Povučen. Tih. Osvedočeni stručnjak u svojoj oblasti. Tako bi vam Majdanpečani opisali svoga sugrađanina dr Radišu Arsića, ginekologa i akušera bolnice u gradu rudara. Možda je baš ta povučenost razlog što se gotovo na prste jedne ruke mogu izbrojati oni koji znaju za dr Arsićev hobi i zbirku koja je nastala kao posledica četvrt veka bavljenja po mnogo čemu specifičnog i jedinstvenog hobija.
Povučen. Tih. Osvedočeni stručnjak u svojoj oblasti. Tako bi vam Majdanpečani opisali svoga sugrađanina dr Radišu Arsića, ginekologa i akušera bolnice u gradu rudara. Možda je baš ta povučenost razlog što se gotovo na prste jedne ruke mogu izbrojati oni koji znaju za dr Arsićev hobi i zbirku koja je nastala kao posledica četvrt veka bavljenja po mnogo čemu specifičnog i jedinstvenog hobija. Jedna soba u njegovom stanu pre liči na odeljenje nekog prirodnjačkog muzeja, jer su u njemu životinjski skeleti. I to ne bilo kakvi, već pravi pravcati skeleti koje je sklopio sam dr Arsić.
– Učeći anatomiju na prvoj godini medicine mnogo sam puta secirao žabu. Posle tih zahvata ostajali su mi skeleti, pa mi je palo na pamet da vidim kako bi bilo kada bih te koščice ponovo sklopio u celinu. I tako je počelo – priča nam dr Radiša Arsić.
Njegova je priča još zanimljivija kada se zna da je čitavu ideju i tehnologiju razvio bez ičije pomoći, pošto dosad nije sreo nikoga ko se ovim bavi. Stoga je sve probleme s kojima se susretao u sklapanju životinjskih skeleta proteklih četvrt veka morao da rešava sam.
– Sklapanje jednog skeleta je dug i mukotrpan posao – nastavlja svoju zanimljivu priču dr Arsić, objašnjavajući da ostatke životinje najpre mora da skuva, kako bi kasnije mogao da odvoji meko tkivo od kostiju. Za čišćenje koristim razne alate – pincete, nožiće, iglice jer kosti moraju da budu potpuno čiste pre sklapanja. Razvrstavam ih ujedno. Parne odvajam levo i desno, neparne stavljam u sredinu, potom ih bušim i kroz probušene rupice, prema veličini, provlačim žice različitih promera. Svakako ne treba zaboraviti hrskavicu koja se izgubi kuvanjem, pa umesto nje stavljam sunđer. Pri svemu tome veoma je važno obratiti pažnju na prirodne krivine kičme, prirodan položaj tela i udova i, što je posebno teško, pronaći prave tačke oslonca kako bi skelet mogao da stoji.
Kada se nađete u ovoj sobi sa svih vas strana okružuju trodimenzionalni skeleti životinja koji obitavaju na ovom prostoru, pre svega u Nacionalnom parku Đerdap. Jazavci, šakal, divlja svinja, njeno mladunče, srndać, zmije, ribe, kornjača, slepi miš, pacovi, kobac, roda, patka… Žaba od koje je i sve počelo takođe ima svoje mesto, a ispred svakog eksponata je pločica s latinskim nazivom životinje. Sve skupa, prebrojasmo 33 cela skeleta i 11 lobanja koji čine ovu zbirku koja posetioca i bukvalno ostavlja bez teksta. Kosti u izloženim skeletima nismo brojali. Za to, istina, nije ni bilo potrebe pošto nam je naš domaćin rekao da životinje u proseku imaju oko 300 kostiju i da ubedljivo najviše kostiju ima skelet zmije.
Novi izazov za dr Arsića je noj. Naime, kada je saznao da u obližnjem selu postoji čovek koji uzgaja nojeve otišao je da vidi ovu pticu :
– Pravo da vam kažem, zaista bih voleo da jedan takav skelet bude u ovoj sobi. Budući da je reč o ptici velikih dimenzija koja se oslanja na dve noge bio bi to poseban izazov. Voleo bih da u zbirci imam i aligatora. Stalno razmišljam o tome šta u ZOO vrtu u Beogradu rade s uginulim životinjama, da li bi s Vukom Bojovićem moglo da se razgovara na tu temu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
