Sporna pitanja se prebacuju na drugi nivo

Prema njegovom opisu, kada je kolona automobila prošla kroz Beograd, gost je smešten u Beli dvor, a onda je produžio na Avalu gde je položio venac na grob Neznanog junaka. Onda su počela iznenađenja. Umesto da se vrati u Beli dvor, Nikson je iznenadno skrenuo i poveo kolonu prema gradu. Kod „Londona“ je kolona stala. Američki predsednik je iskočio iz kola i popeo se na haubu automobila. „Za naš ukus to nije baš jako dostojanstven potez. Ubrzo se oko kola sakupila veća grupa Beograđana pošto se sve dešavalo na uvek punoj Ulici maršala Tita. Našla se i jedna lepo obučena beba koju je majka dala Niksonu. Kamere su radile. Produžili smo do Balkana. Tamo je Nikson ponovo izašao. Ponovilo se isto kao i kod „Londona“, zabeležio je Crnobrnja demonstraciju neposrednosti američkog predsednika.

Obostrana hladnoća

Ovonedeljna poseta potpredsednika SAD Džozefa Bajdena u poređenju sa ovom od pre četiri decenije već golim okom pokazivala je stanje u odnosima dve zemlje, iako se mora reći da je reč „samo“ o potpredsedniku, a ne o predsedniku SAD. Američki gost je, vozeći se pustim beogradskim ulicama sa kojih je prethodno odstranjeno sve što hoda, mogao steći utisak da je netom došao u Severnu Koreju. Poseta je svedena na establišment i razgovor u veoma uskom krugu. Činjenica da nije primenjen fleksibilniji pristup koji je mogao da se vidi pre neku godinu u Tirani ili prošle godine u Zagrebu, te da je američki zvaničnik apsolutno bio izolovan od svake veće grupe ljudi, govori da „red cell“ Srbiju svakako još ne svrstava u grupu prijateljski nastrojenih zemalja. Jasno je i zašto je velikim delom to obostrano osećanje. „Vašington post“ nazvao je to „hladnim dočekom“.

Može li se očekivati da u takvom ambijentu izraste „istorijski preokret“ u odnosima dve zemlje? Upravo u toj veoma vidljivoj razlici nalazi se nesrazmera u doživljaju američke politike u Srbiji i ambicioznih namera koju je najavljivala retorika američkog potpredsednika u Beogradu. Pre dolaska, američki zvaničnici su pokušali da okarakterišu ovu posetu kao želju za „produbljivanjem“, „resetovanjem“ i „novom etapom“ u odnosima. Sjedinjene Države, naravno, govore o potrebi da se „podvuče crta“ u odnosima dve zemlje. Američki potpredsednik u Beogradu je govorio o „novim odnosima“. Objašnjavajući za motive dolaska već posle 100 dana administracije predsednika Obame, Bajden je rekao da su „osetili da je veoma važno u ranoj fazi administracije da dođemo na Balkan, u Srbiju i demonstriramo našu rešenost za snažne i nove odnose između Sjedinjenih Država i Srbije“.

Tri različita Bajdena

Tokom balkanske turneje mogli smo da vidimo tri različita Bajdena: pretećeg u Sarajevu, popustljivog i ozbiljnog u Beogradu, trijumfalnog i skoro herojskog u Prištini. Ako bi moglo da se ocenjuje šta je američki potpredsednik ostavio iza sebe u Beogradu ili šta bi trebalo da ostavi, to je svakako nekoliko elemenata koji ukazuju na stvarnu mogućnost oblikovanja neke vrste „specijalnih odnosa“ Srbije i Sjedinjenih Američkih Država. Sada, međutim, nije reč o zaboravljanju prošlosti, nego o prekomponovanju sleda događaja kojim će se malo izgubiti u kauzalnosti i objašnjavanju šta je do čega dovelo. Odnosi će biti upakovani u posebne „fajlove“, gde će u jednom od njih biti i sva neslaganja između Srbije i SAD. Kada se „podvuče crta“ mogu da opstanu „specijalni odnosi“ u kojima će postojati „slaganje u neslaganju“. Sporna pitanje, naime, postojaće i dalje, ali će biti prebačena na drugi nivo. Skoro da bi se moglo reći da je nastupio čas kada se pristup u politici uslovljavanja Srbije i Zapadnog Balkana znatno menja, budući da se u Bajednovom nastupu nalaze naznake, ako ne takvog zaokreta, onda svakako inovacija u pristupu Srbiji. Refleks ovakvog pristupa može biti činjenica da pitanje Ratka Mladića u saopštenju potpredsednika SAD stoji neočekivano na niskom mestu, skoro da je dotaknuto usput, poput prisećanja „of course“.

