Sveta stolica podržava ulazak Srbije u EU

Hrišćanski paradoks je u tome da i siromašni mogu dati veliki doprinos preobražaju čovečanstva. Moja poruka za Božić je da ovu situaciju siromaštva i krize upotrebimo za, kako kaže papa Benedikt XVI, novi i integralni, lični i opšti razvoj. Božić mora u nama probuditi ne samo latentnu nadu da će biti drugačije, već konkretnu istorijsku odgovornost; kaže u razgovoru za Danas povodom Božića predsednik Međunarodne biskupske konferencije „Svetih Ćirila i Metodija“ nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar.

Nedavno ste poručili vernicima da je i „u vremenu globalizacije potrebna snaga razuma, logike i zanos vere prvih apostola čije je središte Isus Hrist“. Da li je takva poruka na kraju prve decenije 21. veka razumljiva i bliska ljudima?

– Mislim da tu poruku svi mogu razumeti, jer pozivam na svestrani dijalog. Današnje vreme je vreme obeleženo velikim subjektivizmom. Postoji velika opasnost, što naglašava i sadašnji papa, da minimiziramo ulogu razuma i logike. Gde nema razumskog utemeljenja i logike, tu ni vera ne može da procvate. A gde nema zdrave ravnoteže između razuma i vere, tamo nema autentičnog napretka. Upravo zato danas ima toliko dekadentnosti. Ovih dana živim u šoku zbog činjenice da se pravi lutka jedne ljudske osobe, baca po sportskim igralištima, psuje se i traži njena smrt. Stvara se dekadentna i destruktivna atmosfera u kojoj više niko ne može da živi bezbedno, iako se nikada nije toliko govorilo o bezbednosti kao upravo danas. Danas nastaju čitave nove ideologije bezbednosti.

Zbog čega je svet u kojem hrišćanstvo postoji već 2000 godina toliko dekadentan i da li je deo odgovornosti i na Crkvi?

– Moramo znati, a to i Katolička crkva naglašava, da svaka generacija mora da iznova slobodno i svesno prihvati Jevanđelje. U današnje pluralistično vreme tradicija sama po sebi ne može da spašava. Svako ljudsko biće, budući da je razumno i slobodno, može u ovom kompleksnom i zato opasnom vremenu, ali i punom šansi i mogućnosti – da dođe do prave spoznaje vere. Mi ne smemo samo materijalno imitirati prošlosti, nego nas mora bogatstvo predaje nadahnjivati i inspirisati. Vernost tradiciji zahteva ličnu slobodnu privolu Bogu i punu poslušnost Njegovoj volji u kreativnosti unutar vremena i prostora. Zato i Crkva uvek mora da nastupi kao da je na početku istorije.

Bez obzira na zaklinjanje modernog društva u sekularnost, u kojoj meri su koncepti i doktrina Rimokatoličke crkve oblikovali savremenu evropsku i svetsku politiku?

– Nijedno društvo ne živi u crno-belim bojama. Ako danas govorimo da je velika pojava sekularizacije, to je samo pola istine. Znamo da se u isto vreme nikada kao sad nije javljala težnja za religioznošću, tako da danas govorimo čak i o divljoj religioznosti. To govori da je „naše ljudsko biće po prirodi hrišćansko i uvek teži Bogu“. Moramo znati da kada govorimo o sekularizaciji da govorimo i o pozitivnim i negativnim elementima. Crkva i hrišćanstvo moraju razlikovati gde i u čemu postoji autonomija. Danas zbog velike pluralnosti i mešanja nacija ne može da postoji čisto teokratsko društvo. Svako mora lično i slobodno da se opredeli za Boga i za zajednicu Crkve. Proces sekularizacije je negativan u tome ukoliko vlasti ili mediji ili druge grupacije od toga naprave ideologiju, koja ne bi dopuštala pojedincima da se slobodno odlučuju za veru i po njoj i u javnosti žive. Hrišćanstvo je dalo i kulturu i dušu Evropi. Upravo to omogućuje uvek novu refleksiju i aplikaciju na području nauke i organizacije. U novonastaloj situaciji Crkva ima zadatak da se pita da li u novim uslovima dovoljno svestrano tumači bogatstvo Jevanđelja, i to s jedne strane u duhu tradicije, a sa druge strane uvažavajući nove izazove i nove potrebe. Moć tradicije je u tome da ima u sebi bogatstvo duhovne hrane za nove generacije i za sve izazove.

