Studenti iz Novog Pazara pišu za Danas: Gde god da smo stali, čekala nas je dobrodošlica — i podsećanje zašto hodamo

Noć smo proveli u brvnarama, negde u tišini prirode kod Bogatića. Drvo je mirisalo na kišu, a u sobama je bilo toplo, domaćinski, kao da smo kod svojih kuća, a ne na putu dugom više stotina kilometara. Meštani su nas dočekali otvorenih ruku i toplih pogleda.

Te večeri nismo bili gosti, bili smo njihovi. Kako su brvnare bile van naše planirane rute, ljudi su nas odvezli s mesta na kom smo prethodnog dana stali, i obećali da će nas ujutru vratiti tačno tamo gde smo prekinuli. I jesu. Taj gest, ta pažnja, značila je više nego što bi iko mogao da opiše.

Put od Magliča do Kraljeva bio je strm, dug i težak, ali ništa nas nije moglo zaustaviti. Bili smo puni energije, želje i onog unutrašnjeg plamena koji gura dalje. U inat kiši, vetru i hladnoći, nastavili smo da hodamo, s verom da nas na kraju čeka nešto veće od samog cilja. Često smo stajali. Ne zato što nismo mogli dalje, već zato što smo želeli da pozdravimo ljude koji su nam mahali sa trotoara, iz automobila, sa prozora svojih kuća. Ljudi su izlazili iz kola da nam pruže flašu vode, čokoladicu, par reči podrške. Neki su nas grlili, neki su nas ljubili, a svi su nam davali snagu. Svaki osmeh, svaki zagrljaj bio je kao gorivo za dušu.

Jedan čovek je spustio prozor i rekao: „Ne dozvolite da vas dele po veri i naciji, kao što su i nas starije.“ Ta rečenica je ostavila veliki trag u nama. Nosili smo je sa sobom kao tiho podsećanje zašto hodamo, ne samo zbog puta, već zbog ljudi i zajedništva koje nas spaja. Zbog toga što smo tako često zastajali, nismo stigli na organizovani doček u manastiru Žiči. Naše vreme se nije merilo satima, nego emocijama koje su nas pratile svakim korakom. Kada smo, posle dugog dana, stigli do kružnog toka u Kraljevu i ugledali vatromet koji je obasjao nebo, sve je utihnulo u meni osim jednog osećaja. Olakšanja. Stigli smo. Ali to nije bio kraj. To je bio tek početak dočeka koji se pamti ceo život.

Nastavili smo ka centru grada, zastave su se vijorile, glasovi su odjekivali: „Pazar voli Kraljevo!“, a iz mase se vraćalo: „Kraljevo voli Pazar!“ Reči su se preplitale u pesmu, u poklič, u nešto što prevazilazi sve granice između gradova i ljudi. Grlili su nas kao svoju decu. U njihovim očima video sam i ponos i suze. U svakom dodiru, u svakom pogledu, bilo je toliko topline da su umor i bol iz stopala nestali kao da ih nikad nije ni bilo. Na trgu su nas čekali ljudi sa vodom, čajem, kafom, voćem i grickalicama. Doneli su i kutije prve pomoći, spremni da pomognu ako bilo kome zatreba. Sve su mislili, sve su obezbedili.

Meštani i bajkeri dočekali su nas sa vatrometom, pesmom i zagrljajima koji su govorili: „Sad ste bezbedni.“ I zaista, tako smo se i osećali. Kao kod kuće. Umor je bio tu, naravno. Ali kada pogledaš sve te ljude, tu ljubav, tu nesebičnost, shvatiš da motivacija postaje jača od svakog bola. I zato smo nastavili dalje. Snažnije nego ikad, sa srcima punim zahvalnosti i snagom koja se ne meri kilometrima, već ljubavlju. Vidimo se tamo gde nas čeka poslednja stanica ove priče, u Novom Sadu.

Autori su DUNP u blokadi.