Potpredsednik je u svom pisanom obraćanju u upadljivo delikatnom stilu, govorio o želji SAD da „produbi saradnju sa Srbijom kako bi pomogla u rešavanju problema regiona i da pomogne Srbiji da bude snažan, uspešan demokratski član evroatlantske zajednice“. U sledećem pasusu objasnio je da su Evropljani i Amerikanci generacijama radili na izgradnji celovite, miroljubive i slobodne Evrope u kojoj je sada jugoistok Evrope deo koji nedostaje, a Srbija je „centralna za budućnost jugoistočne Evrope“. Već u sledećoj rečenici, on je objasnio da region ne može potpuno da uspe bez „konstruktivne i vodeće uloge Srbije“, a onda učtivo za utemeljivača tog puta imenovao svog sabesednika, predsednika Srbije Borisa Tadića. Dodao je zatim da se govorilo o „bitnoj ulozi koju Srbija igra u regionu, ali i šire“.

Saglasnost o neslaganju

Potom je prešao na pitanja oko kojih ima neslaganja. „Prvo je Kosovo. Predsednik mi je privatno rekao ono što javno govori. Ja verujem da možemo da se složimo da se ne slažemo, znajući da imamo razumna očekivanja jedni od drugih. Sjedinjene Države ne očekuju, naglašavam, ne očekuju da Srbija prizna nezavisnost Kosova. To nije preduslov za naše odnose ili našu podršku da Srbija postane članica Evropske unije“, saopštio je američki potpredsednik. Bajden je konstatovao i da „priznavanje razlika i nalaženje konstruktivnog puta delovanja predstavlja jedan deo obnove naših odnosa“. Ne može se reći da ova izjava ima dodira sa onom kada je sovjetski lider Hruščov stigao na Brione i saopštio Titu da prihvata vlastiti put Jugoslavije, ali u opštem tonu ima nečega što dozvoljava dovođenje u vezu ove dve istorijske situacije. Bajden je prihvatio, odnosno Sjedinjene Države su prihvatile da Srbija povodom Kosova gradi vlastitu politiku i da ima vlastiti put koji može i da oponira stavovima Sjedinjenim Državama, te da će se ti odnosi graditi na međusobnom poštovanju. Može se reći da to jeste satisfakcija za ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića „momka sa Harvarda, koji nam pravi toliko problema“, kako ga je opisao Bajden.

Jedino pitanje u kojem je američki potpredsednik isto tako otvoreno nešto tražio za uzvrat jeste saradnja Srbije sa EULEKS-om. On je obećao da će „Sjedinje Države nastaviti da insistiraju da Srbi na Kosovu imaju najveću mogućnu zaštitu i garancije za svoju sigurnost i bezbednost“, ali je dodao da „za uzvrat očekujemo da Srbija sarađuje sa Evropskom unijom i drugim ključnim subjektima“ u „traženju pragmatičnog rešenja koje će poboljšati život svih stanovnika Kosova, Srba i Albanaca i izbeći da se učine žrtvama političkog neslaganja“.Od Srbije se „slično očekuje da pomogne SAD i EU u naporima da izgrade suverenu, demokratsku i multietničku državu“ u Bosni i Hercegovini.

