Foto: Danas/A. L.Student istorije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i član studentske grupe STAV, Branislav Đorđević u egzilu je više od sedam meseci. Za Danas kaže da ne zna da li će se vratiti u Srbiju, ali da puštanje troje svojih saboraca vidi kao nadu za tako nešto.
On je zajedno sa svojih jedanaest kolega optužen, pred veliki protest u Beogradu 15. marta, da sprema državni udar, te se krivično goni za rušenje ustavnog poretka.
U specijalnom televizijskom programu po režimskim medijima, pušten je tajno učinjen snimak razgovora studenata i aktivista novosadskog Pokreta slobodnih građana, o onome šta bi moglo da se desi na protestu u Beogradu.
Snimak je navodno napravila BIA, a on je pre suda prvo stigao u tabloide. Studentima i aktivistima iz Novog Sada presuđeno je već tu noć, proglašeni su za teroriste.
*Kako si ti dočekao vesti da su troje tvojih kolega Lazar Dinić, Marija Vasić i Lado Jovović pušteni na slobodu. Troje je još u kućnom pritvoru, a vaš šestoro u egzilu na nepoznatoj lokaciji.
– To su odlične vesti. Pre svega mi je naravno žao što se sve ovo dogodilo. Kada sam video da su pušteni, pomislio sam da naš predsednik planira nešto, jer to jeste njegov manir. On će činiti samo ono što mu donosi korist. Međunarodni i domaći pritisak urodio je plodom. On sad izduvava taj balon, puštanjem na slobodu zapravo političkih zatvorenika. Nadam se da je ovo više zbog pritiska sa strane nego bilo čega drugog. To mi daje nadu da ću se vratiti. Ali gledajući šta se trenutno dešava, kako su policija, tužilaštvo i sud, apsolutno pod kontrolom predsednika, nema više ni izuzetaka nego samo pravila, ne verujem da ću se u skorije vreme vratiti, ukoliko se nešto bitnije ne promeni. Proces protiv nas je montiran, ko bi se vratio dželatu pod sekiru?
*Kako si, da li si se navikao na drugi grad i zemlju, na progonstvo?
Navikli smo se. Prva dva meseca je bilo krvavo. Daleko smo, ne možemo da utičemo nikako na ono što se dešava u Srbiji, ne možemo ni da učestvujemo. Sve je izvan naše moći, čak i naši životi i odluke. Privremeno sam se prebacio na jedan fakultet kako bi jednog dana, kada se vratim, mogao da nastavim svoje studije u Novom Sadu. Trenutno tražim posao.
* Vratimo se na početak. Gde te zatiče vest da si postao rušitelj ustavnog poretka i kako su to režimski mediji odmah rastrubili „terorista“? Šta si tada mislio da će se dogoditi i koliko će sve trajati?
Nas je sve to zateklo u Dubrovniku na panelu gde su moje koleginice trebale da govore o situaciji u Srbiji. Izgledalo je nadrealno. U tom momentu bili smo u publici i slušali kabare Borisa Dežulovića. U trenutku kada on počinje da priča o situaciji u Srbiji i naravno pominje Vučića i Šešelja, nama kreću da zvone tefoni. Zovu roditelji i advokati. Mi ustajemo i napuštamo salu, delovalo je kao da je to demonstrativno, zbog pominjanja Vučića (smeh). Stiže gomila poruka od kolega, univerzitetske grupe gore. I tu kreće sve da se ruši. Prvo smo mislili da se to ne dešava. Dva dana je trajao šok. Očekivali smo da će nakon protesta sve to da se završi za nedelju, dve, koliko su ranije trajali pritvori u takvim situacijama, međutim, kada smo dobili vest da je određen pritvor od trideset dana za njih šestoro, a nakon toga i produženje, sve je palo u vodu.
*Šta ti je u tom trenutku teže palo? Što si ostao van granica zemlje ili što su ti drugovi završili u pritvoru? Uvek smo te na ulici viđali zajedno sa Lazom koji je završio iza rešetaka.
