Srpski deo grada „na prodaju“

Ovo pitanje postavljaju sebi Srbi iz gornjeg dela Orahovca, u kome je za nepuna dva meseca prodato 10 kuća i četiri placa, uključujući i vinograde. Ova srpska imovina prodata je, po rečima nekih data u bescenje, uglavnom uoči vaskršnjih praznika, a, kako se priča, potpisivanje kupoprodajnih ugovora za još dve kuće pitanje je dana.

Orahovac se nalazi u Podrimlju, između Đakovice i Prizrena. Do uvođenja protektorata UN na KiM u ovoj opštini živelo je 5.200 Srba, od toga 2.500 u gradu, ostali u devet sela. Sad ih je 380, uglavnom starosedelaca, u gornjem delu Orahovca i to kad su, kako kažu, u „punom kapacitetu“. Ima ih još 650 u obližnjoj, tri kilometra udaljenoj Velikoj Hoči, u kojoj je veliki župan Stefan Nemanja zasadio prvi čokot vinove loze u Srbiji. Obe srpske enklave nadaleko su čuvene po vinogradarstvu i vinima. Priča se da je to jedan od razloga zbog kog su Nemci 1999. želeli da ovaj deo Metohije bude u njihovoj zoni uticaja.

Ovog proleća imovinu u Orahovcu prodali su Srbi koji su grad napustili 1999. ili ranije, kao i njihovi potomci. Oni koji su ostali tvrde da je uglavnom reč o bivšim opštinskim funkcionerima, narodnim poslanicima u Skupštini Srbije i direktorima iz SPS koji su se, kako se priča u Orahovcu, snašli u ostatku Srbije, primaju uvećane plate kao da su ostali na KiM, a neki se terete i za finansijske zloupotrebe kojima su dodatno ugrozili egzistenciju onima u Orahovcu.

– Među kolovođama imamo menadžere: Anđelka Kolašinca, nekadašnjeg predsednika opštine, koji je neosnovano bio u kosovskom zatvoru, zbog čega je država napravila kompenzaciju – on živi van KiM, a prima uvećan lični dohodak kao da radi i živi ovde. Međutim, prema vladinoj odluci iz 2003, pravo na taj dodatak, koji je tada bio 100 odsto, imaju samo oni koji nisu otuđili neprokretnosti na teritoriji KiM. Drugi je Blagoje Milenković, direktor fabrike „18. novembar“ i bivši narodni poslanik. Napustio je Orahovac među prvima i 2005, iako nije bio reizabran, privatizovao je i prodao fabričko predstavništvo u Beogradu. Time je faktički prisvojio oko 200 hiljada evra vrednost tog objekta koji se nalazi na 100 metara od Hrama Svetog Save na Vračaru – objašnjava za Danas Golub Kujundžić, prvi čovek privremene uprave srpske opštine Orahovac.

Prema njegovim rečima, 155 radnika „18. novembra“ koji imaju pravo na novčano obeštećenje od 20 odsto ostali su „kratkih rukava“ za nadoknadu od po 715 evra, koje je odbila da im isplati i Kosovska agencija za privatizaciju (KAP) kad je privatizovala fabriku, zato što su, navodno, podmireni od prodaje predstavništva u Beogradu. Kujundžić kaže da „niko od radnika nije dobio ništa zato što je direktor novac stavio sebi u džep i kupio dva stana svojoj deci, a od SPS dobio i stan na korišćenje, koji je otkupio, dok ga je nameštajem opremio Mihailj Kertes, koji je na suđenju priznao da je to uradio zato što „tragičniju priču o stradanju nije čuo u svom životu“. SO Orahovac, sada privremena uprava, od 2011. traži od Beograda da utvrdi ko je i kako prodao predstavništvo fabrike, gde su završila sredstva od prodaje i koje učestvovao u postupku.

– Njihova stranka pravi Briselski sporazum, za koji nas ubeđuje da je dobar i poziva nas da ostanemo, a njeni članovi, bivši politički lideri SPS u Orahovcu, prodaju kuće i imanja. Kakvu poruku šalju? Šta je iskreno – ova prodaja, kojom nam kažu da nema ništa od opstanka ili to što Beograd govori da je Briselski sporazum dobar i da treba da ostanemo? Prodaja traje sve vreme, ali je posle Briselskog sporazuma uzela maha, ljudi vide nema ništa – kaže za Danas Dejan Baljošević, koordinator za projekte poverenika za izbeglice opštine Orahovac.

On napominje da je poslednje što je prodato vinograd na putu koji gornji Orahovac povezuje sa Velikom Hočom, čiji je vlasnik bio Aleksandar Grković, donedavni direktor NVO „Jug“, koja se bavila povratkom Srba u orahovačkoj opštini. Grković sada živi u Kraljevu.