Koreni nove orijentacije

Koreni nove orijentacija američke politike mogli su da se registruju još prošle godine, prilikom posete načelnika Generalštaba američke armije, admirala Majkla Malena Beogradu i njegovim susretima s predsednikom Tadićem i tadašnjim načelnikom Generalštaba Zdravkom Ponošem, kao i u skorašnjim razmišljanjima o Balkanu od strane kreatora američke spoljne politike. U saopštenju za američke medije admiral Malen je najavio izdvajenje Kosova iz celokupnih odnosa rekavši: „Tamo su svi toliko fokusirani na bezbednost i stabilnost na Kosovu da se sve gleda kroz prizmu Kosova. Moramo da gledamo dalje od nezavisnosti Kosova, jer to nije jedino pitanje od važnosti za region. Moramo da se koncentrišemo šire na Balkan. Mislim da se fokusuramo na Srbiju u smislu kako Srbija utiče na region, a ne samo kako Srbija utiče na Kosovo. Tu treba da se uspostavi ravnoteža“. Širenje perspektive koje je najavio Malen svoj izraz našlo je upravo u priznavanju razlika povodom Kosova koje je javno saopštio potpredsednik Bajden.

Odvojen susret sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem i načelnikom Generalštaba Miroslavom Miletićem sledi liniju uspešne vojne saradnje koja je posebno bila upadljiva prošle godine. Tada je, pored Malena, Beograd posetio i komandant nacionalne garde Ohaja general Vajt, a Srbija je istupila sa inicijativom o ukidanju kopnene zone bezbednosti sa kojom se tadašnji generalni sekretar NATO saglasio. Dosadašnja saradnja Srbije i SAD, naime, nije bila bezbedonosna (security) nego uglavnom vojna (military). Postoje posebni razlozi i osnove zašto je to tako. Oni proističu iz Kumanovskog sporazuma koji su potpisali predstavnici tadašnje JA i NATO. Sporazum se, naime, sastoji iz vojnog i političkog dela. Vojni deo davao je dovoljno prostora da se kroz njega „provuče“ saradnja dve vojske, ali ne i politička saradnja. Model je sličan onome koji su pojedine zemlje primenjivale u slučaju Svete stolice. Zemlje koje imaju probleme s ideologijom Vatikana, kao što su to pravoslavne ili ranije komunističke države, sarađivale su sa svetom Stolicom kao sa državom, a ne verskom organizacijom.

Drugi razlog za poseban susret jeste i konceptualne prirode. Prošle godine u maju, predsednik Tadić je najavio remilitarizaciju Srbije. Tadić je, po završetku vežbe „Diplomac 2008“ studenata završnih godina Vojne akademije izjavio je da „strateška namera da Vojska Srbije bude najsnažnija u regionu Zapadnog Balkana, ne da bi pretila drugim državama, već da bi bila ključni faktor stabilnosti tog područja“. Američki analitičari ocenili su da je mogućno da vojska Srbije ima „nezavisni“ razvoj.

„Srbija je, uprkos smanjenoj veličini i brojnim vojnim gubicima tokom devedesetih, neosporno ostala najsnažnija na Zapadnom Balkanu, posmatrajući populaciju i industrijsko jezgro neophodno da se održi nezavisni vojni razvoj“, ocenila je u nedavnom izveštaju agencija „Stratfor“. Beograd, „umesto da bude dominantna regionalna sila, sada je crna rupa okružena savezom sa nuklearnim naoružanjem“, ocenili su analitičari ove agencije, postavljajući pitanje da li će Beograd „nastaviti da bude van saveza i produžiti opasnu igru balansiranja ruskih i zapadnih interesa u regionu“.

Evropska šargarepa

Američko interesovanje za inovacije na Zapadnom Balkanu moglo se uočiti i na nedavnom savetovanju u Vudro Vilson centru čija tema je upravo bila „Inovativni modeli evropskih integracija Zapadnog Balkana“. Kada Sjedinjene Države preporučuju balkanskim državama da se usredsrede na Evropsku uniju, istovremeno, poučene ranijim iskustvom, one napola veruju da ih usmeravaju ka pogrešnom cilju. Evropa ni ranije u ključnim momentima nije ispunjavla svoju ulogu onako kako bi SAD bile zadovoljne, pa su ih i smenjivali kada je trebalo. U ovom času, zabrinutost SAD proizvodi i Balkan, ali i EU. Kako to izgleda možemo lakše razumeti prateći izlaganje zamenika direktora Hariman Instituta na njujorškom Kolumbija univerzitetu Gordona Bardoša sa te rasprave u Vudro Vilson centru. Bardoš je ocenio da je politika uslovljavanja dostigla svoje granice i da više neće moći da bude produktivna za integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Zbog različitih istorijskih i strukturnih razloga, „veoma je mogućno da nekoliko zemalja Zapadnog Balkana jednostavno neće moći da ispune zahteve EU integracije“.

