Tadićeva žila kucavica

Kada je u utorak uveče pres služba predsednika Borisa Tadića saopštila da je formiran Nacionalni savet za infrastrukturu, dvanaestočlano telo sastavljeno od ekonomski najuticajnijih ministara i zvaničnika, koje bi trebalo da operacionalizuje politički zaokret od kabinetskog i kohabitacionog ka jakom predsedničkom sistemu u Srbiji, jedno ime je nedostajalo na spisku – ime gradonačelnika Beograda. Ono bi trebalo da bude poznato najkasnije u utorak 22. jula, kada ističe zakonski rok da se konstituiše gradska vlast, posle koga nastupaju privremene mere i ponavljanje izbora.

Spekulacije o podeli vlasti

Kao što se i u vreme važenja koalicije SRS-DSS-SPS, po štampi spekulisalo unapred o podeli funkcija, tako su već „podeljeni“ gradski resori. Gradonačelniku Draganu Đilasu bi, prema nezvaničnim saznanjima, protivtežu činio predsednik Gradskog odbora SPS-a Aleksandar Antić, kao predsednik Skupštine grada. Zanimljivo je da je Antić bio jedan od glavnih organizatora protestnih uličnih okupljanja pristalica Slobodana Miloševića nakon njegovog hapšenja, na kojima je upadljivo bila preuzeta ikonografija dotadašnjih antimiloševićevskih demonstracija, i koje su upamćene po parolama tipa „Batić Gargamel“ (upućene tadašnjem ministru pravde Vladanu Batiću, a sada bliskom Čedi Jovanoviću). SPS-u bi još „pripala“ najmanje četiri javna preduzeća i tri sekretarijata, (Gradsko saobraćajno preduzeće, Elektrane, Centar Sava i Beogradska arena). Stranka G17 plus, navodno bi mogla da računa na petinu funkcija koje će pripasti koaliciji Za evropsku Srbiju, među kojima su sekretarijati za kulturu i saobraćaj. Od preduzeća, kako se spekuliše, ova stranka bi mogla da računa na Beograd-put i Gradske pijace.

Prema rečima Dejana Ranđića, koji je u LDP-u „zadužen“ za Beograd, liberali „neće ucenjivati DS i podržaće sva kadrovska rešenja koja oni predlože“. Koalicioni partner socijalista PUPS, smatra logičnim da, po rečima potpredsednika Milana Krkobabića, ima udela u resorima koji se bave socijalnom politikom.

Gradska vlast je tako, dve nedelje posle izbora Vlade Srbije i stvaranja vladajuće koalicije demokrata i socijalista i dva meseca posle izbora 11. maja, ostala otvoreno pitanje, u kome se ogleda sva složenost odnosa dve trenutno najvažnije partije na političkoj sceni, DS-a i SPS-a. Kreativni analitičari (koji predlažu rešenja) ubrzo posle 11. maja, sugerisali su lideru socijalista Ivici Dačiću „idealno rešenje“: da sa DS-om formiraju Vladu, ali da u Beogradu podrži radikalskog gradonačelnika Aleksandra Vučića i koaliciju SRS-DSS-NS. Prema toj školi mišljenja, u tome bi svoj interes mogao da nađe i Tadić, pošto bi mu na taj način bilo omogućeno da se reši i dela DS-a koji je „najviše upleten u korupciju“.

Matematika i rokovi

Skupština Beograda ima 110 odbornika – od toga koalicija DS-G17 plus ima 45, radikali 40, koalicija DSS-NS 12, LDP sedam i SPS-PUPS-JS šest odbornika. Rok za izbor izvršnih organa, odnosno gradonačelnika i Gradskog veća jeste mesec dana od konstituisanja Skupštine Beograda. Ukoliko se to ne dogodi, postoji mogućnost uvođenja privremenih mera u Beogradu, što se može desiti samo u slučaju da se skupština ne konstituiše do 22. jula, ili da se konstituiše a da se u naknadnom roku od 30 dana ne izaberu gradonačelnik i Gradsko veće. Ukoliko budu uvedene privremene mere, privremena uprava ima rok od šest meseci da raspiše nove izbore.