– Očekivali smo da nikad neće biti prodaje i da će se sačuvati spomen na staro srpsko gradsko jezgro grada. Orahovčani koji su se integrisali u centralnoj Srbiji nemaju osećaj ni za kolektivnu bezbednost komšija i rođaka koji su ostali. Oni će nam zadati poslednji udarac. Srpski deo grada sada podseća na pijacu. Dolazi letnji talas Albanaca gastarbajtera sa parama, merkaju, procenjuju kao da smo na prodaju – naglašava Baljošević.

Pred Vaskrs prodato je i „igralište“ nedaleko od crkve, poznato i kao gumno Kujundžića, na kome su odrasle mnoge ovdašnje generacije. Prodali su ga potomci srpskog junaka Lazara Kujundžića, čija se spomen-kula u kojoj je poginuo nalazi u Velikoj Hoči.

– Orahovčani i SPC jedva su ih pronašli kad smo obeležavali 100. godišnjicu pogibije potomaka Lazara Kujundžića, jer se niko ne seća da su viđeni u Orahovcu. Albanci ih začas našli za prodaju- pričaju Dejan Baljošević i Golub Kujundžić.

Prodaju se i kuće na placevima koje je srpska opština svojevremeno dala Srbima besplatno na korišćenje na 99 godina. Jedna od njih je građena sredstvima Evropske agencije za rekonstrukciju, ali su je ubrzo Albanci zapalili. Srpski domaćin, koji se u nju nije ni uselio, sad pokušava da je proda, ali ima problem sa papirima. Ti opštinski placevi prodaju se čak i za manje od 1.000 evra po aru, iako je realna cena 3.000 evra.

Grkovića mahala, zvanično Ustanička ulica, smatra se orahovačkom Knez Mihailovom. Takođe je „načeta“ prodajom, mada se preostali Srbi nadaju se će ostati tu, jer, kako kažu, „ne mogu da zaborave lep život kojim se u ovom gradu nekad živeo“. U toj ulici je i Konak Pećke patrijaršije, sada privatan posed okružen Albancima. Nedaleko je obdanište „Naša radost“, koje se nalazi u kući kupljenoj 2009. od donacije Udruženja vaspitača Beograda. Vlasništvo je Eparhije raško-prizrenske. Susednu kuću kupio je Albanac, za kog se priča da je narkoman i da često okuplja društvo.

– Kad smo kupili ovu kuću za vrtić, mislili smo da ćemo da sačuvamo ovu ulicu i ovaj deo grada koji se zove Kovanica. Ona nam je bila kao duša naša – Breg ljubavi. Tu se okupljaju mladi iz ove četiri ulice. Od 2009. do sada prodato je sedam ili osam kuća, tako da smo sada u okruženju Albanaca – priča direktor obdaništa Ljiljana Grković, koja 30 godina radi sa decom.

Kaže da albanska deca ulaze u dvorište obdaništa zbog sprava za igranje i, navodno, lopte koja im je upala, ali da uprava obdaništa insistira da se tu igraju samo u prisustvu roditelja i kada ova predškolska ustanova radi. Naša sagovornica živi dve ulice dalje, u kući sa suprugom. Nijedno od njeno troje dece nije u Orahovcu, ali dolaze vikendom. Priča da Albanci često obilaze njenu ulicu da se raspituju da li ima kuća na prodaju.

Ono malo Srba koji su prodali nekretnine i još su u Orahovcu ne žele da javno govore o tome. Privatno tvrde da su morali to da urade, da ne bi izgubili cenu, jer su okruženi Albancima. U Orahovcu ovog proleća kuće se prodaju po ceni od nekoliko hiljada, retko više od 10.000 evra.

– Cenu određuju Albanci, jer nema drugih interesenata. Oni ne kupuje kuću, nego plac. Kuću dobijaju džabe. Tako su radili u donjem delu grada, gde su bile kuće koje su tad vredele i po milion maraka, na pet ari placa, za koje su plaćali 50.000 maraka – kaže Golub Kujundžić.

Kosovski Albanci među sobom preprodaju kupljene srpske kuće višestruko skuplje, a i Srbi traže više para od svojih sunarodnika, Crkve i države nego od albanskih kupaca. Crkva je vlasniku kuće kod Sahat kule, simbola Orahovca, nudila 15.000 evra. On nije hteo da spusti cenu ispod 18.000, a Albancu je kasnije prodao za 14.000 evra.