– To mi je najteže palo, što su zatvoreni. Mi smo u egzilu i vratićemo se jedanput. Ali oni su u pritvoru i očigledno tamo će morati dugo da ostanu. Nama su govorili da se ne vraćamo, jer ćemo onda umesto šest ljudi u zatvoru imati dvanaest. Užasni dani.
*Zbog čega se režim tako nemilosrdno obračunao sa vama? Setimo se, to je vreme kada policija još ne mlati građane. Sve još deluje „lako ćemo“.
Mi smo bili pokazna vežba. Ali još važnije, bili smo u trn u oku novosadskim naprednjacima koji su trebali da nastave priču i naslede sve kada se završi Expo. Miloš Vučević je već bio postavljen za premijera. A u „njegovom gradu“ gde je on bio „bog i batina“ deset godina, grupa studenata i aktivista prvo nekoliko puta obara glasanje za studentske izbore, pa organizujemo jedan od najvećih protesta protiv Rio Tinta. Nakon pada nadstrešnice, svakodnevno organizujemo akcije po gradu, sve kulminira blokadama fakulteta, a mi smo bili ta iskra koja je to započela. Oni su želeli da nas sklone na bilo koji način, da li da nas zatvore ili proteraju.
*Da li si pretrpeo još neke posledice ili tvoja porodica?
Najviše taj emotivni stres. Konstantni odlasci na davanje nekih izjava. Da li se čuju sa mnom, da li nešto čuvam u kući.. ta birokratska cimanja. Ali toga je bilo više dok nisam završio egzilu. Stalno su me pratili, kao i moju porodicu. Mislim da BIA ima više fotografija moje kuće nego ja sam.
*Kako si doživeo ekspresna ograđivanja većine studentskih plenuma od vas? Izbačeni ste i iz plenuma Filozofskog fakulteta. Posle je podrška ipak došla, pre svega za one koji su bili u pritvoru? Osećaš li se zaboravljenim?
Razumeo sam sve to. Rekao sam si, ajde dobro, neka se ograde. Proći će protest pa ćemo videti šta ćemo da radimo. Ali sad mi je drago šta su iz te reakcije i tih grešaka naučili. Više se niko ne ostavlja na cedilu, pre nego što se nešto preduzme, nego se reaguje odmah. Organizuje se protest, ide se ispred policije ili suda. Sad vlada drugačija taktika. Podrška jeste došla kasno, ali bolje ikad nego nikad. Drago mi je što su uspeli tom blokadom suda u Novom Sadu njih šestoro da izbave iz zatvora u kućni pritvor. Ne osećam se zaboravljeno, mi nismo ni trebali da budemo fokus, nego ljudi koji su u pritvoru.
*Poslednjih meseci protesti su malo utihnuli. Ali nezadovoljstvo se oseća, kao i čekanje da se nešto dogodi, reši.
Deo ljudi se umorio, ali to samo dok ne krenu stvari drugačije da se razvijaju. Sada su počeli ispiti, kreće nova školska godina, brojnost će se samo povećavati, došli su i maturanti kao nova snaga. Tako da ne verujem da nas čeka mirniji period. Sutra da se sve završi i sve blokade nestanu, ljudi će ostati, neće iščeznuti. Uvek pričam i Prvi srpski ustanak je propao pa se ubrzo desio Drugi koji je sve rešio. Tako i danas. Biće možda neka apatija, ali će se ona iskoristi za dobijanje snage. Desiće se i taj 6. oktobar. Ubeđen sam. Protesti su jednostavno učinili najbitniju stvar, ljudi su počeli da se samoorganizuju, uzeli su stvari u svoje ruke i ne prihvataju nešto samo zato jer je to neki moćnik tako odredio. Građane više nemaju strah, pogotovo od naprednjaka. Vidite ovo što se desilo u Smederevu juče, građani kažu, u redu, ako vi nećete da sklonite prugu, mi ćemo. Sve te scene koje se dogode na lokalu i manjim mestima, mnogo su bitnije od nekog velikog protesta u gradovima.