Nema sumnje da bi kao posledica ovakvog ishoda i pozicija Aleksandra Vučića u unutarradikalskim previranjima bila ojačana, makar da provede na gradonačelničkom mestu jedva nekoliko meseci. Kao neko ko bi uspeo da kapitalizuje glasove dobijene na izborima, u borbi za lidersko mesto, bilo sadašnje Srpske radikalne stranke, bilo neke buduće radikalske partije koja bi nastala odvajanjem od „starih radikala“, kako inače sami sebe zovu apsolutni sledbenici haškog pritvorenika Vojislava Šešelja, Vučić bi dobio značajne izglede. A ko sumnja da Vučić ima takve ambicije, može da se priseti prolećne parlamentarne i zimske predsedničke kampanje – on i Tomislav Nikolić, praktični lider SRS-a, vodili su dve potpuno odvojene i vrlo individualizovane trke. U njima nije bilo mesta za slike složnih radikalskih čelnika kako sa Šešeljem hodaju, predvodeći gomilu naroda i veličajući kolektivni duh. Taj duh se „preselio“ u balone, ovacije i aplauze na skupovima, ali jednom lideru, samo što još ne znamo koji će to biti.

Prizivanje krize

Nesuđeni gradonačelnik Beograda Aleksandar Vučić, kao i po medijskim spekulacijama njegova nesuđena zamenica Dubravka Filipovski iz Nove Srbije, raskid dogovora sa SPS-om, sklopljenim krajem maja, ocenili su kao destabilizaciju Srbije i izazivanje krize. Vučić koji je ritualno, maltene svakodnevno u javnosti ponavljao da ima poverenje u koalicione partnere iz Gradskog odbora SPS-a, našao se u ne baš zahvalnoj ulozi izdanog političara. „Moram reći da sam u svemu ovome, kad ljudi gaze i svoj potpis i svoju reč, ponosan što nismo pogazili datu reč“, kazao je on.

Zanimljivo je da protestni skupovi ispred sedišta gradske vlasti, zbog načina zakazivanja konstututivne sednice gradskog parlamenta, koje je organizovala Vučićeva neuspela odbornička većina, nisu „zaživeli“, uprkos značajnom medijskom publicitetu koji su prisvojili. Iz cele priče je nekako iskliznuo DSS, možda i zbog neupadljivog povlačenja kandidata za gradonačelnika i predsednika Gradskog odbora Aleksandra Popovića, po nekim izvorima zbog zdravstvenih razloga, a po drugima, zbog prelaska na menadžersku funkciju u jednoj uspešnoj srpskoj kompaniji.

