Strategija gusaka u magli

Legitimno je demokratsko pravo bilo koje zemlje EU da odbije ili prihvati bilo koji „evropski ugovor“ koji se tiče prenošenja dela suvereniteta na institucije EU. A, takav je nesumnjivo i Lisabonski ugovor, ma koliko na prvi pogled bio samo tehnički ugovor, jer supsumira ne samo još važeći Ugovor iz Nice nego i sve ranije važnije ugovore na kojima počiva Unija. Sasvim je drugo pitanje koliko je mudro da jedan novi osnovni ugovor, kakav je i Lisabonski ugovor, može da stupi na snagu tek ako ga ratifikuju sve članice, dakle svih 27 zemalja koje trenutno čine Evropsku uniju.
Ipak, ni uz najbolju volju, nije lako razumeti Irce i njihovih odbijajućih 53.4 odsto na referendumu, ako ništa drugo onda zbog toga što je Irska u proteklih 35 godina članstva u EEZ (od 1973), odnosno EZ i EU, primila više od 60 milijardi evra direktnih i bespovratnih subvencija iz Brisela, koje su ovu zemlju, nesumnjivo, preobrazile iz jednog od najsiromašnijih kutaka Zapadne Evrope, iz koga se vekovima iseljavalo u „obećanu zemlju“, i za Irce i za brojne imigrante. No, vrlo je moguće da irski referendumaši nemaju pojma o sadržaju Lisabonskog ugovora, niti su razmišljali o posledicama njihovog referendumskog „ne“ za svoju zemlju, a pogotovo ne za celu Uniju, ili ljude u zemljama Zapadnog Balkana. Irsko „ne“ moglo bi, naime, označiti početak kraja EU kakvu poznajemo i priželjkujemo, odnosno, legalizovanje „Evrope s dve brzine“, koja podrazumeva i „stop“ daljem proširenju EU. Ovo poslednje bi pogodilo sve zemlje Zapadnog Balkana i Tursku, s izuzetkom, možda, Hrvatske, koja će, verovatno, biti „na mišiće“ primljena u Uniju. Za druge zemlje Zapadnog Balkana, jednostavno, nema mesta u EU bez novog „reformskog ugovora“, jer postojeći Ugovor iz Nice to ne predviđa.
Evropska unija je zajednica suverenih država i naroda u koje su, nesumnjivo, još uvek uprte oči celog sveta, jer takvog nenasilnog i uspešnog udruživanja nije bilo u ljudskoj istoriji. Zadivljujuće je, zapravo, kako se i kojom brzinom ova veštačka tvorevina, nastala u osnovi da bi predupredila krvave ratove, na principu dobrovoljnosti, razvila u zajednicu država za primer celomu svetu, u kojoj su jedinstvene carine i funkcioniše unutrašnje tržište, mnogo toga je skoro idealno, ali ne i sve. U političkoj ravni, Unija je i dalje samo patuljak, ma koliko se i u tom pogledu promenila u poslednjih 15 godina. Pogotovo je „patuljak“ zbog nepostojanja odbrambenih mehanizama koji bi je štitili od unutrašnjih potresa. Bilo je dovoljno – da se našalimo – da nekoliko desetina hiljada Iraca, svejedno što je to bilo posle snažne anti-EU kampanje i par boca jakog crnog piva, zaključi da ta EU i nije tako važna stvar, čime se u pitanje dovodi budućnost Unije, odnosno sudbina zajednice od skoro 500 miliona ljudi. Doduše, da je bila otvorena referendumska mogućnost i u nekim drugim zemljama EU, vrlo je moguće da bi i one glasale protiv Lisabonskog ugovora. Ili bilo kog ugovora EU, jer dolazi iz Brisela, koji se sve lošije razume u zemljama-članicama EU, za šta su krivi samo delom „eurokrate“, a mnogo više domaći političari u svakoj od zemalja EU. Analitičari se slažu, inače, da su i raniji propali referendumi u Francuskoj i Holandiji o „Evropskom ustavu“, i ovaj irski referendum, u prvom redu „crveni kartoni“ domaćoj političkoj klasi, koja se post-festum hvata za glavu, a pre toga se neretko poigrava, najčešće iz sebičnih razloga, sa sudbinom svoje zemlje i Evropske unije.
