Tada je bilo lepo biti iz Jugoslavije

Zvezda filma „Skupljači perja“, koja je svetsku slavu stekla zahvaljujući ulozi Lenče, Olivera Katarina, govori za Danas o atmosferi Kanskog festivala, uspehu koji joj je doneo Petrovićev film i pevačkoj karijeri koja je počela sa pesmama „Đelem, đelem“ i „Niška banja“.

• Šta za vas posle 45 godina znači film „Skupljači perja“?

– Film genijalnog režisera Aleksandra Saše Popovića omogućio je prvi prodor jednog umetničkog dela izvan takozvane gvozdene zavese. Prvi put je naš film nagrađen u Kanu i to je bio ogroman uspeh, s obzirom da se na nas, onda naročito, gledalo s velikim podozrenjem. Film „Skupljači perja“ dobio je sjajne kritike u Kanu, a kasnije i širom sveta, i glumci: Bekim Fehmiu, koga nažalost više nema, Bata Živojinović i ja, osvojili smo naprečac svetsku publiku. Meni lično taj film je mnogo doneo. Ja sam preko noći postala poznata po svom glumačkom ostvarenju za koje je tada Njujork Tajms napisao: „Rođena je nova Ana Manjani.“ Ali, takođe, meni su se otvorila sva vrata sveta kada je muzika u pitanju. Pljuštale su ponude poznatih izdavačkih kuća, i zahvaljujući muzici koja je osvojila kontinente, ja sam dobila mogućnost da nastupam u skoro svim velikim centrima sveta na koncertima i u televizijskim programima koji su se pripremali specijalno za mene.

• Muzika iz filma je takođe postigla veliki uspeh.

– Lajtmotiv filma pesma „Đelem, đelem“ posle tako velikog uspeha filma postala je i zvanična himna Roma, koju danas izvode vrhunski svetski umetnici, poput Najdžela Kenedija, Vaya con Dios i mnogih drugih. A znam i da su je i najveće zvezde, kao što je Madona, uvrstile u svoj repertoar.

• Kako je izgledao Kan te 1967? Vi ste i pevali na festivalu.

– Kada smo dobili nagradu na Kanskom festivalu, imala sam jedan koncert na obali koji je priredila Avala film, tada moćna filmska kuća koja je sada u žalosnom stanju. U to vreme, ona je po proizvodnji i svetskim zvezdama koje su defilovale Beogradom bila moćnija od italijanske filmske kuće Cinecitta. Kan je bio glamurozan. On ima nešto posebno… sama blizina mora, položaj tog grada, i atmosfera. Došao je prošireni orkestar Janike Balaža, a ja sam pevala pesme iz filma. Izazvali smo oduševljenje svih gostiju. Podršku mi je pružio i Nikolas Rej, koga sam znala od ranije jer je dolazio u Beograd, a tu su bili i Omar Šarif, Širli Meklejn, Irena Papas i mnogi drugi. Sećam se da je publika toliko „poludela“ da su bacali čaše i tanjire… sve su porazbijali ko što bi uradili Balkanci. Poznata je priča da sam se, usred sve te srče, ja izula i bosa igrala, a da mi ni kap krvi nije potekla. Svi su posle toga pisali o tom našem slovenskom temperamentu i o romskoj muzici koja „diže iz mrtvih“. Bilo je tada lepo biti iz Jugoslavije.

• Film vam je doneo i 72 nastupa u pariskoj „Olimpiji“. Kako je to izgledalo?

– Posle tako velikog uspeha filma, ja sam dobila angažman da po drugi put nastupam u Kanu, prilikom zatvaranja festivala sa Nanom Muskuri i Dajan Vorvik. Sopstvenik „Olimpije“ Bruno Kokatriks doleteo je u Beograd da se sa mnom sastane da bi me angažovao za nastup sa Žilber Bekoom u najvećem hramu muzike u Evropi. Ja sam ga pitala da li je gledao moj film, a on mi je odgovorio da nije. Zatim sam ga pitala da li je slušao moju muziku, on je opet rekao da nije. Pitala sam ga kako hoće da nastupam za njega kada ne zna ništa o meni, na šta mi je on odgovorio da kada je neko tako snažna ličnost koja je digla toliku prašinu u Kanu i Parizu, to mu je garant da će biti veliki uspeh. Na premijeru je došao „cream de la cream“ Pariza. Salvador Dali mi je došao u garderobu posle koncerta i samo je okretao dlanovima i govorio: „Šta ste mi to uradili. Ja sav gorim. Vidite mi ruke.“ Bili su tu i Brižit Bardo, Anuk Eme, Mišel Morgan, Ani Žirardo i mnogi drugi. Bilo je i kompozitora, poput Šarla Dimona koji je napisao veliki broj hitova za Edit Pjaf. On mi je napisao jednu pesmu „Jedan dan posle kraja sveta“ i hteo je da snimam za „Philips“, što sam ja ipak odbila, jer sam se plašila da želi od mene da pravi lažnu Edit Pjaf, pošto je govorio da smo slične po snazi i temperamentu. Sada mi je žao što to nisam uradila, ali tada sam mislila da će mi moja zemlja pomoći.

• Sa belgijskom grupom Vaya con Dios delili ste pozornicu Sava centra na njihovom koncertu u Beogradu. Kako je došlo do toga?