Albanci gotovo „strateški“osvajaju nekoliko preostalih srpskih ulica u gornjem Orahovcu – najpre kupuju kuće na uglu ili sredini ulica. Kupljene srpske kuće ruše i zidaju nove. Srbi kažu da su nove komšije u početku ljubazne, a da posle počinje „pakao“ – razbacivanje smeća, buka, provokacije… Napetost raste, a bilo je i masovnih tuča.

Posebno uznemirenje među Srbima uneli su grafiti koji su nedavno osvanuli na kući preko puta Kancelarije OEBS. Na srpske sportske i ponavijačke poruke Albanci su odgovorili brutalnim i vulgarnim grafitom na kome Srbinu istovremeno seku glavu i nad njim vrše seksualno nasilje, uz poruku „Terpi majmune“. Grafit je prekrečen, ali je mučan utisak ostao. Na dečijem igralištu za sada se drže poruke „Orahovac čeka Putina“ i „Putine, čekamo te“.

-Rođena sam ovde, živim ovde. Metohija, Velika Hoča i Orahovac su moj život. Ovo što se događa sa ubrzanom prodajom je uznemiravajuće. Ja sam majka četvoro dece, jedno je na studijama, troje ovde. Njihov se život totalno promenio. U ono najgore vreme 1999. i 2000. imali smo slobodu u gornjem delu grada, u ovih par ulica. Znali smo da Šiptar može da dođe nekim poslom i prođe, držali smo ga na oku. Sad kupuju kuće ovde, tu žive i to je i njihova ulica. U vreme martovskog pogroma 2004. dolazili su iz donjeg dela grada. Sada da dođe neki novi 17. mart, oni su pored naše kuće. Nema načina da se spasimo – kaže Olivera Radić, profesor srpskog jezika u Orahovačkoj gimnaziju i dopisnik Jedinstva.

Žali se da srpska deca bez starijih nisu bezbedna ni na ulici, ni na igralištu. Roditelji se plaše ne samo incidenata, nego i otmica, po kojima je ovaj kraj poznat već 16 godina.

– Moj manji sin je u osnovnoj školi. Imali su igralište napravljeno za srpsku decu na srpskom imanju, zato što nismo imali pristupa drugim igralištima. Sada se naša deca povlače, albanska se igraju, a naša opština plaća kiriju. Mi zabranjujemo našem detetu da se igra kad su oni tu, jer nećemo da ulazimo u sukobe, kao što se dogodilo porodici Šarić, koja se sukobila sa novim komšijama – priča Olivera Radić.

Prema njeni rečima, gornji Orahovac i Velika Hoča imaju 70 dece predškolskog uzrasta, blizu 100 đaka u osnovnoj školi i 23 učenika u gimnaziji.

– To je dobar broj na 1.000 stanovnika. Imamo mlade porodice, rađaju se Srbi, zadržali smo ove prostore, a država ne misli o nama. Neću da kažem da baš ništa ne radi, daje plate, minimalce, ali nije bio potrebno puno para da se ovde uradi nešto. Tačno je da se radi o ličnim pravima, imovini koju vlasnik ima pravo da otuđi, ali država radi svojih viših interesa može da primeni neke mere. S druge strane, oni koji prodaju za taj novac – 30 srebrnjaka Judinih, prodaju ne samo kuću, nego i svoje svetinje i grob. Ne želim da se nekom nešto desi, ali stare žene ovde kažu: „Kuća će da ga ukune“ – napominje Olivera Radić.

Njen suprug Blagoje Radić kaže da mu je „najbolnije to što se Crkva nije angažovala, iako sve zna o orahovačkoj situaciji“. Ćutanje o prodaji srpskih kuća Orahovčani smatraju ključnim dokazom da ih je Beograd „otpisao“.

Prema njihovi rečima, sa prodajom srpskih kuća upoznati su bivši šef Kancelarije za KiM Vlade Srbije Aleksandar Vulin i to u više navrata na terenu i zvanično preko lokalne uprave, kao i patrijarh srpski Irinej i nadležni episkop raško-prizrenski Teodosije.

– Prodaja srpske imovine osuđuje se samo u Orahovcu. Ostali ćute. Srbi se ovde pitaju zašto država to ne sankcioniše. Ćutanje shvataju kao odobravanje. Ako je nisu osudili: država, mediji, društvo, Crkva, nevladine organizacije… to je poruka da svi treba da idemo tim putem – kaže Dejan Baljošević.

