Solidarnošću protiv mašinerije: Novo pismo profesora studentima

Dragi studenti,

Jedan od najvažnijih lajtmotiva vaših protesta je solidarnost. Pod tim imenom je u Poljskoj osnovan radnički sindikat 1980. godine, koji je pokrenuo štrajkove i mirne proteste koji su na kraju srušili komunistički režim. Vlast je pokušavala da uništi sindikat represijom, hapsila i zatvarala vođu Leh Valensu, koji je za ovaj nenasilni pokret 1983. dobio Nobelovu nagradu za mir.

Tajna uspeha Solidarnosti u Poljskoj je u ideji solidarisanja radnika iz različitih fabrika i industrija da štrajkuju i onda kada se nije radilo o njihovim ličnim interesima, nego o interesima drugih radnika. To je brzo omasovilo pokret jer, koliko god je komunistički režim na rečima podržavao radničku klasu, u stvarnosti su poljski radnici živeli u bedi.

Na prvim (polu)slobodnim parlamentarnim izborima 1989. godine Solidarnost se registrovala kao politička stranka i pobedila u delu izbora koji je bio slobodan. Režim se nastavio urušavati i doživeo konačni pad na predsedničkim izborima 1990. godine, a Valensa je 22. decembra postao prvi predsednik slobodne i demokratske Poljske.

Moć solidarnosti da sruši jedan autokratski režim je razlog zbog kojeg je ta reč visoko na spisku zabranjenih reči Nepomenikovog režima. Vi ste započeli blokade iz solidarnosti prema žrtvama novosadske nadstrešnice. Prilikom odavanja pošte studenti FDU su doživeli napad i onda su se iz solidarnosti pridružili studenti drugih fakulteta i univerziteta. Sa vama su se ubrzo solidarisali i profesori, a onda je solidarnost pokazalo na stotine hiljada građana koji su učestvovali u vašim protestima. Nakon hapšenja i pritvaranja studenata i drugih građana, usledili su protesti solidarnosti za njihovo puštanje na slobodu.

Brojne geste i skupovi solidarnosti održani su i u celom regionu. Sa zagrebačkog skupa solidarnosti pojavila se parola „Jedan svijet, jedna borba“ – koja se više puta pojavljivala na društvenim mrežama i protestima širom Srbije.

Ta parola se pojavljivala i na drugim skupovima solidarnosti sa studentskim protestima u Srbiji koji su se održavali u celoj Evropi, od kojih su najveći bili u gradovima kroz koje su prolazili biciklisti i maratonci na putu za Strazbur i Brisel. Nepomenik je sve to nazvao „obojenom revolucijom“ upravo jer ga najviše plaši reč solidarnost, a celu mašineriju je ustrojio tako da burno reaguje na takve geste solidarnosti. A čvrsti dokaz o obojenoj revoluciji je iznela Ana Brnabić – to je ona čuvena „blokadna kuharica“ koja jeste potekla iz Hrvatske i koja je inspirisala plenumsku demokratiju u okviru vašeg studentskog pokreta. Režimu je ona poslužila za masovno etiketiranje svih vas kao Ustaša. I Ana Brnabić je potekla iz Hrvatske, pa šta?

Prisetimo se onda kako je u januaru ove godine Nepomenikova ambasadorka u Hrvatskoj Jelena Milić demonstrativno napustila tradicionalni prijem povodom pravoslavnog Božića u Zagrebu. Događaj koji je iznervirao mašineriju je bila dodela nagrade Svetozar Pribičević za unapređenje hrvatsko-srpskih odnosa – književnici Jasminki Petrović i reditelju i scenaristi Radivoju Raši Andriću – za predivnu knjigu i film „Leto kada sam naučila da letim“ o „posledicama rata u životima nekada velikih i vitalnih hrvatsko-srpskih porodica“. Na prijemu je pročitano njihovo pismo koje završava rečima: „Hvala deci širom regiona koja vide dalje i lepše od nas. I hvala mladima u Srbiji koji nas ovih dana uče kako se leti i kako se svetli.“ Ambasadorka Milić je na te reči reagovala izjavom da su na prijemu nazvali njenu zemlju tiranijom, a predsednika i državni vrh ubicama.

Time je režim raskrstio i sa predstavnicima Srba u Hrvatskoj, koji očigledno nisu pristali da budu Nepomenikove marionete.

