Stabilnost Balkana ponovo na dnevnom redu

Proglašenje nezavisnosti Kosova stavilo je stabilnost Zapadnog Balkana ponovo na evropsku agendu. Ukoliko Evropska unija ne bude brzo delovala, čitav region mogao bi da nazaduje, što bi izazvalo izuzetno teške društvene, ekonomske i bezbednosne posledice. Potrebno je da EU osmisli sveobuhvatnu regionalnu strategiju, te da se usredsredi na preostale korake koji bi mogli voditi obe države ka članstvu.
Zapadni Balkan, termin koji je u upotrebi od 1999 – odnosi se na Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju, Srbiju i Kosovo, što ukupno čini gotovo 22 miliona stanovnika. Ekonomske prilike u regionu jesu povoljne, budući da svaka država beleži privredni napredak, što je uslovljeno sve većom prozivodnjom i izvozom. Zabeležen je i stabilan rast investicija, te se stiče utisak da biznismeni veruju da preostali politički i bezbednosni izazovi – moguće negativne posledice otcepljenja Kosova i bojazni koje se vezuju za Bosnu – mogu biti prevaziđeni što je pre moguće.
Mnogo napora uloženo je u cilju ponovnog uspostavljanja i poboljšanja regionalnih odnosa. Pakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu čiji je glavni zagovornik bila EU od 1999. uspešno podstiče regionalnu prekograničnu saradnju, prvi put od sloma bivše Jugoslavije. Energenti, saobraćajna infrastruktura – putevi, železnice, vodni putevi, te prevencija zločina imali su koristi od toga. Pakt stabilnosti sada je preusmeren na lokalnu kontrolu i ponovo stupa na scenu budući da je Savet za regionalnu saradnju čije je sedište u Sarajevu, spreman da razvija regionalne i multilateralne standarde za svoje članove.
Sporazum o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi (CEFTA) koji je nedavno ponovo oživljen trebalo je da predstavlja glavni regionalni pokretač za trgovinu i biznis u celosti, budući da će se odvijati u skladu s pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO), a države potpisnice ispunjavaće obaveze prema EU. Štaviše, Proces kooperacije u jugoistočnoj Evropi predstavlja relativno novu regionalnu organizaciju od koje imaju koristi države koje su već kandidati za članstvo, te potencijalni kandidati za članstvo u EU tokom procesa priprema za pridruživanje, budući da označava prvi istinski forum šire regionalne politike u kojoj učestvuju članice EU i kandidati za članstvo.
Ipak, ove institucije ne bi trebalo doživljavati kao zamene za daleko širi proces pridruživanja, što može pokrenuti samo EU. Uprkos povoljnim izgledima za budućnost regiona i relativno male veličine područja, Unija to sporo čini.
Nesumnjivo, brzina pridruživanja država Uniji zavisi od brzine sprovođenja reformi u njima. Štaviše, Evropa, uz neophodnu podršku Sjedinjenih Američkih Država, uložila je napor u cilju okončanja pokolja iz 1990 – ih, a potom pomogla ponovnu izgradnju balkanskih država.
Ipak, EU do sada nije uspevalo da pripremi Zapadni Balkan za pridruživanje, što je bilo u skladu s obećanjima njenih lidera izrečenih na samitu u Solunu 2003. da će priznati države Zapadnog Balkana kada one ispune standarde Unije.
Takvo obraćanje nije predstavljalo odraz samilosti, budući da bi Balkan osnažio EU. Nesumnjivo, dugotrajna unutrašnja kriza EU izazvana predloženim ustavom predstavljala je značajnu smetnju i ugrozila je reputaciju Unije na Balkanu. Nadajmo se da će novi reformisani ugovor pomoći da se ubede kritičari i da će predstavljati smernicu za novu, energičniju fazu integracije.
Ukoliko se to ne dogodi, moramo se upitati gde je nestao duh koji je 1970 -ih i 1980-ih bio obeležje Evrope, kada su države poput Grčke, Portugala i Španije, koje su se tek tada oslobodile diktatorskih režima i građansih nemira, primljene u Evropsku zajednicu demokratskih država. Političke odluke koje su tada donete bile su daleko rizičnije od onih koje bi trebalo doneti u bliskoj budućnosti na Balkanu, a uspesi koje su postigli Grčka i Iberijsko poluostrvo predstavljaju odraz mudrosti hrabrih odluka koje su tada donete.
Šta sada učiniti? Najnovije članice EU, Bugarska i Rumunija, jesu balkanske države i obe predstavljaju primer zemalja „s posebnim potrebama“. Mada je u prvi mah EU pregovore u cilju njihovog pridruživanja shvatila suviše nemarno, kasnije je odlučeno da bude nastavljeno posmatranje dveju država čak i nakon procesa pridruživanja, u cilju delotvornog razvoja njhove uprave i pravosuđa, što predstavlja neophodan uslov za članstvo.
Evropska unija mora izvući pouku u cilju osmišljavanja strategije pridruživanja za Zapadni Balkan, čiji razvoj je odložen složenim procesom postkonfliktne tranzicije. Posebne potrebe država s tog prostora trebalo bi uzeti u obzir prilikom donošenja svake nove strategije Evropske unije, što će im dati nadu i umanjiti posledice tenzija na Kosovu.
Ubrzanje procesa integracije podjednako je u interesu Evrope i regiona. Snaženje procesa pridruživanja doprinelo bi konsolidovanju EU, u teritorijalnom i političkom smislu, te osnažilo njenu ulogu u širem susedstvu – na području Mediterana, Bliskog istoka i Crnog mora.