U svom razmatranju, analitičar „Stratfora“ Marko Papić ocenio je da je jedina „zapadna šargarepa“ za balkanske zemlje upravo članstvo u Evropskoj uniji, o čemu je „Bajden govorio u Sarajevu i Beogradi više nego o američkoj politici“. Problem je, uočava Papić, što članstvo u EU nije u nadležnosti američke administracije, nego EU koja će još patiti od problema s proširenjem.

Bardoš je pozvao na razumnije i tolerantnije ponašanje u politici uslovljavanja i od strane SAD i od strane EU, navodeći sasvim solidne argumente. Ukazujući da je „strateška logika držanja celih država kao taoca nekoliko ljudi sasvim „kontraproduktivna“, Bardoš je citirao pitanje kolumniste Njujork Tajmsa Timotija Bilijama Votersa: „Koliko je važno Mladićevo hapšenje u poređenju sa integracijom osam miliona ljudi u regionu kojem je očajnički potrebna stabilnost“?

Poređenja radi, američki predsednik je pre samo nekoliko nedelja, odgovarajući na zahteve da se sudi onima koji su naređivali mučenja u Gvantanamu, rekao: „Ovo je vreme za razmišljanje, a ne za osvetu… Mi smo bili u mračnoj i bolnoj etapi naše istorije. Nećemo ništa dobiti ukoliko trošimo naše vreme i energiju kriveći prošlost“.

Drugi argument je multietničnost balkanskih država i njihova komplikovana istorija upravo zbog svoje izmešanosti. Brisel treba da napravi izbor: ili da prebroji argumente za i protiv i jednostavno ostavi Balkan van Evropske unije, ili da izađe s novim i modifikovanim mehanizmom kojim će u predvidljivom periodu uključiti Zapadni Balkan u EU, zaključio je Bardoš.

Susret Bajden – Milošević – Karadžić

U jesen 1998. Bajden je na sednici senatskog Komiteta za spoljne poslove govorio o svom susretu sa Slobodanom Miloševićem, predstojećem bombardovanju i mogućnoj nezavisnosti Kosova. „Znate, ja sam prvi put tamo bio u aprilu 1993. i imao sam dugačak trosatni sastanak s gospodinom Miloševićem, što je on i objavio. U jednom trenutku, u njegovoj kancelariji, a bilo je kasno noću, preko jednog malecnog stola pogledao je u mene i rekao: „Šta vi mislite o meni?“. Ja sam rekao: „Mislim da ste prokleti ratni zločinac i da mora da vam bude suđeno“.

Razlog zbog kojeg ovo navodim je njegov odgovor. Pogledao me je, hladan kao špricer i otprilike rekao: „Želim vam puno sreće, prijatan dan i, uzgred, da li biste želeli da razgovarate s Radovanom Karadžićem?“

Ja sam mu onda rekao: „Pa mislio sam da ga vi ne kontrolišete“. On je odgovorio: „Pa, ne kontrolišem ga. Da li biste hteli da razgovarate s njim?“ To se dešavalo u 11 sati uveče.

Okrenuo je brojčanik na svom telefonu i petnaest minuta kasnije na stepenicama se pojavio čovek s kosom kakvu bih voleo da imam, umom za koji mi je drago što ga nemam i stavom koji nikome ne bih poželeo. On je bukvalno dahtao, gubeći vazduh, kunem vam se. Ušao je u sobu, seo pored Milosevića i rekao: „Gospodine predsedniče, izvinite (dahće) izvinite što kasnim. Žao mi je“. A ja sam pogledao Milosevića i kazao: „Bez kontrole, a?“

On ima kontrolu i ne znam kako postići bilo kakav stvarni napredak sem silom, jer je to jedina stvar na koju on odgovara. Ništa drugo. Prava pitanja su da li ćemo mi krenuti sami i zatim možda usput povesti ljude i drugo, da li ćemo OVK jasno reći da ne tražimo nezavisno Kosovo? To nam nije cilj. Nezavisnost Kosova bi nas u ovom trenutku, pod ovim okolnostima, mogla dovesti u poziciju u kojoj govorimo o Velikoj Albaniji, koja bi, kada govorimo o stabilizaciji regiona, imala značajan uticaj na njegovu destabilizaciju“, rekao je Bajden.