– Vaya con Dios me je izvukla iz mraka u kojem sam bila decenijama. Niko nije znao da ću se ja pojaviti na koncertu. Pevačica Dani Klajn je kasno saznala da sam ja u Beogradu i da živim u izolaciji. Ona je samo počela da peva pesmu „Đelem, đelem“, a zatim sam ja izašla na scenu i doživela velike ovacije. Kasnije mi je ispričala kako je to uvrstila u svoj repertoar. Njen tata je kupio moju ploču u Francuskoj sa muzikom iz filma. On je njoj sugerisao da uzme nešto iz mog repertoara.

• Učestvovali ste u performansu Marine Abramović „Balkan Erotic Epic“. Kako je došlo do toga?

– To je bilo nedavno i zaista joj se zahvaljujem na tome. Ona je dala izjavu za list Politika kako ne može da veruje da u Beogradu nigde ne može da se kupi moja muzika. Rekla je da sam ja bila prva prava diva filma, televizije i šou biznisa uopšte i da sam mogla da budem figura formata Ave Gardner i Grete Garbo. „Nikada nisam shvatala zašto je nestala. Njen glas danas zvuči bolje nego ikad. Dok sam je slušala za mene je to bio izuzetan doživljaj, plakala sam kao kiša“, stajalo je u njenom intervjuu. Našla sam načina da dođem do nje i poklonim joj svoju muziku. Posle toga, ona se pojavila jednog dana u mom stanu. Došla je sa jednim ogromnim buketom crvenih ruža. Plakale smo obe. Pozvala me je da učestvujem u jednom njenom programu koji je u Gugenhajm muzeju u Njujorku imao fantastičan uspeh. Sama je poželela da ja izvodim svoje kompozicije sa svojim tekstovima za koje malo znaju kod nas.

• Kakvo je vaše iskustvo sa snimanja filma „Čarlston za Ognjenku“, budući da je pauza od vašeg poslednjeg filma bila 30 godina?

– Bila sam iznenađena kada mi je Uroš Stojanović zakazao sastanak. Došao je sa belom ružom i nosio je njemu svojstven veliki cilindar. Doneo mi je scenario i rekao mi je da će „me ubiti ako ga odbijem“. Bilo mi je zadovoljstvo da radim sa njim. Žao mi je što je veliki deo uloge nestao. Luk Beson je, kako je meni rečeno, tražio da se to iseče, jer je i sam pripremao film o duhovima, a u „Čarlstonu“ je prvi put poetizovan lik duha. Svašta se dešavalo, ali me je Uroš do kraja podržavao. Čula sam da je on na sudu i da se prava verzija filma pustila u Americi. Bilo mi je jako krivo kada sam videla da je veliki deo moje uloge nestao, kao i kompozicija čuvenog japanskog kompozitora Umebajašija koju sam pevala.

• Napisali ste dve zbirke poezije i memoare „Aristokratsko stopalo“. Da li planirate da nastavite da se bavite pisanjem?

– Jednu zbirku sam objavila, a druga je u pripremi. Sa knjigom „Beli badnjaci“ koja govori o stradanjima Srba na Kosovu ušla sam u dve antologije – „Antologija pesama o Kosovu“ i zbirka koju je priredio Pera Zubac. Moja autobiografija ušla je u najuži izbor za nagradu „Oskar Davičo“, a 2002. bila je na listi deset najčitanijih knjiga Narodne biblioteke Srbije. Pišem i dalje, ali se iz očajanja bavim i drugim stvarima, kao što je politika. Nisam član nijedna stranke, ali kao umetnica imam potrebe da progovorim o onome što nam se dešava i što vidim oko nas.

Bez nacionalne penzije

Olivera Katarina snimila je 30 filmova i imala je 6 uloga u Narodnom pozorištu. Za nju su komponovali veliki svetski kompozitori poput Enija Morikonea, Šarla Dimona, Doma Suzukija, Umebajašija, Enrika Josifa. Kako sama kaže, ništa od svega toga izgleda nije bilo dovoljno da dobije nacionalnu penziju.

– Ako sam ceo svet osvojila, a snimala sam u Japanu i Francuskoj, i svugde sam bila priznata, zar ne bi trebalo da budem priznata i ovde i da se na taj način vrednuje moj rad. Ipak su nacionalnu penziju dobile neke lokalne pevačice koje su uvek išle uz režim – ističe Olivera.

Sa Lenče u istoriji filma

* Je l’ istina da ste hteli da napustite snimanje filma?

– Istina je. Kada mi je Saša Petrović prvi put pustio deo materijala, ja sam doživela šok. Nisam mogla da prihvatim to svoje filmsko lice. Užasno sam plakala i molila sam Sašu da me zameni i da me pusti da odem. Ali nije hteo ni da čuje za to. Uveravao me je da će mi uloga biti sjajna, kako je i bilo. Zaista smo taj film stvarali u jednom kreativnom transu i među nama glumcima je vladalo veliko poverenje i duboka strast. Svi smo osećali da radimo nešto za sva vremena. Jednom mi je reditelj Bora Drašković rekao: „I da ništa drugo nisi snimila osim uloge Lenče, upisala si se u istoriju filma“.