Niko ne zna ovih dana, opet, kako dalje. Logično bi bilo da oni koji su glasali protiv povuku konsekvence, pa istupe iz EU ili zamrznu svoje članstvo do daljeg. Takvo što je, u prvom trenutku, i predložio Ircima nemački ministar inostranih poslova Štajnmajer, što je samo na prvi pogled rešenje za rastući bezizlaz. Irski političari su se već izjasnili da im takvo što ne pada na pamet, čime je irski problem i de facto i de iure postao problem cele Unije. U EU, opet, nemaju odgovor na ovu poslednju krizu, s kojom se unapred moglo računati, pa su 16. juna u Luksemburgu, ministri inostranih poslova zemalja EU delovali „pokislo“, žalosno i zbunjeno, kao posle šamara „Evropskom ustavu“ u Francuskoj i Holandiji, pre nekoliko godina. Dok pišemo ovaj tekst, u „danu posle“, moguće je samo pretpostaviti da ništa mudrije neće moći da zaključe ni šefovi država ili vlada, tokom njihova samita, održanog 19. i 20. juna. Njima i nema drugog izlaza nego da zaključe kako mora da se nastavi proces ratifikacije, u nadi da će preostalih osam zemalja EU, koje se još nisu izjasnile, ipak prihvatiti Lisabonski ugovor, uključujući tu skeptične Britance (koji su ipak prihvatili Lisabonski sporazum) i Čehe, čiji predsednik Vaclav Klaus radi sve što je u njegovoj moći da se odbaci Lisabonski ugovor. Nakon toga bi se tek mogao vršiti jači pritisak na Irsku da ponovi referendum, misle u Briselu. Međutim, ovo i nije baš neka mudra i osmišljena strategija, nego više strategija „gusaka u magli“. Neophodno bi, međutim, bilo osmisliti neku dugoročniju strategiju, koja bi davala odgovore za izlazak iz ovakvih i sličnih kriza, kojih će sigurno biti u budućnosti. Ako EU preživi ovu, a hoće, već nekako.
O jednoj od mogućih strategija uvek počinje da se govori nakon što EU upadne u krizu. Nekima se, naime, uvek učini da bi i ideja o osnivanju „jezgra Evrope“ unutar EU, odnosno, „EU s dve brzine“, mogla konačno da postane realnost. Ova strategija izlaska iz krize, koja to, zapravo, i nije, implicira, inače, ambicije nekolicine moćnih zemalja unutar Unije, u prvom redu Francuske i Nemačke, da budu nešto više od „dvotaktnog motora“, u neku ruku „upravljački centar“ unutar EU, ili „direktorijum unutar EU“, kome bi se priključile zemlje EU koje to žele i mogu, poput evra i Eurolanda, dok bi druge zemlje-članice ostale u EU, ali ne bi više pratile tempo integracija vodećih zemalja Unije. Ovakve verzije o „jezgru EU“ i „satelitima“, doživljavane su po pravilu kao „horor verzije“, ne samo u javnosti manjih članica EU nego i zemljama kakve su Nemačka i Francuska, pa i među pripadnicima političke klase u Berlinu i Parizu, i drugde.
Ukoliko bi se EU odlučila za ovu koncepciju, to bi značilo „povratak u svet moći i nacionalnih država“, napisao je ugledni dnevnik Cajt (Die Zeit) pre nekoliko godina, tokom jedne usporedive krizne situacije u EU. Doduše, ponekad pretnje „jezgrom Evrope“ i nisu a priori tako loše, jer nekim zemljama mora da se pokaže da postoje mehanizmi za kroćenje njihove goropadnosti, ali, sama ideja „jezgra Evrope“ i/ili „Evrope s dve brzine“ automatski se pretvara u „Evropu s više brzina“, što je više nego problematično. Njena realizacija dugoročno bi vodila i do cepanja EU, pa i do novih ratova, jer podrazumeva uspostavljanje različitih koalicija po različitim pitanjima, a u krajnjoj konsekvenci, to bi vodilo istinitom haosu i smrti EU kao miroljubivog projekta.