*Kako si doživeo upad dekana Milivoja Alanovića na Filozofski fakultet i ono užasno nasilje koje se posle toga događalo u Novom Sadu?
Jednostavno kao veliku sramotu dekana. On ne da ne bi više trebalo da bude dekan i profesor, nego ne znam kako uopšte korača Novim Sadom, koliko je osramotio Fakultet i Univerzitet. Celo to nasilje nije smelo da se desi kao ni upadi policije na fakultete. Ali sve je to koordinisalo nekoliko profesora sa FF koji podržavaju Vučića i SNS. Pogotovo prodekan za finansije Dejan Pajić koji šalje interne fakultetske prepiske Informeru. On je autor svih tih akcija, ali to ne abolira Alanovića. Mi ukazujemo od početka protesta da je sve pod kontolom jednog čoveka i da živimo u policijskoj državi. Oni će uraditi sve što je potrebno kako bi ostali gde jesu i pobedili u obračunu sa građanima, bilo to bacanje otrovnog gasa što se već desilo u Novom Sadu ili pucanja po građanima što može da se desi. Teško mi je da gledam te scene nasilja, kako petorica policajaca biju jednog čoveka koji leži na zemlji. A ko zna kako bi se ja ponašao da sam sad tamo, kako bi se poneo u tim teškim situacijama. No, imam par ideja.
*Mogu li studenti sami da sruše ovu vlast? Treba li da se udruže sa opozicijom ili nekim njenim delovima? Ili nešto treće?
Mislim da bi trebalo da bude rerfendumska atmosfera. SNS lista sa jedne strane i studentska lista sa druge. Ali studenti i opozicija moraju da dođu do neke vrste kooperacije. I tu nije najbitnije ko je na listi, nego da se sedne i razgovara kako da dođemo do izbora i što boljih uslova. Studenti treba da budu predvodnici, ali da deluju sa delovima opozicije. Mnogi ljudi greše kada opoziciju posmatraju kao jedan organizam. Ima tu mnogo stranaka i grupa. Mislim da nije rešenje izaći iz svih institucija i reći evo povlačimo se, sa studentima smo na ulici, poput Demokratske stranke. Treba težiti da se ta borba proširi po institucijama.
*Kako ti izgleda vlast i naš predsednik pred godišnjicu tragedije?
Dosta uplašeno. Međunarodna podrška mu slabi i ne zna šta da radi. Signale podrške još dobija, ali samo jer još nismo došli do konkretnih stvari, do nekih izbora. Nastaviće da flertuju sa njim, pogotovo Rusija i istočne sile, ali spremni brzo da ga zaborave. Vidi se da on gubi kompas, da često ne zna šta priča, ko je više terorista, a ko ne. Vlast ne zna šta da radi za 1. novembar, blokade protiv blokada su im propale. Iz desetak pravaca više hilajda ljudi maršira ka Novom Sadu i Vučić nema odgovor na to.
*Šta očekuješ od 1. novembra?
Da sve prođe mirno. Jedini ko će pokušati da organizuje nasilje biće SNS. Ali ako se to i desi, biće na obodima skupa. Delovaće jako providno i već isti dan saznaće se ko je to radio. Ali mislim da neće biti većeg nasilja.
*Uskoro vam počinje suđenje. Šta tu očekuješ?
Pa ako se pravo bude poštovalo minimalno, slučaj mora da padne. Da dovedu najboljeg tužioca na svetu on od ovoga ne bi napravio slučaj koji bi sudija prihvatio. Suđenje je političko i sve zavisi od jednog čoveka i njegove samovolje. Nama se ne sudi za nešto što smo izgovarali, nego za nešto što policija i tužilaštvo smatra da smo mislili. Oni hoće da dokažu šta smo mi mislili, a ne šta smo rekli.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