Međutim, ovom i nekom sličnom scenariju koji isključuje kombinaciju DS-SPS, osim što se ranije čuveni i prenaglašavani koalicioni kapacitet DSS-a Vojislava Koštunice slomio u saobraćajnoj nesreći u kojoj je teško povređen Dragan Jočić, čovek dogovora u ovoj stranci, smeta „zakon paketa“. Ovaj „zakon“ je Slobodan Antonić, sociolog sklon krupnim generalizacijama a ne samo „kreativnim rešenjima“, objasnio prilikom formiranja Koštuničine vlade uz manjinsku pomoć SPS-a 2004.godine. Kako tada piše Antonić, nova vlada znači i novu raspodelu političkog plena u koji ne spadaju samo ministarstva, već je reč o „paketu“ koji sadrži „ravnotežnu raspodelu resursa“.“Otvorite li paket na jednom mestu, morate biti spremni da ga celog razvežete… i nema političke stabilnosti dok ga celog ponovo ne presložite“, navodi on. Pojednostavljeno, „paket“ sadrži vlast na republičkom, pokrajinskom i gradskom nivou, kao i udeo u krupnim državnim preduzećima.
Ako se sledi ova logika, uprkos neuspeloj konstitutivnoj sednici gradskog parlamenta u ponedeljak i Vučićevoj najavi sudskog spora „zbog nezakonite verifikacije mandata“ odbornika, uprkos tome što su još koliko sredinom nedelje i Tadić i Dačić tvrdili da međusobnih razgovora i dogovora nema, uprkos tome što je Dačić, kada je u nedelju objavio raskid dogovora sa Vučićem, naveo i da je SPS pod velikim pritiskom i da je dovedena u pitanje i tek sastavljena republička Vlada, i uprkos i tome što je vršilac dužnosti gradonačelnika iz DS-a Zoran Alimpić otezao sa procedurom do krajnjih granica, uprkos, dakle, svemu tome mnogo je izglednije da će Beograd dobiti gradonačelnika iz redova demokrata, nego da će izbori biti ponovljeni. Nekoliko događaja ukazuje na to da je stvar rešena. Prvi znak bila je Deklaracija poslaničkih klubova DS-a i LDP-a u parlamentu o zajedničkom radu na evropskoj budućnosti Srbije. Ona je nekako preduhitrila najavljenu deklaraciju o pomirenju socijalista i demokrata koja je, činilo se, posle zakletve kabineta Mirka Cvetkovića 7. jula, bila pitanje dana. Međutim, izgleda da je nešto predstavljalo problem u tom redosledu koraka, možda i nezadovoljstvo unutar samog DS-a, pošto se po medijima pronelo da se tekst o pomirenju piše u kabinetu predsednika Tadića, takoreći iza leđa stranke. Zaista, možda nije bilo lako sročiti takav tekst gde stranka, koja je predvodila onolike građanske proteste, stvorila onakvu opozicionu energiju i demokratski identitet i to pre svega u Beogradu, sada treba da iskaže empatiju prema partiji koja se trudila da sve to uguši. Ne treba zaboraviti da se decembra 2006. godine, na sedmom kongresu SPS-a kada je Dačić spojio ideal socijalističkog omladinca sa profilom srpskog japija, to jest poslovnog čoveka, nije govorilo o otklonu od Slobodana Miloševića, nego o borbi za pravog njegovog naslednika. Greške partije jesu pominjane, ali kao tehničke, u vršenju vlasti, a ne u suštinskoj politici. Dakle, sa tim pomirenjem nije baš sve krenulo po loju, počele su medijske spekulacije i koji će potpredsednik DS-a biti „zaleđen“ zbog neposlušnosti i, pomalo neočekivano, deklaracija sa LDP-om Čedomira Jovanovića (čija je građanska i demokratska „pravovernost“ neupitna) pokazala se delotvornom. I naravno, matematički stavila do znanja socijalistima da može i srpska Vlada, u krajnjoj liniji, da opstane sa 13 poslanika LDP u državnom parlamentu, umesto 12 SPS.
Usledili su potom i konkretniji znaci: DS, SPS i LDP uspostavili su vlast u tri beogradske opštine – Voždovcu, Rakovici i Novom Beogradu. A kako će SPS objasniti svojim biračima koaliciju sa liberalima – dosadašnjim najljućim neprijateljima, zaslužnim za isporučenje Miloševića Haškom tribunalu, najbolje svedoče reči voždovačkog čelnika Dušana Jeličića. „Oni nas ne interesuju, oni su na kvoti liste Za evropsku Srbiju i njihov su problem“, izjavio je Jeličić. I najkonkretnije, uprkos pravilu da partije čiji predstavnici ne pridonose parlamentarnoj većini, osim ako nisu pripadnici manjina, ne ulaze u vladajuće koalicije, SPS je ušao u vojvođansku vladu, dobivši značajan sektor – energetiku. „Potpisali smo sporazum sa predstavnicima SPS-a koji podrazumeva da u svim onim vojvođanskim opštinama gde su glasovi odbornika socijalista presudni da se formira lokalna vlast, odnosno proevropska većina u njima, da oni tako i postupe“, potvrdio je vojvođanski premijer Bojan Pajtić. Sporazum bi trebalo da uspostavi „DS-SPS proevropsku vertikalu“, čija je prestonica nesumnjivo važan deo.