Nevena Petrušić, članica Saveta za ravnopravnost polova Vlade Srbije, upozorava da su u postupcima za zaštitu od porodičnog nasilja koje vode opštinski sudovi „žrtve prepuštene same sebi, dok nasilnici nailaze na nedopustivo razumevanje“.
Ovakva ocena se bazira na rezultatima najnovijeg istraživanja o sudskoj primeni porodično-pravnih mera zaštite od nasilja u porodici, koje je sprovela nevladina organizacija Autonomni ženski centar. Istraživanjem su obuhvaćeni postupci koji se vode po Zakonu o porodici, prema kojem su mere zaštite od ovakvog nasilja – nalozi za iseljenje nasilnika iz porodičnog stana i za useljenje isterane žrtve, kao i zabrana daljeg uznemiravanja žrtve i nasilnikovog približavanja njoj, njenom mestu stanovanja i radnom mestu. Nisu analizirani postupci koji se vode po Krivičnom zakoniku, koji od 2002. reguliše krivično delo nasilja u porodici.
– Istraživanje je pokazalo da su sudovi neefikasni, jer postupci nedopustivo dugo traju uprkos tome što su po svojoj prirodi hitni. Razlog za neefikasnost su i centri za socijalni rad, kojima su u proseku potrebna četiri meseca da dostave mišljenje o celishodnosti sudske mere zaštite. Javni tužioci i centri za socijalni rad, koji su po zakonu ovlašćeni da pokreću postupke za zaštitu od nasilja, nisu to učinili po službenoj dužnosti ni u jednom slučaju. Potom, sudovi najčešće izriču meru zabrane daljeg uznemiravanja žrtve (čak 43,5 odsto), a najređe nalog za iseljenje nasilnika iz stana. Nalog za iseljenje iz stana koji je u vlasništvu nasilnika (a ne zajedničkom vlasništvu) izdat je samo u jednom slučaju, što pokazuje da sudovi radije štite pravo svojine nego elementarno pravo na zaštitu od nasilja – kaže Nevena Petrušićza Danas, precizirajući da je u okviru istraživanja analizirano svih 140 postupaka vođenih tokom 2007. godine pred opštinskim sudovima u Beogradu.
Petrušićeva, inače aktivistkinja Autonomnog ženskog centra, kaže da je istraživanje pokazalo i da sudovi u nedovoljnoj meri po službenoj dužnosti izdaju meru zaštite dece od roditelja-nasilnika.
– Opasna je i praksa da sudije propuštaju da urede način održavanja kontakata dece s roditeljem kojem je naloženo privremeno iseljenje iz stana ili zabrana približavanja. Zbog takvog nedostatka otvara se prostor da nasilnik krši i izrečene mere kakva je, recimo, zabrana približavanja žrtvi – ukazuje ona.
Naša sagovornica još kaže da sudovi „veoma retko“ oslobađaju žrtve prethodnog plaćanja troškova postupka, a da same žrtve „retko“ podnose takav zahtev, verovatno zbog pravne neukosti i prepuštenosti samima sebi. Nerazvijene službe besplatne pravne pomoći, kao i nedostatak umreženosti nadležnih institucija radi pružanja podrške žrtvi, doprinose i čestom odustajanju od tužbe.
– Sve to govori da žrtvama porodičnog nasilja država još uvek ne obezbeđuje fer suđenje, većse one upuštaju u vid lične borbe za koju nemaju zadovoljavajuću društvenu podršku. S druge strane, izrečene mere govore da su sudovi i dalje blagonakloni prema nasilnicima i da je prag tolerancije nasilja nedopustivo visok – zaključuje Nevena Petrušić.
Najčešće uslovna i novčana osuda
Ovakva upozorenja su još ozbiljnija ukoliko se imaju u vidu sudski rezultati u krivičnim postupcima koji se vode zbog krivičnog dela nasilja u porodici. Istraživanja o ovom problemu, koja je Autonomni ženski centar sproveo 2002. i 2005, obuhvatajući veliki broj sudova u Srbiji, pokazalo je da i krivični postupci traju „nedopustivo dugo“, a da je najčešća sankcija za nasilnika – uslovna osuda u trajanju od četiri meseca, s rokom provere od godinu dana. Uslovna kazna je izricana i u slučaju teških telesnih povreda. Potom sledi novčano kažnjavanje, u proseku sa 35.000 dinara. Od ukupnog broja osumnjičenih za porodično nasilje pritvoreno je samo 12,9 odsto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