Štala u zaštićenoj zoni

Velika Hoča je sa 14 srednjovekovnih crkva i crkvišta istorijsko-ambijentalna celina zaštićena posebnim kosovskim zakonom iz 2013, koji se još ne primenjuje, iako je u aprilu 2014. usvojeno administrativno uputstvo za uklanjanje zakonskih nedorečenosti. Granice zaštićene zone gotovo da niko ne zna, a u međuvremenu u delu između gornjeg Orahovca i Velike Hoče, na prodatim srpskim imanjima, podignuta je industrijska zona sa kamenolomom, benzinskom pumpom, stovarištem, fabrikama kartonske ambalaže i PVC stolarije… Na samom ulazu u Veliki Hoču, nedaleko od srednjovekovnog manastira posvećenog svetom Jovanu Preteči (14. vek) i na vodotoku koji direktno ide na vrelo iz kog se Velika Hoča snabdeva pijaćom vodom, podignuta je štala sa kozama. Srbi su o tome zvanično obavestili Unmik, OEBS, kosovske opštinske vlasti, Kancelariju za KiM Vlade Srbije, pisali peticiju… Početkom maja, prema rečima Džemala Hadžimustafe, opštinska inspekcija je donela odluku o rušenju štale, a njenom vlasniku, koji nema građevinsku dozvolu, ostavljena je mogućnost žalbe kosovskom ministarstvu kulture. Trenutna situacija je da se u Veliku Hoču i dalje ulazi kroz smrad štale u kojoj je sve više stoke koja se napasa nadomak sela, a zbog pasa koji je čuvaju Srbi sve ređe idu pešice glavnim putem.

Dupla vlast

Gornji Orahovac trenutno ima dve opštine. Srpsku sa privremenom upravom, koju čeka gašenje zbog formiranja zajednice srpskih opština na KiM. Kosovska opština u Orahovcu i Velikoj Hoči ima svoje Kancelarije za zajednice. Na poslednjim kosovskim lokalnim izborima Srbi nisu dobili svog odbornika u kosovskoj Opštini Orahovac jer, prema rečima Labuda Kujundžića, „išle su četiri liste, a nije bilo dovoljnog interesovanja za glasanje“. On kaže da se srpska opština sada „svodi na servis građana oko socijalnih davanja, upošljavanja“. Opština ima dečiji vrtić, zadrugu, opremu za javno-komunalno preduzeće, ali nije uspela da ga registruje, kao i turističku organizaciju, od koje mnogo očekuje zbog Velike Hoče. U sistemu Srbije još su škole i ambulante u Orahovcu i Velikoj Hoči. Još postoje „humanitarni konvoji“ utorkom i petkom do severnog dela Kosovske Mitrovice i svakog drugog ponedeljka do Gračanice. Umesto Unmik policije, oba sada voze Albanci, izabrani preko tendera kosovskog Ministarstva saobraćaja.

SPS neobavešten

U Pokrajinskom odboru SPS Danasu je rečeno da nisu upoznati sa „slučajem“ Anđelka Kolašinca i Blagoja Milenkovića.

Hadžimustafa: Opština ne može da se meša

– Privatna svojina je svetinja za svakog i niko ne sme da utiče na nekog da li može ili ne da je proda. Mi kao opština tu ne možemo mnogo da učinimo. Možda ne bi bilo loše ako bi Srbi mogli da apeluju na sunarodnike da ne napuštaju svoja ognjišta, ali volja svakog građanina je da raspolaže svojom imovinom – kaže za Danas Džemal Hadžimustafa, potpredsednik Opštine Orahovac. Hadžimusfata, koji i sam živi u gornjem delu Orahovca, tvrdi da su „odnosi Srba i Albanaca, koji godinama tamo žive, na najvećem nivou sa obe strane“. Prema njegovim rečima, opština je spremna da izađe u susret i povratnicima. On objašnjava da su „zbog izmenjene materijalne strukture stanovništva cene nekretnina pale i u donjem delu Orahovca, gde zavise od lokacije, dok su srpske kuće za 10 odsto jeftinije“.

„Epopeja OVK“

– Oružani sukobi u Orahovu počeli su 12. maja 1998, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, kada su Šiptari napali policijsku patrolu i sela Bratotin i Ratkovac. Tada je poginuo policajac Aleksandar Mitić iz Velike Hoče, dok su četiri rezervna policajca teško ranjena. Iste godine 17. jula kidnapovano je 42 Srba, četvorica su ubijena. Orahovac je stradao i u pogromu 17. mata 2004. – podseća Olivera Radić. Orahovčani su 16. godišnjicu početka rata obeležili pominjanjem poginulog srpskog policajca na prazničnoj liturgiji. Na brdu iznad Orahovca, kad se krene prema Mališevi, tik uz auto-put, nalazi se obeležje sa zastavama Albanije i simbolima „UČK“ „Epopeja u Orahovcu 17. jul 1998“.