartr i Albert Kami ipak drugačije koncipirali od njega. Pitanje samoodređenja individue bilo je u središtu njegovih filozofskih promišljanja. Kao što je život danskog filozofa i teologa Serena Abija Kjerkegora (5. maja 1813 – 11. novembra 1855), tako je i njegov glas bio pregnantan i provokativan, inspirativno utičući ne samo na filozofiju i teologiju, već ravnom merom i na književnost – kako liriku, tako i prozu – u luku od Henrika Ibzena, Avgusta Strindberga, Rajnera Marije Rilkea, preko Tomasa Mana, Franca Kafke do Maksa Friša.

Quid est veritas? Na to pitanje bi Kjerkegorov odgovor mogao apodiktički glasiti: subjektivnost! Za Kjerkegora postoje tri sfere, odnosno stadijuma čovekove egzistencije: estetski, etički i religiozni.

Estetski stadijum – u ovom, elementarnom stadijumu čovek živi u neposrednoj datosti čulnih opažanja/doživljaja kroz koji se iscrpljuje motiv njegovog delovanja. On postoji sasvim nereflektirano, bez jasne svesti o samom sebi. U tome se sastoji i latentna beznadežnost koja se ispoljava u osećanju da je čovek sapet u negve čulnog i da je zavisan od spoljašnjeg sveta. Čovek u ovom stadijumu još nije spoznao razliku između imanentnosti i transcendentnosti. Put ka saznanju u ovom stadijumu Kjerkegor naziva ironijom. Time što je prema samom sebi ironičan odnosno distanciran, čovek doseže drugi stadijum.

Etički stadijum – u ovom stadijumu čovek sebe identifikuje kao imanentno i transcendentno biće u kome je razlika između tela i duha jasno reflektirana. Postepeno počinje da saznaje da je on pretežno imanentno biće i da spoznaja transcendentog ostaje bez jednoznačne spoznaje uzroka odnosno kauzaliteta transcendentalnog načela u sebi. On sve jasnije saznaje da stoji nasuprot Apsolutnom odnosno Bogu, koji je uzrok beskonačnosti i slobode u čoveku.

Religiozni stadijum – u ovom stadijumu prihvata čovek svoj praiskonski zakon bivstva pred Bogom pred čijom beskrajnom egzistencijom on postoji kao samosvesno biće. Otuda je čovekov cilj da stupi u egzistencijalnu svezu sa Bogom. Ta sveza nastaje samo kroz veru odnosno ukrštaj vere i uma. Sa nesaznajnosti svaki diskurs o Bogu mora biti negativan, apofatički. Pošto čovek nije u stanju da racionalno spozna Boga, otuda je kroz Otkrovenje (nadvremenost u vremenu, transcendentalno u imanentnom, beskonačno u konačnom), taj paradoks omogućen. Kroz akt vere moguć je jedini put ka saznanju sebe samog. Kjerkegor je zastupao nekakvo sui generis hrišćanstvo, koje je bilo oslobođeno svake istorijske relevantnosti i lišeno svakog institucionalnog autoriteta. On je institucionalni autoritet crkve u Danskoj demonstrativno prezirao. Pastori su za njega sluge Mamona. Njega je zanimalo isključivo egzistencijalno doživljeno hrišćanstvo, čiji se prirodni izraz, otelovljen na idealno-tipičan način može kod Sokrata susresti, kao i mogućnost da se odnos večnosti u čovekovoj duši prema transcendentnoj večnosti rekonstruiše. Hajdeger i Vitgenštajn u ovakvim Kjerkegorovim pozicijama videli su izraz latentnog ateizma.

Kjerkegor se rado i obilato služio različitim noms de plume odnosno pseudonimima -Johannes Climacus, Victor Eremita, Johannes di Silentio, Constantin Constantius, Vigilius Haufniensis. Pri tome nije reč o nekakvom ekstravagantnom literarno-fikcionalnom programu kroz igru maski, već o neprozirnim dubinama njegove psihe sklonoj sumnji (de omnibus dubitandum est) i pesimizmu, sveodređujućoj sili njegove melanholije i njegove svojevrsne religioznosti. I u onim spisima koje je pod sopstvenim imenom objavio, kao što su besede i homiletički spisi, nije se obraćao zajednici, već individuama, ističući da spasenje nije „transcendentna blagodat“, već da je ono moguće samo kroz „sopstveni udeo i napor“. Kjerkegor je bio konsekventan mislilac. Njegov izraženi individualizam bio je uzrok raskinutoj veridbi sa Reginom Olsen, samo nakon jedne godine, stupivši time u sukob sa protestantskom crkvom Danske. U zenitu stvaranja, tek četrdesetodvogodišnjem, na ulici mu je, 1855. u Kopenhagenu, naprasno pozlilo. Ne zna se pouzdano da li je tome uzrok bio srčani udar ili moždana kap od čega se više nije oporavio. Ponuđeno pričešće na samrtničkoj postelji odbio je, svedočeći, kao i njegov spiritus rector Sokrat, konsekvetni otpor institucionalnom autoritetu crkve. Kjerkegorovi najpoznatiji spisi su Strah i drhtanje, u kome su sadržani fundamenti njegove antropologije, O pojmu ironije, Ili-ili, Filozofske mrvice, Dnevnici. Kjerkegorovo delo je, za njegovog života, ostalo bez vidljivog uticaja. Tek je posthumna recepcija njegovih spisa ostavila dubljeg traga kako na teološku misao, na krug nemačkih teologa u okruženju Karla Barta, Emila Brunera i Rudolfa Bultmana sa svojim biblijsko-egzegetičkim programom „demitologizacije“ pod imenom „dijalektička teologija“, tako i na filozofiju. Tradiranje i odraz njegovih ideja može se pratiti i u dijaloškoj filozofiji Franca Rozencvajga, Martina Bubera, Gabrijela Marsela, a nadasve kod egzistencijalističkih filozofa Jaspersa, Hajdegera, Sartra, kao i u potonjoj kritici društva u spisima Adorna i Bloha. Jaspers ga je, uvršćujući ga rame uz rame sa Ničeom, držao za jednog od najvećih psihologa.