„Strah je prešao na drugu stranu“: Učenik Amar sa studentima pešači do Novog Sada, a za Danas piše o bliskom susretu s policijom

Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Magla je padala po putu, a iznad nje, samo tišina. Mi, studenti i podrška, umorni, izmoreni, ali uspravni. Na ulazu u Kosjerić, jedva vidljiva tabla dobrodošlice u opštinu Kosjerić. Jedno vozilo bez oznaka krenulo je za nama. Nismo znali ko su. Kad sam im prišao i pitao da li su iz policije, rekli su da jesu. Da li ste iz Kosjerića? Jesmo, kažu. „E, super“, odgovorio sam, „Eto vas, hvala vam, vi ste prvi.“

Nisam tada znao da će to biti trenutak koji će mi se urezati zauvek. Kolona iza nas bila je duga, čitav kilometar ljudi i automobila koji su nas pratili, trubili, mahali, davali snagu. To nije bila samo podrška, to je bio narod koji je stao uz mlade. Uz istinu. Uz ono što je ispravno. A onda zaustavljanje. Policajci. Nervoza. Pogledi koji su tražili razlog da nas slome. Pokušali su da otvore kombi sa našim stvarima. Vozač ih je pitao da li im treba dozvola. „Treba“, rekli su. „E, pa nemate je“, odgovorio je mirno.

Tad su studenti upalili lampe i počeli da snimaju. Nije to bilo snimanje iz straha, već iz prkosa i istine. Uperili su svetla u policajce, a njihova lica, osvetljena tom belom svetlošću, izgledala su odjednom nesigurno. U njihovim očima video sam ono što nisam očekivao. Strah. Tada sam shvatio: strah je prešao na drugu stranu. „Sklonite lampe“, rekli su nam. „Ne možemo“, uzvratili su studenti, „put nije obezbeđen, moramo da vidimo.“. I tada su zaćutali. Otvorili smo kombi. Unutra: torbe, lekovi, zavoji, sve ono što nosi tim prve pomoći.

Nisam mogao da izdržim, nasmejao sam se i rekao: „Ima tu melatonin, uzmite ako vam treba, ali ni sa njim ja na vašem mestu ne bih mirno spavao…“ Taj trenutak, ta tišina posle rečenice, bila je glasnija od bilo kog protesta. Jer niko više nije imao šta da kaže. I tada sam, kao učenik Medicinske škole, kao neko ko je deo tima prve pomoći, osetio nešto što ne mogu da objasnim.

Nikad ponosniji nisam bio.

Znao sam koliko ih bole noge, koliko im bride tabani, koliko su im tetive zategnute od hodanja, koliko kolena popuštaju pod težinom ranca i pravde. Znao sam da su iscrpljeni, da jedva stoje, da bi svako drugi odustao. Ali oni nisu. Stajali su čvrsto, dostojanstveno, kao stubovi koji nose sve ono što je ispravno. I kad sam ih video takve. Povređene, umorne, ali ponosne, srce mi se steglo, a oči su mi se napunile suzama. Jer u tim mladim ljudima video sam ono najlepše što Srbija ima.

Video sam hrabrost, dostojanstvo i ljubav prema istini. Marš „16 za 16“ nije samo hod. To je sećanje, to je borba, to je glas za one kojih više nema. Za šesnaest izgubljenih života iz Novog Sada, 1. novembra 2024. godine. I zato niko od nas nije stao, bez obzira na prepreke, bez obzira na pretnje.

Kad smo se konačno pokrenuli, iza nas se video red svetala, dugačak kao reka. Ljudi su trubili, mahali, svetlili farovima i telefonima. Bio je to kilometar ljubavi, kilometar nade, kilometar pravde. A ja, ja sam samo stajao sa strane, sa torbom prve pomoći na ramenu, i gledao te studente.

I mislio:

Bože, daj svima da vide ono što ja sad vidim. Jer ako bi iko video njih onako kako sam ih ja video te noći, zaplako bi. Od ponosa.

 Autor je učenik Medicinske škole ,,Dva heroja’’ Novi Pazar, član tima prve pomoći i učesnik marša ,,16 za 16’’.