Onda je režim krajem januara bez obrazloženja proterao pet hrvatskih državljanki sa radionice Erste fondacije u Beogradu. Izmišljeno obrazloženje je objavio Alo: da je tih 5 Hrvatica spremalo demonstrante „krčkanjem“ „blokadne kuharice“ u Beogradu. Time je režim poslao poruku da iz Hrvatske niko ni ne pokušava da se solidariše sa studentima jer ga čeka odmazda proterivanjem i zabranom ulaska u Srbiju. Nisu uspeli u tome jer su se i posle toga održavali skupovi solidarnosti u Hrvatskoj – poslednji ispred ambasade Srbije u Zagrebu 1. novembra kada se odavala pošta za žrtve novosadske nadstrešnice.

Ali režim je hteo i da spreči obrnutu situaciju: da niko ni iz Srbije ne ide u Hrvatsku. Za to su poslužila hapšenja i pokretanje montiranog procesa protiv 12 aktivista STAV-a i PSG-a tačno u momentu dok se njih šest nalazilo na konferenciji u Hrvatskoj. Ali videćemo da ni u tome nisu uspeli.

Ministar Boris Bratina je pre par dana unezvereno na televiziji Informer rekao da Hrvatska „mora da plati teritorijom“ za svoje istorijske zločine. Morala je to biti neka velika solidarnost koja je iznervirala Nepomenika da pošalje svog ministra informisanja i telekomunikacija da na televiziji plače za hrvatskom teritorijom. Ja sam našao dve.

Prvo su pre dve nedelje pomenuti srpski studenti u izgnanstvu u Hrvatskom novinarskom domu u Zagrebu podelili regionalne novinarske nagrade „Srđan Aleksić“ Barbari Matejčić (Novosti), Mili Vukčević (TVCG), N1 Srbiji i specijalnu plaketu Novosadskoj grupi novinarki i novinara. Tu plaketu je primio Aleksandar Latas, a Informer ga je za to proglasio „glavnim trovačem tajkunskog Danasa“.

A onda se prošle nedelje u Zagrebu održala konferencija REKOM-a u organizaciji beogradskog Fonda za humanitarno pravo. Kako izveštava informer, bila je to „Ustašijada u režiji blokadera! Pun autobus srbomrzaca otišao u Zagreb da ruši državu“ – objavljujući 32 imena sa spiska dostavljenog sa granice uz više članaka o tom događaju i prljave komentare na TV informer. Nasuprot tome, izveštava profesorka Svetlana Slapšak u Peščaniku (16.12.2025.) kako ju je ta konferencija ostavila bez daha i prepuna dojmova govori o susretu studenata iz izgnanstva i njihovih prijatelja koji su doputovali u tom autobusu. Piše kako su sa njima tamo bili i studenti iz Hrvatske, kao i profesori iz Srbije i Hrvatske, a ceo tekst zrači solidarnošću.

Među objavama sa te konferencije na društvenim mrežama, zapela mi je za oko izjava studenta iz Novog Pazara:

„Rođen sam 2003., to je godina u kojoj je ubijen premijer Đinđić. Otac mi je kao mladi JNA ročnik bio unovačen u vojne jedinice koje su 1991. napale Dubrovnik. O tome je vodio dnevnik. Taj dnevnik nosim svaki dan u svom rancu, i to kao stvarni teret, zalog bolje budućnosti za sve ljude na ovim prostorima.“ To su reči koje nas danas ostavljaju bez daha, a koje guše režim izrastao na zlu iz prošlosti.

Recept za pobedu protiv režima je samo jedan: solidarnost i onda kada se ne radi o tebi. A sada se radi o Državnom univerzitetu u Novom Pazaru koji režim pokušava da ugasi. To je odmazda vlasti za simbol solidarnosti zagrljenih studenata Save i Nadije na slici koja je obišla region.

Solidarnošću protiv maširenije! „Jedan svijet, jedna borba“ – „Novi Pazar je svijet“. Vidimo se 21. decembra!

P.S. – Basara mi bukvalno celu radnu nedelju piše u Kuriru (kolumne 15.,16.,17.,18…. decembra), lepo od njega jer svaka kritika je dobrodošla. Izvinjavam mu se što ne stižem da odgovorim, ali nije rekao kako vidi ustavotvornu skupštinu sada (a ne 15. marta ili 5. oktobra).

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.