Srećni ljudi, bolji i od seksa?

Moram priznati da nimalo nisam bio iznenađen kada sam u programskoj najavi naše nacionalne televizije video da će se u udarnom terminu, onom u 20 časova, prikazivati više puta emitovana Pavićeva serija „Srećni ljudi“. A ko jeste, izuzmemo li one prijatno iznenađene kojih nažalost nema malo? Mogu da zamislim kako se osećao i on (Pavić), čovek na pragu osme decenije, kada mu slava sve manje i manje znači, i koji se ponekad možda zapita: Bože, šta mi je sve ovo trebalo? O glumicama koje su u toj seriji zračile lepotom i izraženim seksipilom da i ne govorim. Njima je, siguran sam, najgore. Elem, seriju „Srećni ljudi“ poslednji put sam, sasvim slučajno video pre dve godine u našoj ambasadi u Maroku, gde sam proveo nekoliko godina. Sećam se da sam u sebi zahvaljivao onom gore što me je na neko vreme odvojio od naše, drage nam domovine, i na trenutak poštedeo te okrutne paradigme sa malih ekrana (a pod paradigmom ne podrazumevam priču o jednoj srpskoj porodici u devedesetim godinama, već ponavljanje iste priče petnaest godina kasnije). A evo sad, serija se nanovo emituje, pa verujem da ćemo u skorije vreme dobiti i poražavajuće podatke o njenoj gledanosti.
Koliko mi gledalačko iskustvo govori, većina serija je odraz vremena u kome nastaju. Takav slučaj je i sa ostvarenjima Siniše Pavića, od „Vrućeg vetra“ pa na ovamo (u kancelarijama se puši, koriste se telefoni sa brojčanicima i pisaće mašine, sekretarice turpijaju nokte, za šalterima se žderu kifle …). E sad, šta je doprinelo da se te sapunice iz sedamdesetih, osamedsetih i devedesetih godina nanovo prikazuju, i to ne na nekoj palanačkoj već na nacionalnoj televiziji koju pošteno plaćamo svakog meseca, teško mi je da odgonetnem. Da li je u pitanju nedostatak kreativnosti naših autora ili novca za snimanje ili su skupa prava prikazivanja stranih serija ili je, što bi bilo najgore, reč o čistom bezobrazluku i nemaru vodećih struktura na nacionalnoj televiziji i u državi (po principu: ako ste gledali pet puta, možete i šesti)? Ili je to tek pokazatelj da se nigde ni materijalno ni duhovno nismo makli proteklih godina pa smo samim tim osuđeni na ponovno sanjanje o boljem životu, sreći, blagu, dolarima, lađama i kojekakvim čudesima? O čitalačkim navikama u nas ne smem ni da razmišljam. Ne krivim Pavića, jer pisanje je iznad svega jedna luda zabava, pa makar ono bilo i pisanje za široke mase. Cilj Pavićevih ostvarenja je trenutan i prolazan, i čovek je toga, verujem, bio svestan već na samom početku. Siguran sam da ni on sam nikada nije imao nameru da postane klasik u smislu trajanja kroz generacije, a ipak, sada Srećne ljude mogu gledati i tinejdžeri koji su se rađali u to nesrećno vreme.
Šta je toliko „dansko“ u državi srpskoj pa su udarni termin u 20 časova i reprizni u 16 časova rezervisani za nešto što je odavno prevaziđeno i deplasirano, i to godinama unazad? Šta rade institucije, gde je to Ministarstvo kulture, zašto niko ne reaguje, ili barem nešto ne kaže? Gde je uređivačka politika koja kreira imidž nacionalne televizije i zašto se cela priča podmeće kao kukavičije jaje? Koliko nam je potrebno stalno podsećanje na vreme koje je za nama, pa čak i u slučaju da je bilo srećno? Koliko se gubi na tom stalnom vraćanju unazad, ako pođemo od individue pa nadalje? Kome odgovara toliki regres? A svako ko je imalo paranoičan (hvala Bogu, ima nas), reći će da ima i takvih i da je sve to dobro smišljano i odavno planirano. Samo nemojte: to su divne porodične serije u kojima će se svako prepoznati. Jer porodica je sve manje, raspadaju se, osipaju, nestaju, ili se jednostavno ne stvaraju. Eto jedne divne, crne teme za buduće stvaraoce, pa izvolite. A do tada, najbolje bi bilo u tom terminu emitovati tišinu, da svi malo zaćutimo, zamislimo se, pa valjda na kraju nešto valjano i smislimo. Ako ne, tu je sreća o kojoj napisah par reči. A nije ni skupa, svega trista dinara mesečno.