Čarls Kupčan: SAD ostaju ključne na Balkanu

– Vašingon se sve više brinuo zbog političke stagnacije regiona i gubljenja povoljnog trenutka za političke reforme, multietničnost i integraciju u evroatlantske institucije. Bajdenova poseta bi trebalo da podstakne region i jasno stavi do znanja da će SAD ostati angažovane na Balkanu. Situacija u Bosni je posebno zabrinjavajuća – rekao je u kratkom intervjuu za Danas stručnjak Saveta za spoljne poslove Čarls Kupčan, objašnjavajući zašto je američki potpredsednik posetio Balkan u veoma ranoj fazi mandata nove administracije Baraka Obame.

Potpredsednik Bajden je otvoreno i javno rekao da SAD ne očekuju srpsko priznanje Kosova. Može li se očekivati stvaranje neke vrste „specijalnih odnosa“ gde će problemi biti stavljeni na jedan, a saradnja na drugi nivo? Srbija ima nekoliko tačaka nesporazuma sa SAD, uglavnom povezanih sa bombardovanjem 1999. i Kosovom. Sumirajući to sve, gde i kako odnosi SAD i Srbije mogu da se razvijaju na konstruktivan način?

– Jasno je i Beogradu i Vašingtonu da se slažu u neslaganju povodom Kosova čak i kada budu obostrano radili na zajedničkim ciljevima, kao što su ekonomski rast u Srbiji i regionu i kretanje Srbije ka Evropskoj uniji i NATO.

Teško je zamisliti da će Srbija brzo postati članica NATO-a, jer je potpredsednik imao odvojeni sastanak sa vojnim zvaničnicima Srbije. Šta može da bude područje saradnje između Amerike i Srbije?

– Konkretna vojna saradnja nudi SAD i Srbiji primamljiv način učvršćivanja njihovih odnosa. Niti Gruzija, niti Ukrajina nije predviđena za članstvo u NATO u bilo kom bliskom vremenu, ali NATO radi sa obe zemlje na unapređenju vojnih reformi. Isto važi i za Srbiju.

Nekoliko puta je rečeno da SAD smatraju Evropsku uniju glavnim subjektom na Zapadnom Balkanu, ali čini se da SAD nisu zadovoljne oklevanjem EU da integriše Zapadni Balkan. Može li se očekivati veće američko angažovanje u procesu evropskih integracija Zapadnog Balkana?

– Integracija u Eu je neizostavni uslov za region. Ali pošto se to odužilo i zato što EU i njene zemlje članice nisu uvek odlučne i efikasne kao što bi trebalo da budu, Sjedinjene Američke Države ostaju ključni akter u regionu. Kada sve zemlje Balkana uđu u EU, onda će on definitivno zavisiti od EU. Ali, SAD ostaju snažan oslonac za region. 

 Potpredsednik Bajden je najavio mogućnost povećanja američkih investicija u Srbiji. Može li to da se smatra kao „šargarepa“ za Srbiju ukoliko se Srbija bude ponašala na konstruktivniji način?

– Više investicija može da služi kao šargarepa. To može da pomogne poboljšanju ekonomske situacije u Srbiji koja je tokom vremena počela da pruža važan doprinos političkoj stabilnosti i političkim reformama.

Pre Medvedeva

Poseta američkog potpredsednika može se gledati i u svetlu ruskog angažovanja na Balkanu, a posebno u Srbiji, nakon snažnog ruskog nastupa u energetici, novim strateškim sredstvom ruske spoljne politike. Ali ne samo zbog toga. Američkoj diplomatiji svakako je poznato da je u pripremi i poseta ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva Srbiji i da je nezvanično najavljena za drugu polovinu maja. Ocene američkih eskperata da Amerika ostaje ključni faktor u regionu, nije, po svemu sudeći, namenjana samo evropskim nego i ruskim ušima.