Studenti iz Novog Pazara pišu za Danas: Put dug 20 kilometara koji nas je naučio šta znači biti čovek

Nije bio najteži, ali je bio poseban. Put dugačak oko dvadesetak kilometara nije nas mnogo umorio, ali nam je pokazao koliko zapravo čovek može da izdrži kad zna zbog čega ide. Najveći izazov tog dana bio je nedostatak bezbednosti.

Gužve su bile ogromne, kolone vozila neprestane, a mi smo morali sami da brinemo o svemu: da zaustavljamo saobraćaj, da pazimo jedni na druge, da sve te prepreke pretvorimo u deo puta, ne u problem. Često smo morali da stanemo i propustimo kolonu, ali svaki put kad bismo to uradili, dogodilo bi se nešto lepo. Ljudi bi izlazili iz svojih automobila, donosili nam vodu, voće, kafu, nešto da pojedemo.

Neki bi samo prišli, pružili ruku, zagrlili nas ili rekli: „Svaka čast, deco!“. Neki bi se nasmejali kroz prozor i mahali nam, a mi njima. I u tim trenucima, kad bismo razmenili samo pogled i osmeh, osećali smo da nismo sami. Da postoji nešto veće od svih granica i podela. Ljudskost. Tog dana su dolazili i naši prijatelji i gosti iz Novog Pazara. Neki su došli samo da nas vide na kratko, da nas zagrle i kažu: „Ponosni smo na vas.“.

Njihov dolazak značio nam je više nego što reči mogu da opišu. Ceo put uz nas su bili i naši bajkeri iz Novog Pazara. Naša pratnja, naša sigurnost i naša snaga na točkovima. Vozili su ispred i iza nas, brinuli o svemu, zaustavljali saobraćaj, pazili da smo svi bezbedni. Sa njima je svaki kilometar bio lakši, svaka pauza veselija, svaka opasnost manja. Puno ljubavi za njih, za tu hrabrost, vernost i energiju koja nas je pratila sve vreme. A kad smo stigli u Mrčajevce, dočekao nas je prizor koji se ne zaboravlja.

Ljudi su nas dočekali kao da dolazimo kući, sa osmehom, toplinom i otvorenim srcem. Od Kraljeva pa do svakog malog mesta kojim smo prošli, svuda su nas čekale ruke koje su htele da pomognu i reči koje su grejale. I svaki taj susret gasio je umor i potpaljivao nešto u nama, onaj prkos koji kaže: „Idemo dalje, bez obzira na sve.“.

Novinari su nas zaustavljali, pitali, želeli da čuju priče, ali prave priče su se događale van kamere. U pogledu, u zahvalnosti, u toj nekoj tišini kad znaš da je neko razumeo. Posle svega, ljudi iz Mrčajevaca poveli su nas na večeru, a onda su nas rasporedili po porodicama. Sedeli smo, pričali, smejali se, kao da se znamo godinama. Nije bilo nikakvih razlika, nikakvih zidova.

Samo ljudi: topli, iskreni i puni ljubavi. Taj dan me naučio da ne postoji „mi“ i „oni“. Postoji samo čovek koji ume da pruži ruku i da se nasmeje. I to je ono što se pamti zauvek. Vidimo se u Novom Sadu, tamo gde svi naši koraci postaju jedno.

Autori su DUNP u blokadi.