Deo političke elite u Srbiji, a i pojedini episkopi u SPC, veruju da Vatikan i papa mogu da utiču i pomognu evropskim integracijama Srbije i rešavanju kosovskog pitanja. Koliko su takva očekivanja opravdana, jer s druge strane istovremeno stižu i primedbe da Vatikan proteklih deset godina nije javno osudio rušenje hrišćanskih svetinja na Kosovu i Metohiji?

– Nema nikakve sumnje da Sveta stolica stoji iza toga da Srbija može i da treba da uđe u Evropsku uniju. Još više: da EU vidi i priznaje da Srbija unutar Unije ima svoju jedinstvenu ulogu. Ne znam da li se iz dosadašnjih komunikacija države Srbije i Svete stolice može primetiti kako Sveta stolica puno očekuje od srpskih političara jer su se do sada izražavali kao nosioci hrišćanske vizije Evrope. Upravo zbog toga Sveta stolica stalno poziva i predlaže da srpski političari još jače nastupe kao nosioci hrišćanske vizije Evrope. Nadalje: ko želi može da nađe dovoljno dokumentacije kako se Sveta stolica zauzima za očuvanje svih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Ako to ne bi činila, ne bi se smela zauzimati ni za očuvanje svih ostalih svetinja.

Srpska strana očekuje od pape i Vatikana javnu i zvaničnu osudu stradanja hrišćanskih svetinja na KiM, kao što je bio slučaj sa bombardovanjem Iraka.

– Ne može se uporediti stav u vezi s Irakom sa događajima ovde, jer se zna šta se događalo na tlu nekadašnje Jugoslavije devedesetih godina. Tu su bili kompleksni odnosi za razliku od ovog drugog rata gde je sve bilo mnogo transparentnije, pa je bilo moguće vrlo nedvosmisleno govoriti. Jasno je ujedno, da vođstvo Srbije i Pravoslavna crkva ne smeju samo očekivati. Ako bi Sveta stolica sama dolazila s nekim dokumentima bez konsultacije ili bar izražavanja želje Srbije i SPC o tome, neko bi mogao da to posmatra kao grubo mešanje Svete stolice. Lično znam kako je papa hteo da nastupi u tom smislu, ali mu je druga strana uskratila mogućnost. U međusobnim odnosima postoji opasnost da se ili previše ili premalo „mešamo“, pa time i sarađujemo. Zato uvek naglašavam važnost inicijativnosti i odgovornosti sa obe strane. Tek onda je moguće pronaći metodologiju saradnje koja koristi obema stranama.

Papa bi mogao doći u Niš 2013?

Prilikom poslednjeg susreta predsednika Srbije i poglavara RKC ocenjeno je da je obeležavanje 1700 godina Milanskog edikta pravo vreme za papinu posetu Srbiji. Da li je taj datum realan i da li u tom pravcu radi i zajednička pripremna komisija dve crkve za obeležavanje ovog jubileja?

– I datum i poseta mogu biti vrlo realistični. Time ne prejudiciramo Božje planove o konkretnim ličnostima. Mi tu govorimo o službama. Svi koji ozbiljno posmatramo ovo vreme, Evropu, svetsku zajednicu, vidimo da je zaista potreban novi pristup i svetskoj i evropskoj politici da bi ona bila održiva. To je papa naročito naglasio u poslednoj enciklici „Ljubav u istini“. Nema sumnje da je potreban još jači dijalog, da hrišćanstvo mora još jače da odigra svoju ulogu. Zbog toga je najlogičnije, najkorisnije i najpotrebnije da zaista dođe do tog susreta. Smatram da Srbija tu ima ne samo veliku šansu za sebe već i veliku ulogu pred evropskom i svetskom zajednicom. Ako bi Srbija sada zatajila i ne bi iskoristila ove mogućnosti, značilo bi da nema istorijske odgovornosti.

