Svi su se modernizovali, osim nas u Srbiji

Evidentno je da je Srbija ispala iz Evrope u pogledu sportske infrastrukture, a Partizan je imao projekat još 1995. Zašto on još uvek nije realizovan?

– Ideja da treba da se osavremeni, stadion potiče iz tog vremena, a prvobitna ideja bila je da se u skladu sa tadašnjim propisima FIFA i UEFA pokrije postojeći stadion. Nismo hteli da nam se desi stara filozofija po kojoj se prave velelepni objekti koji posle ne mogu da se održavaju i propadnu. S obzirom na sankcije i ekonomsko stanje koje je tada vladalo mislili smo da je bolje napraviti sportski kompleks u Zemunu koji će omogućiti normalne uslove treniranja i tehnologije rada u fudbalu, a da se posle radi rekonstrukcija postojećeg ili izgradnja novog stadiona. Ispostavilo se da je to bila ispravna odluka jer su se propisi od tada znatno pooštrili. Zato je poslednjih nekoliko godina u prvi plan izašla pozamašna gradnja novih stadiona širom Evrope, pre svega u Engleskoj i Španiji, ali i bivšim zemljama Sovjetskog Saveza. Svi su se modernizovali, samo smo mi ostali u zapećku.

Partizan je imao dobar projekat i napravio je svojevremeno aranžman sa Maracijem, firmom iz Švajcarske koja je sagradila stadion u Bernu na kojem se igralo Evropsko prvenstvo 2008. Taj projekat je mogao da odgovori svim propisima, a nama da mogućnost da na pravi način iskoristimo onih desetak hektara na kojima se stadion nalazi. Napravio bi se sportsko-poslovni kompleks sa multisadržajima mimo sportskih, odnosno sa šoping molom, apartmanima, hotelom. Tim potezom Sportsko društvo Partizan dobilo bi neviđene uslove za treniranje i rad dvadesetak klubova u svom okrilju.

Ako je projekat tako dobar zašto se nije realizovao, čiji je interes da on ne zaživi?

– Vrednost projekta bila je 300 miliona evra, a aranžman je bio takav da mi ustupimo zemljište za dva investiciona fonda iz Austrije i Švajcarske koji bi napravili ceo kompleks sa hotelom, apartmanima i šoping molom koji bi bili u njihovom vlasništvu. Partizan bi dobio stadion, 15.000 kvadrata poslovnog prostora, dve sale za trening i oko 7.000 kvadrata za administrativne poslove u kojima bi deo bio za Sportsko društvo i Fudbalski klub, a deo za tehničke potrebe. Ako merimo vrednost zemljišta koje bismo dali, ono je oko 43 odsto onoga što bi Partizan dobio u vlasništvo, a ako gledamo druge aranžmane kod davanja gradskog građevinskog zemljišta, ono iznosi samo oko 23 odsto. Zato je to bio izvanredan aranžman, prošli smo kompletnu urbanističku proceduru, javnu raspravu, da bi sve bilo zaustavljeno na planskoj komisiji. Ističem da je u tom poslu sve bilo zajedno sa Crvenom zvezdom, jer se regulacioni plan radio za oba stadiona. Tek posle su stadioni posebno izdvojeni iz plana kada je Beograd hteo da se kandiduje za domaćinstvo Olimpijskih igara.

Ne znam da li je zaustavljeno zbog drugih interesa ili zato što nije bio donet Zakon o sportu pa se nije znao status klubova, u to ne bih ulazio. Decembra 2006. taj projekat je bio aktuelizovan, ali je Srbija propustila priliku da uđe investicija od 300 miliona evra. Komentariše se da bi se razni okoristili, ali to nije tačno jer bi stadion i dalje pripadao SD i FK Partizan. Procena 1998. je bila da Partizan vredi između 40 i 50 miliona evra, odnosno da sa svim pomenutim objektima vrednost iznosi oko 120 miliona evra. Zato nema govora o privatizaciji na mala vrata jer bi izgradnja uvećala vrednost pa bi svako ko bi hteo da kupi Partizan posle morao da plati mnogo više.

Da li je na Autokomandi neko drugi prošao tu komisiju i dobio saglasnost nakon 2006?

– Koliko je meni poznato Delta je 2007. dobila urbanističke uslove za izgradnju šoping mola i poslovnog objekta na Autokomandi, ali te podatke nikad nisam proveravao. Neposredno posle toga sam napustio FK Partizan, pa ne znam šta se dalje dešavalo. Po onome što sam čuo Delta grupa je dobila urbanističke uslove, a kada smo mi zajedno sa Zvezdom dobili regulacioni plan Delta je bila daleko od toga da ostvari urbanističke uslove.

Koliko ova agonija može da traje i koliko dugo još Partizan može da igra na ovakvom stadionu?

– Postavlja se pitanje da li se mogu naći pravi investitori u ambijentu ekonomske krize. Oni verovatno postoje, ali kako ih naći i zainteresovati za projekat kada se zna da je cena izdavanja poslovnog prostora u Beogradu dosta opala. Što se tiče mogućnosti igranja na postojećim stadionima u evropskim mečevima nije samo Partizan u problemu. Cela Srbija nema još puno vremena da dostigne uslove FIFA i UEFA. Kada smo 2003. igrali Ligu šampiona, trebalo je da se izgrade lože na istočnoj, a sada i na zapadnoj tribini.

Koliko je vremena potrebno da se realizuju projekti od trenutka kad počne gradnja?

– Projekat kakav smo mi zamislili trebalo je da se realizuje za 30 meseci, uz dodatnih 12 da se pripremi dokumentacija i dobiju neophodne dozvole. Sve i da postoji investitor bez četiri godine projekat se ne može realizovati. Međutim, ako krenemo u neku realizaciju UEFA i FIFA bi sigurno bili vrlo tolerantni. Tako je Šahtjor imao dozvolu da igra na starom stadionu sve dok se nov ne izgradi jer je pokazivao želju da ispravi infrastrukturne greške – zaključuje Zečević.

Kao domaćini u Sofiji ili Budimpešti?

– Nisam siguran da ćemo pod ovim uslovima još dugo moći da igramo Ligu šampiona na svojim stadionima ako nešto ne promenimo u naredne dve-tri godine. Verovatno ćemo morati da kao domaćini igramo u Sofiji ili Budimpešti. Zato ovo upozorenje treba da podstakne određene strukture da se pozabave tim pitanjem – smatra Zečević.