Imajući u vidu predlog Borisa Tadića da se u Nišu 2013. održi ekumenski dijalog, postoji li šansa da se tada poglavar RKC sretne ne samo sa poglavarom SPC kao domaćinom nego i sa poglavarima ruske i drugih pravoslavnih crkava?

– Lično sam ubeđen da bi to trebalo da bude prilika za susret predstavnika svih hrišćanskih crkava. Prioritetno bi trebalo da se sretnu predstavnici Katoličke i pravoslavnih crkava. Ali, vrlo bi bilo korisno da dođe do određenog susreta i sa poglavarima reformiranih crkava. Smatram da ako do toga ne bi došlo, da bi za sve nas to bio neke vrste poraz i da bismo pred istorijom morali moliti za oproštenje, jer nismo dali zajedničkog svedočenja. Hrišćanstvo mora da bude i sada „so“ i „kvasac“ za društvo.

Srbija ima veće prioritete od sporazuma sa Vatikanom

Novi apostolski nuncije u Srbiji najavio je mogućnost potpisivanja međudržavnog ugovora između Srbije i Vatikana. Da li za to postoje uslovi?

– Logično je da dođe do tog sporazuma, ali znamo da je za to potreban proces i da naša država Srbija ima, u ovom trenutku istorijskog razvoja, posebne prioritete. KC obično nikad u tome ne požuruje, jer želi da zaštiti opšte dobro i države i crkve same. Sporazum jest garant da opšte dobro države i Crkve nije podvrgnuto trenutnoj političkoj atmosferi, te da i u različitim turbulencijama, kojih ima u svakoj zemlji, sačuva prave vrednosti. Ubeđen sam, dakle, da će do tog sporazuma doći.

Ima mišljenja da je položaj RKC u Srbiji regulisan konkordatom koji je Kraljevina Srbija potpisala sa Vatikanom 1914, a koji je kroz postojeći Zakon o crkvama i verskim zajednicama na snazi i da bi novi sporazum stavio RKC u povlašćen položaj u odnosu na ostale crkve i verske zajednice u Srbiji.

– Tako nešto nije moguće zato što je KC na drugom vatikanskom crkvenom saboru još adekvatnije formulisala samu sebe i svoju ulogu u savremenom svetu. Ti sporazumi danas uvažavaju neka nova iskustva demokratije i društvenog razvoja. Zato se taj sporazum, da tako kažem, ne nameće kao intenziviranje prethodnog sporazuma, već je to nova integralna refleksija na situaciju. U tom konkordatu bila je predviđena samo nadbiskupija u Beogradu, koja je konstituisana tek 1924. godine. Kada se Vojvodina pridružila Srbiji, trebalo je osnovati više novih katoličkih biskupija zbog pastoralnih potreba. U tom smislu danas postoji nova situacija.

Uticaj Vatikana na izbor srpskog patrijarha

Kako komentarišite rezultate nezvaničnih anketa koji pokazuje da u Srbiji ima ljudi koji veruju da će na izbor novog srpskog patrijarha Vatikan uticati više nego država i sam Sabor SPC? Šta je stav RKC u ovakvim „izbornim“ crkvenim situacijama u većinski pravoslavnim zemljama?

– Iznenadili ste me tom informacijom. Vrlo je zanimljiva iz više razloga. Pre svega, zašto mnogi u Srbiji za sve, i pozitivno i negativno, uvek krive Vatikan. Trebalo bi psihološki istraživati zašto među stanovnicima Srbije postoji takvo mišljenje, utoliko više što KC nijednom rečju, niti činom nije dala do znanja koju ličnost bi htela za patrijarha. S druge strane, takvim stavom o Vatikanu ipak se izražava mišljenje da je Sveta stolica „svetionik“, jer stalno razmišlja o važnim pitanjima. Mnogi pojedinci stvarno dolaze kod mene i zanimaju se šta Vatikan misli o različitim oblastima života. Želja ljudi da budu jače uključeni u svetska događanja je na neki način prirodna. Da zaključim: to je dokaz da ljudi, ipak, čeznu za većim zajedništvom.